Jednoj od najvećih i najlepših zvezda novije glumačke generacije, dvadesetosmogodišnjoj Slobodi Mićalović-Ćetković, ova godina donela je i najznačajniju životnu rolu - ulogu majke dve preslatke devojčice, dvojajčanih bliznakinja Mile i Vere koje je 29. januara donela na svet carskim rezom u GAK-u u Višegradskoj. Od tog trena njen zajednički život sa istaknutim glumcem Vojinom Ćetkovićem, kojem se nakon petogodišnjeg zabavljanja, 12. maja 2008. zaklela na večnu ljubav i vernost u crkvi Svetog Vasilija Ostroškog i pred matičarem, poprimio je sasvim drugačiju i nadasve kvalitetniju dimenziju stvarnosti. O novom iskustvu koje sa sobom majčinstvo donosi, dvostrukoj sreći koja joj se svakodnevno osmehuje, životnim promenama i svom bračnom iskustvu, Sloboda prvi put otvoreno i bez zadrške govori u intervjuu za magazin Story.
Story: Koliko se vaš život promenio od trenutka kada ste postali majka?
- Zaista mnogo, dobio je apsolutno divnu dimenziju i promenio se nabolje. Nisam više sebi najvažnija jer postoji neko mnogo bitniji, a to su Mila i Vera. Sada, nakon četiri meseca, više ne mogu ni da se setim kako je moj život izgledao bez njih dve. Mislila sam da su priče kako će sve biti drugačije kada dođu deca samo fraze, ali odista je tako. Majčinstvo je nešto najlepše što mi se dogodilo, trenutno živim najlepšu fazu svog života.
Story: Kako ste prihvatili vest da ste u drugom stanju?
- Bila sam potpuno spremna jer sam već izvesno vreme žarko želela da postanem majka. Ipak, kada sam saznala tu radosnu vest, bila sam veoma iznenađena, pomalo u neverici i u pozitivnom šoku. To osećanje je teško opisati rečima: bila sam ujedno i najsrećnija i najponosnija žena na planeti.
Story: Jeste li se plašili novonastale situacije ili ste bili potpuno spremni na ono što je sledilo?
- Nisam se nimalo uplašila. Jedino što me je brinulo, a čemu su inače budući roditelji skloni, jeste to da li će sa bebama biti sve u redu, da li će imati sve prstiće... i svaki ultrazvuk donosio je novi stres. Ali, uz pomoć prof. dr Aleksandara Ljubića koji je vodio moju trudnoću, uspela sam da je najbolje moguće iznesem. Kad god bi primetio da sam klonula duhom, umeo je da me na pravi način bodri i snaži, i gotovo niko nije tako brzo razumeo moj psihički sklop kao on. Osim što je sjajan lekar, dr Ljubić je i odličan psiholog.
Story: Kako ste reagovali kada ste saznali da nosite bliznakinje?
- Kada sam javila mom doktoru rezultat testa i količinu beta HCG, odmah je naslutio da ne nosim samo jednu bebu jer su ti hormoni bili izuzetno visoki za petnaesti dan trudnoće. Već na prvom ultrazvuku, kada su proveravane srčane funkcije ploda, spoznali smo da nosim dve bebe. Iako sam u dubini duše žarko želela da dobijem blizance, bila sam u šoku usled neizvesnosti koju sa sobom blizanačka trudnoća nosi. Isprva smo mislili da nosim dečaka i devojčicu jer se jedna bebica sakrila. Iskreno, nošena mišlju: samo nek su žive i zdrave, bilo mi je svejedno kog su pola, a pošto je tata od početka želeo ćerkicu, želja mu se dvostruko ostvarila.
Story: Da li ste još u toku trudnoće odlučili da sačuvate matične ćelije vaših beba?
- Razmišljala sam dosta o tome i pre nego što sam ostala u drugom stanju. Moj najbolji prijatelj, a sada i kum koji je krstio jednu bebu, Dejan Dimitrijević je lekar i pričao mi je mnogo o tome. Bila sam fascinirana napretkom nauke do te mere da jedna epruveta koja se napuni tečnošću iz pučane vrpce može da spasi živote najbližima - mojim roditeljima, pa čak meni i Vojinu, tako da to smatram izuzetno korisnim. Firma kojoj smo poverili matične ćelije zove se Krio save i oni to dalje distribuiraju u jednu inostranu banku matičnih ćelija gde se one godinama čuvaju. Nadam da će se jednog dana i u Beogradu otvoriti banka, da će to biti besplatno i da će to svi moći da priušte sebi.
Story: Jeste li bili razmažena trudnica ili ste radili sve što i inače činite bez posebnih hirova?
