O pesniku Jesenjinu: pesnik nad pesnicima, anđeo i demon, čovek od krvi i mesa koji se tukao, varao, voleo i mrzeo. I stradao. Žene ga volele, on njih istom merom ljubio. Skoro istom merom ljubovao i sa votkom. Petljao sa politikom, tu sreće baš nikako nije bilo. Svetski a ruski. Svevremenski. Rusija ga volela, pa mrzela, ignorisala, uzdizala... Inspirisao mnoge. Na razne načine. Do dana današnjeg...
"Jesenjin", Kornelije Kovač / Robert Lenard / Milan Belegišanin
27. oktobra u 19 sati (prva repriza 31. oktobra)
Kompozitor Kornelije Kovač:
Jesenjinovo delo je silno uticalo na mene toliko da sam postao veliki obožavalac njegove poezije. Dakle, njegovog dela, ne čoveka samog. U životu nisam voleo ljude koji piju, tuku se, koji su neprijatni u društvu a volim ljude koji vrede u onom što rade. Jesenjin je upravo takav lik. Za razliku od života, Jesenjin se nije tukao u poeziji, on je tamo bio drugi čovek. Tu me je potpuno fascinirao. Dugo sam i duboko proučavao njegovu poeziju, njegov život, sve ono što je pisao on i što su drugi napisali o njemu.
Kao stvaralac, u rečima i slikama koje rečima gradi, Jesenjin je neverovatno veliki umetnik. Za njegovu poeziju zainteresovao sam se kada sam sa porodicom odselio u Englesku. Svojevremeno, te 1978. godine, hteo sam da se oprobam u tamošnjoj muzičkoj industriji. Poneo sam tada nekoliko njegovih knjiga poezije i ispostavilo se da sam najviše slobodnog vremena proveo pišući muziku na njegove tekstove. Napisao sam gomilu pesama i nisam imao nikakvu posebnu nameru sa njima.
Tilehurst, tako se zove malo mesto pored Redinga, gde sam napravio 15 kompozicija. Vrativši se u Beograd, shvatio sam da mi treba saradnik, neko iz sveta pozorišta ko se bavi dramaturgijom i to traganje trajalo je sve do pre nekoliko meseci jer sa svim ljudima sa kojima bih nešto pokušao na temu Jesenjina ispostavilo bi se da nismo na istom koloseku... Ja prosto nisam hteo da neki dramaturg dođe i napiše priču jer priča je već postojala – u Jesenjinovoj poeziji.
Ja sam hteo mozaik njegovih reči, misli, priča, pojmova, da sam pisac bude dramaturg... Svi su počinjali tako ali bi brzo odustajali jer trebalo je uložiti vremena, osloboditi se sujete... Kada sam došao do kontakta Valentina Vencela napisao sam mu pismo dugo 7-8 strana... Rezultat je ova predstava..."
Dramaturg Robert Lenard:
Pre sto, da, tačno sto godina pala je jedna imperija i rodila se nova. Istovremeno je rođen i pesnik, rođena su i dva umetnička pravca. Stanislavski vs. Mejerhold. Jesenjin vs. Majakovski. Postoji nekoliko načina kako čovek može da piše tekst za muzičku predstavu (u ovom slučaju - za muzičku biografiju). Može slobodno da mašta, na primer o songovima. Ili da sam izabere songove.
Ili, opet u datom slučaju, može da dobije songove rađene po datim stihovima i da, oko tih pesama, gradi tvrđavu od reči. Tu je i onaj dokumentarni deo: čita tekstove, pisma, gleda fotografije, pokušava da sazna ko je Sergej Jesenjin, da li je on bio „angel“ ili „čjort“, gleda ruske serije o njegovom navodnom samoubistvu, čita o njegovim ljubavnicama... A onda ono najteže...
Pokušava da utone u epohu punu krvi, političkih i umetničkih ideologija, pokušava da nacrta paralelu između njih i nas. A onda plače kako se ništa od 1917. nije promenilo. Seljaci se streljaju, nova vlast je još krvavija nego prethodna, na ulicama su krv i votka. I ljubav."
