Istorija muzike beleži da je jedan od najboljih operskih libreta upravo ovaj koji je Frančesko Pjave ponudio Verdiju, a koji je urađen po poznatom romanu Aleksandra Dime sina.
Među mnogobrojnim inscenacijama čuvene opere, Jurij Aleksandrov je načinio prvi put u istoriji srpskih teatara, novu, drugačiju, modernu, za koju se mislilo da neće biti prihvaćena.
Jedan od razloga zbog kojih se Uprava Madlenianuma odlučila za ovu obnovu leži u zahtevima publike koja je želela da sa scene u Zemunu ponovo vidi i čuje modernizovanu verziju romantične lirske muzičke drame.
Svevremenski problem posrnule žene nije isključivo rodni, ženski, već je mnogo širi, društveni i socijalni, koji ne karakteriše samo davna vremena balova, šampanjaca, bogate gospode koja izdržavaju mlade i lepe ljubavnice, već je i današnji problem koji u različitim varijantama i pojavnostima svakodnevno susrećemo u svojoj okolini i u sredini u kojoj živimo. Uz socijalne elemente, bolest koja je harala Evropom, tuberkuloza, obeležila je i skratila živote mnogih mladih ljudi, među njima i mnogih umetnika 19. veka, a kako je vreme velikih romana, velikih ljubavi koje su po pravilu, sve nesrećne, uvek aktuelno i nikada nije prošlo, onda i ova storija postaje aktuelizovana u novoj inscenaciji i režiji.
Pored svega toga, muzika Traviate je ta koja demonstrira najbolju tradiciju italijanskog belkanta, ono što operu čini večno popularnom. Nekoliko arija Violete, koja je stalno prisutna na sceni i čije arije grade muziku sva tri čina, izuzetno su potresne. Lik narasta od zaljubljene kurtizane do plemenite mlade žene i na kraju nesrećne heroine koja umire voleći duboko i iskreno. Sjajni dueti Violete i Alfreda, pa jedna od najlepših baritonskih arija u celokupnom operskom repertoaru, arija Žermona iz II čina, zatim popularna horska napitnica koja danas simbolizuje svaku svečanost i peva se prilikom zajedničkih proslava, radovanja, intimnih i društvenih događaja, odavno je „sišla u narod“ bivajući prihvaćena, pevana i voljena od svih, samo su neki poznati odlomci.
Ljubav, patnja, nesrećna zaljubljenost, kratkotrajna sreća odlike su nežne ženske duše. Velike arije za sve glavne likove, zatim postojanje plesa i plesnih numera koje obogaćuju vizuelni i muzički sadržaj opere, postojanje i horskih i ansambl scena u podjednakoj meri dobro urađenih i danas veoma popularnih, razlozi su stalnih i novih postavki.
Dirigent je Stanko Jovanović a učestvuju Olga Malević Đorđević, Saša Štulić, Miodrag Miša Jovanović/ Vladimir Andrić, Tanja Obrenović/Dragana Popović, Valentina Taškova/Ileana Milić, Nebojša Babić/ Aleksa Vasić, Darko Đorđević /Igor Matvejev, Nenad Nenić, Goran Krneta/Nenad Jakovljević, Dušan Anastasov/Ljubo Jaćimović, Vesna Novaković/ Danijela Radonjić, Vladimir Đorđević, Nemanja Jović.