- Nisam bila razmažena trudnica, naprotiv. Nisam imala posebne zahteve što se hrane tiče i generalno nisam bila hirovita. Možda sam bila preosetljiva i malo nervoznija i mogla sam lakše da zaplačem. S obzirom na to da sam nosila blizance morala sam da mirujem, a ako izuzmem mučninu koja je u prva četiri meseca bila nesnosna, sve ostalo bilo je savršeno.
Story: Kako to da se niste mnogo ugojili za vreme trudnoće, a nosili ste dve bebe?
- Nijednog trenutka nisam gladovala niti se brinula da li ću se previše ugojiti. Trudila sam se da unosim namirnice koje su zdrave i potrebne bebama za pravilan rast i razvoj: najviše meso i povrće, a hleb inače ne jedem. Pila sam puno tečnosti, gotovo šest litara vode dnevno. Zanimljivo je da uprkos tome što obožavam slatkiše tada nisam mogla da podnesem ništa slatko. Ugojila sam se osamnaest kilograma, a iz porodilišta sam izašla sa svojom starom kilažom.
Story: Kako ste osećali poslednjih dana pred porođaj?
- Bila sam veoma nervozna. Okupiralo me je iščekivanje i razmišljanje o tome kako će sve proći, kako će bebe izgledati... A onda, dve nedelje pre termina, moj doktor Aleksandar Ljubić uhvatio me je na prepad tako što mi je na poslednjem pregledu rekao da sutradan dođem u porodilište. Dan kasnije, rodila sam svoje devojčice. Doktor je znao da što mi manje vremena da za razmišljanje, to bolje. Na sam dan porođaja bila sam uznemirena i uplašena, želela sam carski rez uz epiduralnu anesteziju. Ali, na kraju nisam bila tako hrabra, pa sam se u poslednjem trenutku odlučila za totalnu anesteziju.
Story: Da li je vaš suprug Vojin prisustvovao porođaju?
- Ne, novine su objavljivale gluposti. Da muškarci treba da prisustvuju porođaju, onda bi oni i rađali. Njihov mentalni sklop nije napravljen tako da mogu to da podnesu i svaka čast onima koji to mogu, ali verujem da je i za njih to stres. Ja nisam htela ni sebe, a ni Vojina da izlažem tome, a i on nijednog trenutka nije izrazio želju da prisustvuje porođaju (smeh), ali je zato bio ispred sale, delila su nas samo vrata. Budući da sam bila uspavana, on je pre mene začuo plač naših beba, tako da je na naki način ipak bio prisutan prilikom rođenja devojčica.
Story: Kako je izgledao vaš prvi susret sa ćerkicama u porodilištu?
- Jako uzbudljivo. Čim sam ih videla, zaplakala sam od sreće. Doneli su mi ih četrdesetak minuta nakon porođaja, rana me je strašno bolela i one su plakale, ali čim su mi ih stavili u ruke, smirile su se i odjednom uspavale... Taj dirljivi trenutak ne mogu da prepričam, ali je srećom ostao zabeležen, pošto je Vojin kamerom snimio naš prvi susret. I sada, ko god da pogleda, rasplače se.
Story: Na koga devojčice liče?
- Jedna je na tatu, a druga na mamu. Vera, koja je minut starija je preslikani tata, a Mila je potpuno na mene. I karakterno i fizički.
Story: Jeste li pristalice dojenja i koliko je ono uopšte važno za dečji imunitet i pravilan psihofizički razvoj?
- Dojenje je neophodno i ne razumem žene koje to odbijaju ili im nije prijatno. Bebe su dok sisaju žaštićene od virusa i prehlada, samim tim omogućen im je najbolji imuni sistem. Tačno je da se neke žene posle porođaja susreću sa depresijama zbog promene hormonskog statusa, ali to nije nikakvo opravdanje. Ja sam dojila donedavno, ali nažalost, kada se dve bebe tako hrane, mleko brže nestaje. Mila i Vera su sada velike i krupne, tako da se nadam da im neće nedostajati majčino mleko pošto ga više nemam, a volela bih da sam mogla da dojim najmanje šest meseci.
Story: Slušate li savete svojih roditelja i prijatelja ili smatrate da ipak vi najbolje znate šta je najbolje za vašu decu?
- Slušam ono što mi kažu drugi ljudi, ali ne prihvatam sve jer nijedna majka nije na isti način odgajala svoju decu. Radim onako kako mi intuicija govori i onako kako smatram da bi trebalo. Imam pedijatra koji mi je dostupan u svakom trenutku, ali najviše mi pomaže iskustvo žena koje imaju blizance. U šali volim da kažem da uopšte neću da razgovaram sa ljudima koji imaju jednu bebu, samo sa mamama koje imaju blizance, jer je sve potpuno drugačije.