Reditelj Milan Belegišanin:
Svaki čovek u svom životnom prtljagu nosi svetlost i senku. Zavisi od prostora u kojem se kreće šta će od ta dva dela njegovog bića da nadvlada. To je posebno izraženo kod darovitih ljudi, kod njih je ta granica najtanja. Ukoliko ta tanka linija između svetlosti i tame popusti - dolazi do delirijuma, do šizofrenije... Tako nekako izgleda da svaki dar sa sobom nosi i neko prokletstvo.
Prokletstvo nekog poroka. Alkohol je taj koji je kod Jesenjina tu granicu još više raslojio, uništio i razgradio... Svako vreme ima svoju istinu. Za razliku od ovog našeg vremena, vremena fejsbuka, interneta i pokidanih živaca postojalo je neko drugo vreme koje je podsećalo na peščane dine iza kojih su nastale sve tri velike religije. Bilo je to vreme koje je teklo sporo, ali se - za razliku od ovog našeg današnjeg vremena - imalo više vreme za živeti, voleti pa i patiti...
Naravno da je priča o Jesenjinu priča svih naših romantičnih ili romatičarskih mladosti. Ovo je sjajan tekst Roberta Lenarda a ja sam radeći ga bio u društvu tri izuzetne institucije - Jesenjina, Kornelija Kovača i Novosadskog pozorišta. Čast i privilegija je raditi ovde, u pozorištu u kojem sam doživeo svoje najlepše trenutke."
Glumac Gabor Karaljoš (gost iz Budimpešte), pesnik Jesenjin:
U ovom trenutku proba, pričamo dva dana uči premijere, pitati me o Jesenjinu isto je kao da ženu koja se porađa pitate hoće li joj dete biti lepo. A porođajni bolovi traju. Jesenjin još uvek nastaje, oblikuje se, dovršava kao lik.
Teško u ovom radu - a istovremno i veliki izazov - je to što igram samo svetlu stranu tog pesnika. Drugu stranu njegove prirode, onu tamnu igra Arpad Mesaroš. Svako od nas dvojice igra, dakle, samo pola jednog čoveka. Sve ono što su strahovi, strepnje, demoni... igra Arpad. Svaki čovek, dakako, ima dualnu prirodu, nositi se danas sa tim mislim da je još teže jer živimo u svetu koji se dramatično ubrzano menja, promene su prebrze, sama definicija vremena je potpuno drugačija u odnosu na nekada.
Da, bojim se pomalo svega toga ali sam istovremeno i našao ključ za to. Stvorio sam svoj svet, apartni vanavremeni, u odnosu na vreme u kojem živim. A živim na vrhu brda, iznad Budimpšte koju vidim iz svog velikog dvorišta. U grad idem samo onda kada radim. U svojoj kući bavim se keramikom i baštom. U društvenom životu učeestvujem samo povremeno."
Glumac Arpad Mesaroš, demoni u Jesenjinu:
Volim da igram negativce, ludake, demonske figure. Nekako mislim da, što više iživim taj mrak u sebi, više će svetlosti, radosti i ljubavi biti u mom ovozemaljskom životu za - meni drage ljude, biću im podnošljiviji. Istovremeno, volim da iz tog demona koga igram izvučem i neki ljudski osmeh koji će izmamiti osemh i na licu publike, jer niko od nas nije potpuno beo ili potpuno crn.
Kod Jesenjina je ovisnost, prvenstveno od alkohola pa onda i od žena, taj demon koji ga izjeda. On gori na 600 stepeni i normalno je da ne može dugo da živi tako. Ima kod tih ljudi sa velikim darom i jedna zanimljiva stvar, da se kad-tad dohvate i politike i to one najbanalnije, verujem da je to zato što pomisle da, kad već nisu mogli svojom čistom potikom da promene nešto, če biti efikasniji ako se uhvate u kolo sa politikom.
Razmišljao sam, ima li danas neko ko tako kompleksno poetizuje naš 21 vek kako je to u svoje vreme činio Jesenjin... Nekada sam mislio da je to Bono iz U2 ali sam u međuvremenu shvatio da se i on okliznuo... Uvek se čovek nekako oklizne, negde, pre ili kasnije... Možda je u tom svom slikanju sveta danas najčistiji Bob Dilan..."
