Caramoan, južna regija ostrva Luzon, Filipini - tirkizno more, beli pesak, plavi horizonti, koralne bašte, zelene površine i pećine, čine ovu regiju pravim rajem na zemlji, snom svakog posetioca. Međutim, ovih dana vladalo je drugačije raspoloženje. Tajfun Maverik nije pogodio region gde se snima Survivor, ali je ekipa serijala bila izložena čestim promenama vremenskih prilika, tropskim kišama, snažnim vetrovima i burama.
Ljudi iz filipinske produkcije koja sarađuje sa srpskom ekipom Survivora, objašnjavaju da je uzrok tome vrsta tropske depresije pod nazivom Džolina, koja se od juga kretala prema severnom delu Luzona brzinom 17 km na čas. U pitanju je bila samo predfaza tajfuna koja je svoje pravo lice pokazala tek u severnim predelima Filipina. Ipak, najveći strah izazvala je avantura trojice kamermana Survivor Srbija koji su sa vodičem vraćali sa jednog od najviših vrhova na koji su postavili srpsku zastavu:
- Popeli smo se na jedan vrh da bi postavili srpsku zastavu. Odlično smo bili raspoloženi, prizor je bio fantastičan, osećali smo se kao na krovu sveta sa kojeg se vijorila naša zastava. Polako smo krenuli nazad u kamp. Nismo obraćali pažnju na oblake koji su se nadvili neverovatnom brzinom, kiša se bukvalno sručila i tada je sve krenulo - priča u strahu jedan od snimatelja.
- Na početku nismo hteli da paničimo, bodrili smo sebe da je reč samo o jačoj kiši, ali ubrzo je krenuo haos jer se drveće savijalo do zemlje, a granje je padalo na sve strane. Vetar je u kratkom periodu postao neverovatna sila koja nam je vukla stvari... Iskreno, nas je najviše uplašila panična reakcija vodiča, tada smo shvatili da je situacija mnogo ozbiljnija nego što izgleda. Sećam se samo da nam je viknuo da pričvrstimo konopac oko pojasa jer podloga stene na kojoj smo stajali postala je klizava i postojala je opasnost da završimo u provaliji. Cilj je bio samo da se domognemo najbliže pećine i tu se sklonimo dok ne stigne pomoć. Oprema nam je uništena, ali u tom trenutku o tome nismo mnogo razmišljali jer zaista smo bili uplašeni za život. Drugari i ja smo se držali dlanovima za oštrine tog kamenja sa naše bočne strane i polako samo se kretali ka pećini. Pećina nas je spasila. Sva sreća, dobro smo prošli, lekari su nam previli posekotine na dlanovima, a većih povreda nije bilo - priča učesnik ove avanture.
Sada je vreme mirnije i već se lakše diše, kiša i vetar su slabiji pa samim tim su manje i brige. Ribari su opet na moru, a ekipa na svojim pozicijama. Kreće mirniji period, ali je svakako najteže takmičarima koji su ponovo morali da suše drva za vatru i grade novo sklonište, ali čak i u ovakvim okolnostima i dalje vlada optimizam i želja za pobedom.