Story: Ko vas od koleginica najviše savetuje u vezi sa mališanima?
- Nataša Ninković koja takođe ima blizance, zatim frizerka Sofija Janković koja ima bliznakinje starije nekoliko meseci, sa njom se često čujem i delimo iskustva. Moja drugarica i koleginica Zorana Bećić ima jednu bebu, ali je veoma dobra majka, pa mi i ona izlazi u susret.
Story: Primećujete li već sada neke posebne karakterne crte svojih devojčica?
- Vera je karakterom kao i likom na svog tatu, staložena je, mirna, u stanju da se sat vremena igra sa svojim lutkicama i ne mora niko da je zabavlja. Mila, koja potpuno liči na mene, malo je temperamentnija i nju moramo da zabavljamo svi naizmenično. Osim slične mimike i istih okica, potpuno se razlikuju, tako da nekada zaboravljam da su bliznakinje.
Story: Ko im je izabrao imena?
- Nismo želeli strana ili neka suviše moderna imena. Vera je dobila ime jer Vojin i ja za to imamo neki naš, intimni razlog koji nam puno znači i podseća na nešto. I pre nego što sam ostala u drugom stanju, imali smo ideju da se prva beba koja se bude rodila zove Vera. Osim toga, to nije samo ime, nego i pojam, kao što je i moje ime Sloboda pojam. Mila je bila bezimena petnaest dana jer nismo mogli da se odlučimo pošto su bila u opticaju i imena Vida i Olga. Međutim, mlađa ćerkica je bila sitnija i nežna, čak je i u stomaku bila mirna, pa joj Mila nekako baš i pristaje.
Story: Šta je ono što je iscrpljujuće, a šta su privilegije roditelja blizanaca?
- Za ženu je privilegija to što je trudna jednom, a dobije dvoje dece (smeh), zatim dobro je to što će uvek imati jedna drugu i moći da budu ne samo sestre nego i doslovce najbliže i najbolje drugarice. A naporno i iscrpljujuće je bilo u prvih mesec i po dana jer su, osim što me je bolela rana od carskog reza Mila i Vera imale različit tempo koji je trebalo uskladiti. Moje iskustvo je da sa bebama blizancima uvek moraju biti minimum dve osobe. Jer, na primer, koliko god želela da to mogu sama, neizvodljivo je da ih obe okupam, nahranim i uspavam u isto vreme. Verovatno će kasnije, kada budu počele da sede, a zatim i hodaju, sve biti znatno lakše i jednostavnije.
Story: Da li ste nakon porođaja, poput mnogih žena, prošli kroz postporođajnu depresiju?
- Bila sam osetljiva i plačljiva, ali ne bih to nazvala depresijom. Nisam bila uplašena iako je postojala određena doza neizvesnosti hoću li uspeti da prepoznam njihove zahteve, potrebe...
Story: Kakav je Vojin tata? Menja li pelene, hrani li, presvlači i uspavljuje li bebe?
- Divan je. Mogu samo da budem srećna. Trenutno je veoma zauzet jer dosta snima, ali slobodno vreme uvek provodi sa nama. Često se na svaki njihov šum budio noću i ustajao da ih nahrani sve dok nisu izbacile noćni obrok. Što se tiče presvlačenja, ja to mnogo brže uradim, pa ga ne maltretiram. (Smeh)
Stroy: Jeste li od trenutka kada ste postali majka počeli drugačije da gledate na svet? Da li ste vi i Vojin promenili kao osobe?
- Jesmo. Rekla bih da smo postali strpljiviji. Mnogo smo mekši i topliji, bar mi se tako čini.
Story: Da li je vaše žensko samopouzdanje od tada splaslo ili očvrslo?
- Zasigurno je očvrslo. Neke stvari zbog kojih sam se ranije brinula i nervirala, sada su mi potpuno nevažne jer sam presrećna, ispunjena i zadovoljna osoba. Što se posla tiče, ne živim u grču da li svih ovih meseci propuštam neke krupne stvari. Volim glumu i želim time da se bavim, ali sada imam nešto što mi je važnije od svega. Ne mogu više da zamislim dan bez svojih devojčica.
Story: Čime vas ćerkice najčešće razneže?
