Priča ove drame nastajala je godinama. Prvi motivi su se pojavili još za vreme mog boravka u Čikagu gde sam sretao porodice našeg porekla u kojima sam video duboko generacijsko nerazumevanje. Deca nisu mogla u potpunosti razumeti svoje roditelje, iskustvo i istoriju koju su doneli sa sobom u Ameriku. Usvajala su njihovu mitologiju jednog prošlog sveta, ali preko toga i njegov brutalni gubitak. Izgledalo je to kao nepravda, da nasledite sve te traume, a živite i želite se razvijati u svetu u kojem za njih nema mesta i čak su prepreka za taj razvoj.
Možda ova priča počinje od Davida, najmlađeg od likova, rođenog u Americi, koji svojim roditeljima, stricu, baki i dedi, ali i svima nama, postavlja ključno pitanje: who are you? Ko ste vi? I što ja imam sa svima vama i s tim što sam dobio kao životni teret lutrijom rođenja? To me je nateralo da se bavim različitim generacijama, unutar moje porodice takođe, njihovim nadanjima, uspesima i porazima.
To nerazumevanje i svi ti sukobi, emotivni i ideološki, ideološki koji su nužno emotivni i emotivni koji dobijaju i ideološku artikulaciju - među različitim generacijama u poslednjih stotinak godina, od Prvog do Drugog svetskog rata, nedavnog rata, ali i vremena mira koja zbog toga, kao što znamo, nisu lišena konflikta, postali su tema ovog teksta. Kažem teksta, jer nisam znao koju će formu ova priča konačno pronaći. Dramska forma, kojom se do sada nisam bavio, nametnula mi se kao jedina moguća. Pokušao sam s prozom, ali nije išlo. Neke priče nije moguće ispričati klasičnim pripovedanjem već je potrebno pustiti likove ispred sebe, na scenu, da pričaju, da ćute, konfuzno, s prekidima i šumovima, s neizgovorenim a bolno prisutnim, sa svim onim željama, težnjama i razočarenjima koji su otporni na protok vremena, s ranama koje se skrivaju a onda se bolno otvaraju, sa zakopanim i iskopanim u nama, s pozvanim i nepozvanim gostima, sa svim onim, ukratko, što sa sobom često nose porodična okupljanja. Prošlost je kao bumerang, uvek se vraća. Moramo naučiti uhvatiti taj bumerang pre nego nas ponovo povredi, ne da bismo ga odbacili i zaboravili, već da bismo sprečili da nam osakati budućnost.
Borisa Liješevića
Brašno u venama je komad o porodici koju je rat rasuo po svetu, a koja se posle više od 20 godina susreće u jednom gradu, u jednom stanu, u jednoj noći. Sve se promenilo: grad, država, stanovništvo, etnička slika, ulice, lica, ali su ostale traume koje ni protok vremena, ni promena prostora ne mogu izbrisati. One su postale pogled na svet, način razmišljanja, obrazac ponašanja. Vremenom traume postaju poznate i prijatne, a izlazak iz traume bolan i nepoznat. Pojedinac ostaje zarobljen u traumama.
Na Balkanu gde ratovi kreiraju istoriju, geografiju, ekonomiju, kulturu, politiku, obrazovanje, trauma postaje nacionalno blago, identitet, političko sredstvo, tradicija, vaspitanje. Ovo je drama na koju su njeni junaci čekali decenijama. Drama povratka, susreta, progovaranja, krivice, prevazilaženja, raspleta i na kraju pomirenja. Pomirenje postaje pretnja jer zahteva suočavanje, prihvatanje i otvaranje nove i nepoznate stranice. Pomirenje se pokazuje kao dugotrajan proces za koji je potrebno vreme, zrelost i hrabrost.
Režija: Boris Liješević
Dramaturgija: Dubravka Zrnčić-Kulenović
Scenografija: Vedran Hrustanović
Kostimografija: Lejla Hodžić
Muzika: Duško Šegvić
Igraju: Miki Trifunov, Kaća Dorić, Izudin Bajrović, Admir Glamočak, Selma Alispahić i Jasenko Pašić
