Portret Igora Vasiljeva
Ljubica Miljković, Igora Vasiljeva
(Igor Vasiljev) Bio je višestruko obdaren. Izvanredan umetnik – slikar i crtač; dobar pijanista i pevač; spretan i neustrašiv sportista spreman na razne vratolomije; odličan student, koji je izgubio pravo da studira na Akademiji jer navodno nije poštovao program; moralan i hrabar Rus koji nije pristao da bude špijun Udbe, zbog čega se našao u zatvoru; brižan sin, nežan otac, odan prijatelj... Otišao je isuviše rano, sa nenapunjenih dvadeset šest godina, ali njegova harizma u umetničkim krugovima i dalje traje."
On je obrađivao sve motive i neprekidno istraživao plastičnu građu. Osnovno sredstvo njegovog likovnog govora bili su podjednako pikturalnost i grafizam, snaga boje i izražajnost crteža, bogata faktura i prozirne plohe. Umetnošću se borio protiv surovosti i stihije vremena, na kraju podlegao nevremenu i odrazio svoje nemire, nedoumice, razočaranja, strahove..."
Igora Vasiljeva Peđa Ristić
Na robiji je Igor našao ono „na dnu“, i to ne u romanu već u životu. Tu je, pored svojih zelenih đavola, ugledao i mnoge druge rugobe i nakaze... Sa tako rano stečenim iskustvom Igor je postao odličan psiholog. Pri tom, bio je iskren čovek koji ne povlađuje ni ukusu portretisanih ni potrebi za pozitvnom kritikom. Bio je odgovoran sebi i svojoj umetnosti. Ljude nije posmatrao površno, nego u njima pronalazio ono najskrivenije, sve što postaje zajednička odlika većine i krik vremena. Njegova plastična sredstva proisticala su iz sagledanog, doživljenog, sa blagonaklonošću prihvaćenog ili sa podsmehom podvrgnutom ruglu, čak i odpaćenog zbog nemoći da na bilo šta utiče svojom umetnošću. On je i u samom sebi otkrivao više različitih priroda, stanja, raspoloženja.
Igor Vasiljev
Srbiji Jugoslaviji
