Autor pesama Lačnog Franza, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih bendova iz osamdesetih godina, Zoran Predin (58), ponovo je okupio ekipu i snimio album Svako dobro s energijom i porukama novog talasa, koji je danas ponovo aktuelan kao i u vreme kada je nastao. Za Story govori o većini koje se plaši, manjini kojoj pripada, opravdanjima za nostalgiju i imperativima današnjice.
Story: Otkud Lačni Franz ponovo na sceni gotovo trideset godina kasnije?
- Početkom devedesetih konstatovali smo da se naša originalna postava benda popela do kraja. Ja sam jedini ostao profesionalno u muzici, a ostali su počeli da se bave drugim poslovima. Radio sam mnogo različitih stvari, ali u poslednjih nekoliko godina mladi ljudi često su me pitali: Da li ćemo ikada ponovo čuti te pesme uživo? Hoćete li ih vi izvoditi u nekim novim postavkama? Odgovarao sam da to nema smisla, jer što je bilo – bilo je, sve do trenutka dok nisam shvatio zašto ih uzbuđuju baš pesme iz ranih osamdesetih. Uvideo sam da ih vreme pogađa na isti način kao što je i nas u njihovim godinama, kada je propadao socijalizam, a bolja budućnost lomila se na leđima mladih. Danas se događa ista stvar: propada kapitalizam i ponovo su mladi jebena stranka. Zato oni razumeju i doživljavaju te pesme kao svoje.
Story: Nakon dve decenije pauze, objavili ste studijski album Svako dobro?
- Našao sam četiri mladića, oni su vrhunski muzičari koji su naučili da sviraju izbor starih pesama, a tome sam dodao još mnogo novih. Na albumu su četiri stare stvari sa novim tekstovima i šest potpuno novih. I kad ih stavim jedne drugima uz bok, vidim da novima ništa ne fali, ne samo da su ostale na nivou, već odlično pariraju i nadograđuju čitavu priču. Trebalo nam je dve godine da uverimo i one najstarije hard core fanove da nismo dirali svetinju i budili zombija kako bismo još malo omastili brkove ili se sunčali u staroj slavi, već obrnuto. Brend Lačni Franz tokom godina izborio je status benda kome je dozvoljeno nešto više, glasnije, drskije i bilo bi šteta da se to baci, pogotovo u ova vremena. U svoje doba, Buldožer i mi imali smo poruke u pesmama koje su onda promenile svet i probaćemo da to ponovo uradimo. Posle ovih tužnih decenija bratomornih ratova i prodora Zapadnog kapitala u naša društva, krajnje je vreme da se ponovo stane na svoju stranu i kaže: Dosta je više, sada smo ponovo mi na redu! Mi smo ljudi koji čitav život čekamo bolje sutra, ali nikako da nam ono dođe.
Story: Kako stare buntovne, a kako ljubavne pesme?
- Volim da se igram stvarima koje, na prvi pogled, nikako ne idu zajedno, s kontrastima koji daju neočekivane rezultate, da eksperimentišem s dvojnim značenjima. Onda napravim tekst koji može da se sluša i kao erotska pesma i kao dnevnopolitička kritika. U tome sam još dobar. Došli smo do toga da demokratija, sistem u koji smo svi verovali, ne funkcioniše više kako bi trebalo. Zašto? Jer je sistem koji forsira Zapadni kapital počeo sa planiranim uzgajanjem budala, ljudi bez ukusa, onih koji se hvale da ne čitaju knjige i potpuno su zavisni od marketinga. Ima ih sve više. I ako je demokratija vlast većine, došli smo do većine koje se strahovito plašim. Neke stvari moraju da se promene. Treba tražiti od ovih koji ulaze u parlament da budu školovani, vaspitani, deklarisani ateisti, da u te sfere ne ulazi nikakva religija... Da budu elita u plemenitom smislu, jer danas niko iz te elite nije u politici. Svi su se razbežali, što pre i što dalje.
Story: Zašto pametni ljudi beže od politike?
- Jer su pametni. Nažalost, tako je. Nadam se da će u nekoj skoroj budućnosti, kao u Andersenovoj priči, napokon i najšire mase videti da je car bez odeće i da će se neke stvari promeniti. Ali, izgleda da još nismo stigli dotle.
Story: Da li umetnost može bilo šta da promeni?
- Nema nam druge nego da knjigama, koncertima, filmovima i slikama, mic po mic, korak po korak, stvaramo bazu srodnih duša.
Story: Kako funkcionišete sa ljudima koji su nekoliko decenija mlađi od vas?
- Ne osećam se starim u negativnom smislu. Neki iz moje generacije već su trideset godina zarobljenici trougla kauč–frižider–televizor. Oni tamo žive i nikada ne odu na premijeru, film, izložbu, čak ni na utakmicu. Zakopali su se i kukaju. Njima nema spasa, ali mi koji se nismo uhvatili u tu zamku, mi smo nezavisni od godina i mladi svih uzrasta. U bendu svi smo srodne duše, radoznali smo i razmišljamo svojom glavom. Nećemo napuniti Arenu, ali zato hoćemo klub i tamo će se dogoditi nešto zbog čega vredi pevati, svirati, pisati...
Story: Danas svi s nostalgijom pričaju o novom talasu. Kako vi gledate na to vreme?
- Svačija mladost je nečije posebno vreme, na koje ne gledaš objektivno. Tada si bio mlad, nije te bolela kičma, nisi imao višak kilograma niti tako često posećivao zubara. Ta vremena iz današnje perspektive izgledaju romantično, ali to nimalo nisu bila. Ali, ljudska priroda takva je da pamti samo dobre stvari. To je sreća i zato smo još živi.
Story: Šta vi pamtite kao najbolju stvar koja vam se desila?
- Ličnu slobodu koja je izrasla u trenutku kada je režim Jugoslavije već imao lošu savest. Jedan deo funkcionera shvatio je da je gotovo i hteli su neke promene, dok je onaj manje pametan deo pao u zamku nacionalizama i sve uništio.
Story: Jugonostalgija?
- Mislim da bismo apsolutno mogli da funkcionišemo kao nekakva konfederacija i da u Evropi postanemo jedna od većih sila. Ovako su nas namerno posvađali i podelili kako bi mogli da vladaju nama i prodaju nam svoju drugorazrednu robu. Jao, kad me to krene, mogao bih dugo da pričam...
Story: Da pređemo onda na muziku, hoće li biti Lačnog Franza uskoro u Srbiji?
- U najskorije vreme znaćemo sve datume. Nakon koncerata koje smo održali u Zagrebu 21. oktobra i Ljubljani 22. oktobra, u novembru idemo u Požarevac, Novi Sad, Pančevo, Beograd i Niš.
