Od trenutka kada počnu da dobijaju penziju, stari razmišljaju o odlasku u dom, ali se to ne dešava sve dok ih ne sustignu neki od problema koji su u stvari i pravi razlozi dolaska na ovo mesto: bolest, samoća, iscrpljenost ili potpuna zavisnost od tuđe pomoći. Čest razlog jeste i svađa i generacijsko nerazumevanje sa ukućanima. Generalno, stari u dom idu tek posle navršene 75. kako zbog teškoća, tako i zbog želje za organizovanim životom u društvu vršnjaka i istomišljenika. Posle 2000. godine nivo kvaliteta staračkih domova bitno se popravio, a naročito posle početka rada privatnih ustanova za stara lica. U početku je zbog pravne i zakonske neregulative, sve do stupanja novog zakona o socijalnoj zaštiti, bilo problema sa osnivanjem privatnih ustanova, domova, ali se situacija znatno promenila nabolje, tako da sada imamo više desetina malih ustanova za smeštaj i negu starih lica koje pružaju vrhunske usluge socijalnog zbrinjavanja. Dokaz da su se stvari podigle na viši nivo jeste i to što se sve veći broj starih vraća iz inostranstva radi smeštaja u privatne ustanove.
PRIVIKAVANJE NA DOM
Zavisi od fizičkih i mentalnih kapaciteta i očuvanih sposobnosti, kao i od odnosa u porodici i njihove podrške. Period adaptacije traje od 15 dana do 3 meseca uz kontinuiranu podršku stručnog tima koji je tu da odgovori na sva njihova pitanja i nedoumice, da im pruži podršku i da ih na adekvatan način uključi u novu socijalno uređenu sredinu. Problema svakako ima, ali se preventivnim radom većina iskustveno može preduprediti. Kao ravnopravne partnere uključujemo i porodice korisnika, pa probleme rešavamo zajedno kroz individualnu ili grupnu radnu terapiju.
KOSNICI DOMA
Ustanova za smeštaj i negu starih lica Nacionalni dom prihvata nezavisne i zavisne korisnike od tuđe nege i pomoći kao i korisnike sa teškim dijagnozama, osim ako su u pitanju oboljenja koja zahtevaju hospitalizaciju. Devetogodišnje iskustvo i znanje našeg osoblja ove ustanove omogućava nam da bolje upoznamo i prepoznamo specifičnosti gerijatrije, kao i oboljenja koja karakterišu starost i da u skladu sa tim primenimo multidisciplinarni pristup, pridajući poseban značaj procesu socijalne i medicinske rehabilitacije.
PRILAGOĐAVANJE
Nova poznanstva sklapaju se uglavnom odmah po prijemu, međutim, nekima je potrebno vreme, podrška i podsticaj. Kao i kod mlađe populacije, i stari ostvaruju bliskije kontakte sa onima sa kojima dele ista ili slična interesovanja i poglede na život, pa nisu retkost iskrena prijateljstva i zaljubljivanja. Starost nije bolest, a iskusno i edukovano osoblje zna da starima udahne hrabrost da žive spokojno i dostojanstveno, da se ne osećaju usamljeno, izgubljeno ili napušteno, te da uslove produžetka života prilagode starima i njihovom načinu života tako da osete da se o njima brine kao o svojim bližnjima.
ODLAZAK OD KUĆE
Svako izmeštanje iz porodičnog okruženja i svoje primarne socijalne sredine, predstavlja izvor nelagode i stresa. Dešava se da primimo korisnike sa depresivnom slikom ili dijagnozom anksioznosti. Iskusno i profesionalno osoblje uz kontinuirano praćenje stručnog tima zna da prepozna teškoće starog lica i da se sa njima nosi. Posao negovateljica je veoma odgovoran, težak i zahtevan pa shodno tome redovno sprovodimo edukaciju koja im omogućava da profesionalno odgovore zahtevima situacije.
NERAZUMEVANJE OKOLINE
Kako u seoskim, tako je i u gradskim sredinama još široko rasprostranjeno ubeđenje da je sramota svog onemoćalog i ostarelog člana porodice dovesti u dom. Ovakva shvatanja vrlo često direktno ugrožavaju zdravlje starih koji nastavljaju život u svoja četiri zida bez adekvatne zaštite i pomoći, čekajući da neko od porodice ili komšija otvori vrata. Kao takvi, oni su danas jedna od najugroženijih kategorija našeg društva. Odgovornost je na svima nama da se borimo protiv predrasuda koje su naučene i stečene. Ono što učinimo danas za bolji položaj starih, direktan je zalog i za našu budućnost. Na zadovoljstvo starih i nas, posete porodica uglavnom su redovne. Neke korisnike njihova deca, zato što žive u inostranstvu, ne posećuju redovno, ili pak oni i nemaju direktnih potomaka. Ima i slučajeva gde je zbog ranijih disfunkcionalnih odnosa između roditelja i dece potpuno prekinut kontakt. U tim situacijama se trudimo da medijatorskom ulogom utičemo da se odnosi obnove ili učvrste. Ipak, kontakti su najčešće redovni, što je praznik za korisnike i zaposlene, te tome pridajemo veliki značaj.
KAKO DONETI ODLUKU
Kada porodica uvidi da ne može kvalitetno da brine o svom roditelju u odnosu na postavljenu dijagnozu koja unižava kvalitet života, ali i kada u kućnim uslovima ne može funkcionalno da tretira dragu osobu, ni medicinski ni socijalno, kao i kada terapija propisana od lekara ne može da se sprovodi stručno, adekvatno i kontinuirano, pravo je vreme da starije lice bude smešteno u domu.
ODBIJANJE ODLASKA U DOM
Dešavalo se da roditelji burno reaguju na predlog dece da život nastave u domu. U tim situacijama savetujemo porodice da ne vrše pritisak na svoje stare članove i pozivamo ih u neobavezujuću posetu zajedno sa svojim roditeljem, da opušteno i uz kafu osete atmosferu u domu i čuju utiske naših korisnika. Interesantno je kako su korisnici koji su se protivili odlasku u dom danas veoma uspešno adaptirani, zadovoljni i srećni ljudi koji žive aktivnu i lepu starost, a svoje prvobitne reakcije prepričavaju kao anegdotu.
Pogrešno je mišljenje da u domovima borave lica koji nemaju gde da odu ili nemaju nikoga da brine o njima. To je predrasuda koja starima otežava odluku da život nastave u domu. Naše iskustvo pokazuje da je mnogo veći broj onih koji su došli sami, svesni svojih potreba kako treba da žive spokojno i dostojanstveno, kao i činjenice da svoju starost treba da provedu u ustanovi gde je sve podređeno toplini prijatnog boravka i lakog korišćenja usluga i sadržaja tokom boravka.
Priredila: Mirjana M. Višnjić
Piše: Daniela Dulović, dipl. soc. radnik
