U zoru 30. aprila 1945. godine, pet dana posle oslobođenja, u predgrađu Milana pronađena su beživnotna tela Osvalda Valentija i Luize Feride, čuvenog glumačkog para iz vremena Musolinijeve diktature. Idoli publike i najveće zvezde filmova koje je podržavao fašisticki režim, sa lakoćom igrajući uloge varalica i bezdušnih žena, njih dvoje su neprestano skandalizovali malograđansku Italiju. Zavisni od droge i skloni seksualnom promiskuitetu, živeli su život perverzniji od onog na filmu. Posle primirja, 8. septembra 1943. godine, kada je zemlja podeljena na dva dela, pobegli su na sever i pridružili se takozvanoj Republici Salo, poslednjoj inkarnaciji Musolinijevog ludila. Prvo su otišli u Veneciju sa namerom da snimaju tamo, a zatim se u Milanu pridružili bandama koje su činile velika zlodela. Međutim, teško je bilo razlučiti šta su bile glasine, a šta istina, čak su i sami partizani imali rezervu prema optužbama protiv ovog para. Valenti je tvrdio da su sve optužbe izmišljene, pogotovu što nije bilo direktnih dokaza da su njih dvoje lično činili zlodela. Ali bliskost sa zločincem Pjetrom Kohom i legenda o podrumu njegove vile u kome je slavni par navodno učestvovao u monstruoznim torturama, učinili su svoje. Zbog podrške fašističkom režimu platili su životima.
Reditelj Marko Tulio Đordana je jedan od najuglednijih italijanskih autora. Pažnju publike i kritike skrenuo je filmom Pazolini – jedan italijanski zločin, zatim kriminalističkom dramom Sto koraka, a naročito šestočasovnim filmom Najbolja mladost koji kroz odnose između dva brata oslikava Italiju u periodu 1960-2000. godine. Taj film mu donosi nagradu kanskog programa Izvestan pogled i šest nacionalnih nagrada Donatelov David.
Divlja krv premijerno je prikazana na Kanskom festivalu 2008. godine na specijalnoj projekciji u Glavnom programu van konkurencije za nagrade.
