Ova dramska umetnica odavno je uspela da se izbori za svoje mesto i izgradi ime u svetu glume, a njen talenat potvrđen je brojnim priznanjima, ali kada se svetla reflektora isključe, ona je požrtvovana majka i žena koja je spremna da nesebično daruje emocije
Odrastanje uz poznate roditelje, kojima je kasnije postala i koleginica, glumici Kalini Kovačević (33) otežalo je put ka građenju karijere jer je uz njeno ime gotovo uvek pisalo da je ćerka istaknutih umetnika Ljiljane Blagojević i Siniše Kovačevića. Ipak, njen talenat učinio je da ubrzo osvoji publiku širom regiona i izađe iz njihove senke, štaviše, danas rame uz rame s majkom igra predstave za koje se traži karta više. Iako ima uspešnu karijeru, razlog njene najveće sreće i ponosa ipak je ćerkica Miona (5), koju je dobila u braku s Radetom Ćaldovićem. Mada se krajem 2015. godine razvela, sada smatra da za ljubav uvek ima mesta u životu. U intervjuu za magazin Story, Kalina govori o utiscima s turneje u Australiji, priznanjima, ljubavi i teškom periodu u životu njene porodice koji je sada iza njih.
Odrastali ste uz poznate roditelje dok vaša ćerkica nije deo javnog života, barem za sada. Poučeni sopstvenim iskustvom, koliko se vaša popularnost odražava i na Mionu?
- Mama i tata bili su za mene prevashodno roditelji pa tek onda javne ličnosti, a tako i ja vaspitavam Mionu. Prvenstveno sam njena majka, a gluma je moja profesija i zasad mi je važno da se moj posao ne meša u moje roditeljske obaveze.
Na šta ste najponosniji kod svoje ćerke?
- Ponosna sam na to što nije sebična, što je nežna prema životinjama i deci i što voli prirodu.
Pored karijere i majčinske uloge, ima li u vašem životu mesta i za ljubav?
- Čovek ne postoji bez ljubavi, bilo da je ona prema detetu, roditeljima, partneru ili prijateljima. Mora da bude mesta za tu emociju u svačijem životu.
U periodu koji je iza vas bilo je i onih manje lepih stvari. Naime, polovinom
februara objavljeno je da je vaš otac imao moždani udar. Kako mu je sada?
- Bogu hvala, sve je dobro, zahvaljujući celoj ekipi neurohirurgije u Kliničkom centru Srbije na čelu sa neverovatnom doktorkom Danicom Grujičić. Samo bih rekla da nije bio moždani udar, nego nesrećni događaj kada se moj otac u vreme one velike poledice okliznuo, nezgodno pao, dobio potres mozga, a posle par nedelja i veliki hematom koji je morao da ukloni hitnom operacijom. Oporavak pri takvim intervencijama veoma je spor, ali važno je biti strpljiv i izdržati.
Da li je ovaj loš period sada iza vas?
- Početak godine bio je težak, ali takav je život. Nadam se dobrome i verujem da posle kiše grane sunce.
Nedavno ste se vratili iz Australije gde ste igrali predstavu Sokin i Bosina. Kakve uspomene nosite s tog gostovanja?
- Turneja je bila prelepa iako vrlo naporna. Za 12 dana obišli smo sedam gradova. To je divan kontinent, bilo je uzbudljivih susreta sa Srbima koji tamo žive, ali ono što mi je ostalo u najlepšem sećanju jesu nasmejani ljudi, raskošna prirodna lepota i visoka ekološka svest stanovnika. Svakako, pored tih utisaka, ostaće mi u pamćenju divan prijem, aplauzi, smeh i ovacije koje smo doživeli s predstavom Sokin i Bosina, koja je na stalnom repertoaru u Zvezdara teatru.
Nastavak na sledećoj strani...
Jeste li imali vremena da uživate u čarima ove zemlje i bliže se upoznate s tamošnjom kulturom?
- Imali smo vrlo malo slobodnog vremena, ali uvek bismo pronašli po nekoliko sati da vidimo ono što je najznačajnije u gradu u kome gostujemo. Uz zdušnu pomoć naših ljudi da nam pokažu što više, od aboridžinske kulture do savremenijih građevina, kao što su Sidnejska opera, zgrada
televizije u Melburnu, a bili smo i na obalama Indijskog i Tihog okeana.
Dok ste bili na putu, dobili ste i jedno lepo priznanje iz Bijeljine. Kako ste reagovali kada ste čuli da ste proglašeni za najbolju glumicu?
- Nagrade uvek prijaju i znak su da umete da radite svoj posao. Kada me je u Australiji probudila poruka da sam dobila nagradu za najbolju glumicu na Festivalu komedije na kome su učestvovale predstave iz celog regiona, bilo mi je veoma drago. Nagrađena sam za ulogu u predstavi Brakolomije koju igram u pozorištu Carte Blanche u Zemunu i koja je, kao i sve ostale čiji sam deo, rasprodata.
Kalina Kovačević: Ne prestajem da verujem u ljubav
Već dugo ste na sceni, da li se s godinama promenio vaš odnos prema nagradama ili vam je to i dalje velika satisfakcija?
- Prvu nagradu dobila sam sa 19 godina na Filmskom festivalu u Herceg Novom – Zlatnu mimozu. Sve druge obradovale bi me svaki put, ali i nosile dozu odgovornosti za sledeće projekte. Ova poslednja nagrada tim mi je draža što je ta predstava autorski projekat nas četvoro glumaca iz Narodnog pozorišta: Nenada Stojmenovića, Bojane Stefanović i Aleksandra Srećkovića Kubure.
Osim posla, šta vam još pričinjava zadovoljstvo i mami osmeh na lice?
- Naučila sam sebe da prepoznajem i radujem se lepoti, bila ona u malim ili velikim događanjima ili stvarima. Volim da čitam, slušam muziku, smejem se sa svojim prijateljima, plešem, obožavam sate provedene sa ćerkom Mionom. Čine me srećnom skijanja i letovanja s njom, ali sam, takođe, vrlo ispunjena i srećna kada imam priliku da kroz humanitarni rad pomognem ugroženima jer mislim da je lepota i u davanju, a ne samo uzimanju.
Preuzeto iz 606. broja magazina Story