- Najlepši trenutak je onaj kad se probude, ugledaju Vojina ili mene i onako sanjive počnu da se osmehuju, a zatim i da guču. Ranije sam, kad otvorim ujutro oči bila mrzovoljna i ljuta, pila sam kafu i ćutala po sat vremena. A sada je sve potpuno drugačije, ustajem vesela i nasmejana jer čovek jednostavno ne može da ostane ravnodušan na njih. Zatim, kada sam odsutna, kao nedavno kad sam zbog pripreme diplomskog ispita dosta vremena provodila van kuće, one me se užele i čim me vide guču i toliko se zasmeju da počnu da štucaju što bude vrlo smešno.
Story: Imate li neke već ustaljene porodične rituale?
- Kada se probude, mazimo se, pričamo i igramo lutkicama. Trenutno učimo da hvatamo (smeh). Nakon toga doručkujemo, malene spavkaju i tako se sve vrti ukrug, ali nikad nije dosadno jer svaki novi dan donosi novo iznenađenje. Često ih izvodimo u šetnju, umemo gotovo po ceo dan da provedemo van kuće, vole da putuju i skitaju, a i nemale na koga da vole. (Smeh)
Story: Nedavno ste krstili devojčice u crkvi Svetog Vasilija Ostroškog u kojoj ste se i venčali. Jesu li devojčice dobile i crkvena imena?
- Želeli smo da ih krstimo pre posta, pa smo to uradili nedavno, a ostala su im ista imena.
Story: Kako uspavljujete bebe?
- Najvećim pomakom smatram to što sam ih naučila da same zaspe. Svako veče pre spavanja ih kupam, pre čega se igramo, mazimo i ljubimo. Obožavaju da se kupaju, posle ih nahranim i one zaspe.
Story: Ima li u vašoj porodici blizanaca?
- Ja sam prva u svojoj familiji, a Vojinov stric ima blizance.
Story: Da li biste voleli da imate i sina?
- Zašto da ne, volela bih. Lepo bi bilo da imam dve devojčice i dečka, ali ne bi mi smetalo da dobijem i treću devojčicu. Verovatno ću o tome misliti za nekoliko godina. Mada, država bi mogla da pomogne kada su bebe u pitanju pošto pričaju o padu nataliteta, a ništa po tom pitanju ne čine. Zaista ne znam kako izlaze na kraj oni koji imaju decu, prosečnu platu i plaćaju podstanarstvo. Stvarno je sramotno da se ne pomogne takvim ljudima
Story: Opterećuje li vas to što vas opsedaju paparaci i to što vas svi na ulici znatiželjno zagledaju?
- Razumem znatiželju, trudim se da vodim normalan život i ne opterećujem se time. Ako me pitate da li je prijatno - nije i ružno se osećam. Smatram da nije epohalno niti važno videti našu decu, beba kao svaka beba, ni po čemu se one ne razlikuju.
Story: Čini li vam se da deca učvršćuju partnerske odnose? Jeste li Vojin i vi bliskiji otkako ste dobili ćerkice?
- Apsolutno sam sigurna da ta priča nije tačna. Vojin i ja smo napravili temeljan i čvrst odnos pre rođenja dece, a on je sada dobio neku lepšu boju. Možda je za nijansu topliji, imamo više strpljenja i razumevanja jedno za drugo. Bazu koju smo napravili ništa nije moglo da poremeti, niti da promeni ni nabolje, ni nagore.
Story: Jeste li Vojin i vi usvojili savete matičara da budete ljubomorni na svoju ljubav, a ne jedno na drugo?
- Jesmo, ali kao što sam već spomenula, poverenje smo postepeno gradili i izgradili. Imam utisak da smo se juče upoznali, svaki dan nam donosi nešto novo i nikada nam nije dosadno. Nekada ne znam kako će on da reaguje, kao što ni on nekada ne zna za mene. To daje draž našem odnosu.
Story: Savetujete li jedno drugo u poslu? Da li otvoreno kritikujete i pohvaljujete rad ovog drugog?
- Nemoguće je držati posao van granica doma. Trudimo se da tome posvetimo najviše pola sata dnevno, duže pričamo samo ako neko od nas dvoje ima veliki problem. Vojin mi mnogo pomaže jer je stariji i iskusniji, a uglavnom ja davim svojim problemima. On i te kako voli da sasluša moje mišljenje. Bilo bi nenormalno da non-stop pričamo o tome, ali isto tako i da ne govorimo uopšte o poslu. Trudimo se da nađemo neku granicu a da se oboje osećamo dobro.
Story: Smatrate li da je moguće savršeno uskladiti karijeru i porodicu?
