Možda i najbolje čuvana pozorišna tajna Beograda, alternativno pozorište „Le Studio” na Dorćolu netipična je pojava na ovdašnjim škripavim „daskama koje život znače”. Ne samo zbog toga što ga je pokrenuo Francuz (svojevoljno) zaglavljen u Srbiji već pre svega zbog kreativnih dometa koje doseže u predstavama. Za neke od njih čak bi se moglo reći da uživaju izvestan kultni status, ali praktično sve nude originalnu zabavu.
„Le Studio” je pokrenut 2013. godine, u adaptiranom stanu u Venizelosovoj ulici. Praktično, mogao je da ih pronađe samo onaj ko se baš zainatio i eventualno poneki odvažni prolaznik koji bi da proveri šta se krije iza stare gvozdene kapije na koju bi par sati pred početak predstave zakačili poster.
Iza čitave ideje stoje Žan-Batist Demarinji, reditelj i povremeno glumac, te Sanja Maljković, scenograf i povremeno sve ostalo. Pre nego što su krenuli sa „Le Studiom”, osnovali su 2009. godine nezavisnu pozorišnu trupu „KrozProzor #Fabrika”, sa ciljem da razvijaju i neguju umetnički izazovno i društveno odgovorno pozorište u Srbiji.
- Suština panka bila je da se odvojiš od konvencije i stvaraš sa onim što imaš. Nisi morao da budeš muzički virtuoz. Bilo je bitno da imaš petlju da ustaneš i progovoriš iskreno i sa poletom. „Le Studio” je primenio ovaj stav u svetu pozorišta. Naš „uradi sam” pristup zasnovan je na improvizaciji i kreativnosti. Želimo da uklonimo barijeru između publike i izvođača, u pravom pank-rok stilu. Razgovaramo s našom publikom, ne pripovedamo joj. Pozorište je tu da nešto nagovesti, a onda je publika ta koja treba to da završi. Zato je pozorište umetnost koja uključuje publiku – kaže Demarinji.
I zaista, za razliku od ostalih pozorišta, doprinos publike u „Le Studiju” oseća se u svakoj predstavi, a kada se ona završi, kreće druženje i ćaskanje s glumcima i autorima uz pivo, vino, sok, muziku... Pravi pozorišni afterparty!
Prva predstava koju su postavili u „Le Studiju” bila je „Jedan zarez nešto“. Sada na repertoaru imaju devet predstava a uskoro će i deseta – „Šteta što je bludnica”, engleskog dramaturga iz 17. veka Džona Forda.
Najviše su igrali komediju „Raspareni par”, više od 50 puta. Veliko interesovanje sada izazivaju i mjuzikli „Čikago” i „Vojcek” Toma Vejtsa, ali kada bi se odlučili za jednu predstavu kojom su najzadovoljniji, to bi bila „Istrajnost”.
Naravno, bilo je neizostavno da pitamo zašto je u čitavu ovu pozorišnu avanturu krenuo baš u Srbiji? Jer, pre nego je došao ovde, Demarinji je realizovao projekat „Pozorište oko Mediterana” i s njim obišao i radio predstave u Maroku, Bosni, Španiji, Francuskoj.
- Upoznao sam neke ljude odavde, svidela mi se atmosfera u gradu... Znate, u Francuskoj glumci uglavnom imaju skorojevićki mentalitet, to me je odbijalo. Međutim, kasnije, i ovde i svuda, dosta sam se s tim susretao. To je izgleda često tako. Čast izuzecima. Trudimo se da okupimo te izuzetke. Fokusirali smo se na obučavanje novih glumaca, ali i na stvaranje drugačijih predstava. Taj pristup realizujemo Slobodnom dramskom akademijom, koja je namenjena pozorišnim profesionalcima i svim zaljubljenicima u pozorišnu umetnost. Ono što mi je neobično ovde, za razliku od Francuske, kad ti država ili neko drugi da pare, ministarstva ili sponzori, oni dođu da vide to za šta su dali novac. Ovde ne! Ako i dobijemo neka sredstva za predstavu, niko ne dođe da vidi šta je to što je finansirao!
Koliko će izdržati?
- Tražimo nov, veći prostor, negde u blizini ovog starog, a da možemo da izdržimo troškove. Ne znam, tvrdoglavi smo u nastojanjima da opstanemo, snalazimo se i računamo na kreativnost svih nas okupljenih oko projekta „Le Studio” – kaže Sanja Maljković na kraju.
Pozorište u Srbiji
- Meni ovo što gledam u pozorištima uglavnom nije inspirativno, skoro sve je iz istog ugla. U Francuskoj je raznovrsnije. Ovde nema različitih estetika, nije previše kreativno, više je akademsko. Glumci govore tekst i tako iskazuju emocije na sceni i to je uglavnom to. Mene zanimaju različiti pristupi glumi i režiji. Raznovrsnost. Takođe, ne vidim ništa posebno ni u ovdašnjem alternativnom pozorištu. Sve u svemu, Srbija nije u pozorišnom vrhu Evrope – kaže Žan-Batist Demarinji, koji kao uzor ističe francusku trupu „Théâtre du Soleil” iz Pariza.
A od ovdašnjih glumaca, koga bi voleo da vidi u svojoj trupi?
- Nebojšu Glogovca!
Čikago
Kabare predstava „Čikago”, koja se dugo igra na velikim scenama u svetu i po kojoj je snimljen popularni istoimeni filmski mjuzikl, duhovita je i ironična priča o prolaznosti slave i grotesknosti medija u društvu željnom krvi i skandala. Likovi žena koje su počinile ubistvo pričaju svoje sudbine kroz popularne songove, a zatim ostaju na sceni, pripremajući se za sledeću tačku, za još jedan aplauz, za još koji trenutak pod reflektorima.