- Ne mislim da dve može savršeno da se uklopi. Ali, uz puno truda i dobre organizacije, može se pronaći dobar balans. Čini mi se da sam u svojoj karijeri napravila dobru bazu: snimala sam, imala dobar repertoar sa kvalitetnim rediteljima i nisam željna posla pa da zbog toga moram da pustim da deca pate zbog mog rada. S druge strane, ne želim ni da zapostavim karijeru zbog dece. Trenutno sam njima najpotrebnija, ne mislim da propustim nijedan trenutak njihovog odrastanja, posvećena sam im sto odsto, a doći će red i da neki deo vremena posvetim karijeri.
Story: Da li biste zbog posla nekoliko dana odsustvovali od kuće?
- Možda ću tokom leta snimati nešto, ali sigurno neću prihvatiti ništa što podrazumeva celodnevno odsustvovanje od kuće jer sam najpotrebnija ćerkicama. Od oktobra ću igrati svoje stare predstave i sigurna sam da ću uspeti da uskladim obaveze. Ne verujem da će to mnogo poremetiti moju karijeru, ali i ako se desi, nije važno, one su mi sada na prvom mestu. Ne razumem žene koje rode decu pa se brže-bolje vrate svom poslu. Nije poenta roditi ih pa ih prepustiti babi i dedi da se o njima brinu.
Story: U kom pravcu ćete vaspitavati vašu decu?
- Prvo moram da ih upoznam. Inače, ne volim da namećem stvari, pa neću ni njima. Volela bih da im usadim osnovne ljudske vrednosti, da ih naučim da budu vredne, kulturne i lepo vaspitane. Sve ostalo je na njima. Deci treba objašnjavati i mnogo razgovarati sa njima. Veliki sam protivnik batina, ali neki pljuskavac po pampersu ponekad nije loš.
Story: Šta biste svakako voleli da naslede od Vojina i vas, a šta nikako?
- Ne želim da pričam o našim vrlinama. Ali volela bih da budu svoje, samostalne, poštene, vredne. Ne bih se radovala da naslede moju tvrdoglavost i brzopletost, a volela bih da budu strpljivije nego što smo Vojin i ja.
Story: Nedavno ste se, tri meseca nakon porođaja, vratili poslu predstavom Miris kiše na Balkanu u Madlenianumu.
- Malo sam se zabrinula, jer nisam igrala u pozorištu godinu i po dana. Želela sam polako da ulazim u kondiciju kako mi u oktobru, kada budem igrala sve svoje predstave, ne bi bio preveliki šok. Otad sam odigrala sam samo tri izvođenja, napravila zagrevanje pred ulazak na teren, i to je za moju sigurnost sasvim dovoljno.
Story: Jeste li imali tremu?
- Nisam, ali kontakt sa publikom koji sam obustavila na godinu dana, jeste bio zanimljiv. Imala sam sličan osećaj onom pred premijeru, više je to uzbuđenje nego trema.
Story: Koliko vam je nedostajao teatar tokom trudničkog odsustva?
- Utoliko što sam želela da gledam sve predstave koje nisam stigla da odgledam. Međutim, zimus je bio aktuelan grip pa nisam htela da se kao trudnica izlažem riziku i izbegavala sam pozorišta. Samo igranje mi nije puno nedostajalo jer sam bila okupirana trudnoćom i svim lepim stvarima koje su mi se dešavale. Poželela sam da se odmorim, zastanem i celu svoju profesionalnu priču sagledam iz drugog ugla.
Story: Završeno je repriziranje serije Ranjeni orao. Jeste li je pratili? Kako vam sada to izgleda?
- Bacila sam pogled kada sam imala vremena i sve mi izgleda isto kao i kada sam je prvi put videla. To je fenomen koji se desio i sa Zonom Zamfirovom, možeš sto puta da odgledaš i neće ti biti dosadno. Međutim, ima mnogo toga što mislim da bih drugačije odigrala. Sada sam videla neke svoje mane, nešto što bih promenila. Verovatno je nakon svega što mi se izdešavalo kod mene nastupila zrelija glumačka faza. Smatram da je u tom trenutku to bio moj maksimum koji sam pošteno dala, a i bilo bi glupo da onog trenutka kada se vratim na scenu nemam da ponudim ništa novo.
Story: Nedavno ste položili poslednji ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. Kako ste uspeli da pored brojnih obaveza pripremite diplomsku predstavu?
- Teško i uz pomoć dobre organizacije i svesrdnu podršku moje mame Milice, žene Rade koja mi pomaže, sestara Dragane i Mirjane, tate Dragana i Vojinove mame Slobodanke. Eto tako sam uspela da odvojim vreme da diplomiram (Smeh). Morala sam to da učinim sada pre uvođenja Bolonjske konvencije. Ne verujem da su bebe primetile moje odsustvo, ali ja jesam pala na nos. (Smeh)
Ksenija Konić
