Legendarni jugoslovenski glumac Mustafa Nadarević u društvu prijatelja i svoje izabranice Slavice Radovič, na odmoru u Sloveniji 2. maja proslavio je šezdeset sedmi rođendan. Nakon premijere filma Kao rani mraz, otputovao je u Zagreb, gde poslednjih nekoliko godina živi, da sumira pozitivne utiske koje je na njega ostavila saradnja sa kantautorom i rediteljem ovog filma Đorđem Balaševićem. Iako o poslovnim poduhvatima rado govori, slavni glumac ne želi da priča o detaljima iz svog privatnog života, pa čak ni o lepim stvarima kao što je, navodno, ozvaničavanje veze sa dugogodišnjom partnerkom, slovenačkom scenografkinjom Slavicom Radovič. Umetnik kaže da ga pitanja o privatnom životu ljute jer nikoga ne treba da zanima šta se dešava između njegova četiri zida. Ponosan je na svoju decu, ćerke Nanu, Našu i sina Ašu, a s obzirom na to da su odrasli, ni njihove živote ne želi da izlaže očima javnosti. Nana je diplomirala anglistiku u Americi i za razliku od Aše koja završava umetničku školu i teatar, nema veze s glumom. Koju god profesiju da odaberu, Mustafi je bitno samo da su njegovi naslednici na pravom putu. On na svom još pažljivo bira uloge.
Story: Koliko dugo ste razmišljali da prihvatite ulogu u filmu Đorđa Balaševića Kao rani mraz, koja je još na premijeri bila veoma zapažena?
- Nakon što sam dva puta pogledao ovu divnu i prelepu filmsku priču, siguran sam da će i najmanji likovi u njoj biti zapaženi, i to ne samo od Balaševićevih fanova kojih ima u svakom kutku bivše Jugoslavije, nego i mnogo dalje. O prihvatanju uloge razmišljao sam tačno toliko koliko je Đoletu trebalo da mi objasni na koji način treba da igram vojvođanskog Mađara.
Story: Đorđe je izjavio da su ga mnogi odvraćali od toga da vas kontaktira povodom filma jer su govorili da nećete prihvatiti ulogu. Potom je priznao da se na to ipak odlučio zbog vašeg dugogodišnjeg prijateljstva. Koje je osjećanje preovladalo kod vas kad ste odlučili da prihvatite rolu?
- Odgovarali su ga, sasvim sigurno, oni koji znaju da sam konačno, posle toliko Dubrovačkih godina, Splitskih letnjih igara, snimanja serija i filmova, odlučio da dam sebi toliko potrebni letnji godišnji odmor. Akumulator Muja, reklo bi se po kutiji i klemama, još dobro radi, ali ipak, po godini proizvodnje, poprilično je star i mora da se leti puni uz dobro dalmatinsko iće, piće, miris mora i divno, nasmejano, veseljačko druženje s prijateljima i poznanicima. Zato, da bih u to doba godine prihvatio ulogu, mora da me pozove prijatelj ili umetnik, a pre svega neko ko mora biti čovek. Đole je više od svega toga. Reč je o ulozi koja znači moje malo ulaganje delića glumačke duše u žive Balaševićeve likove.
Story: Da li vam je bilo teško da u filmu glumite s mađarskim akcentom?
- Preteško! Za mene je to čist bezobrazluk, da ne kažem glumački suicid. Jedini moj kontakt s Vojvodinom bilo je Sterijino pozorje. Molio sam Đoleta da me ne uvlači u to, ali samo mi je objasnio da se reč paradajz izgovara s akcentom na prvom slogu i da ću ubrzo dobiti demo snimak s govorom lika kojeg je trebalo da igram. Kako snimak nikako nije stizao, rastrčao sam se po Hvaru za turistima čiji bi glasovi bili bar malo nalik na one lalinske. A onda sam, kao Ilija Čvorović, pratio jednu mađarsku grupu i skoro dobio batine jer sam im jedva objasnio da sam glumac, a ne špijun. Sada znam, ali trebalo je još onda da se setim i mirne duše kažem Balašević, s akcentom na prvom slogu. U Jelsi sam prisluškivao jedan bračni par da bih na kraju shvatio da su Finci. Eto, to vam je moje poznavanje mađarskog jezika. Ipak, šalu na stranu. Uz Đoletov demo snimak Verebešovog dijaloga, svesrdnu pomoć dragog kolege Radoja Čupića, cele filmske ekipe i zrno mog glumačkog damara, dogurao sam do Verebeša.
Story: Kako je izgledala saradnja sa rediteljem Đorđem Balaševićem?
- Baš kao njegovi koncerti, lagano, opušteno i s uživanjem, kao da je čovek snimio hrpu filmova.
Story: Porodica Balašević je na konferenciji za novinare imala samo reči hvale za vas. Kakav je vaš utisak o toj porodici?
- Olja, Jovana, Jelena i Aleksa veliko su Đoletovo blago i ubeđen sam da bez njihove ljubavi ne bi mogao da snimi tako sjajan film. A i zašto bismo snimali filmove bez ljubavi? Bez mame Olje, siguran sam, taj film ne bi vredeo ni mrak iz dvorane.
Story: U Srbiji se još emituje serija Lud, zbunjen, normalan, u kojoj imate zapaženu ulogu. Jeste li kao vaš lik Izet Fazlinović i u privatnom životu spremni da učinite sve zarad ljubavi?
- Svi smo spremni puno toga da učinimo zarad ljubavi (smeh).
Story: Kako je, nakon dugogodišnje pauze, izgledala saradnja sa Milenom Dravić i Sekom Sablić?
- Sjajno! Izetu nije bilo lako da izađe na kraj s dve tako opasne mačke. Ipak, tek što ih se rešio, stigla je Ceca Bojković. Stvarno je predivno sarađivati s tako divnim koleginicama i prijateljicama. Srećan sam što su nam se u novim nastavcima pridružili Boro Stjepanović i Nebojša Glogovac.
Story: Domaća publika pamti vas po ozbiljnim rolama. Možete li da kažete da su vam humorističke serije izazov?
- Svaka dobra uloga za glumca je izazov. Nekako mi se čini da je u ovim suludim i teškim vremenima lakše živeti ako se čovek okrene komediji. I na kraju, moram da se pohvalim, osim prijateljstva, Balaševići su mi poklonili ulje na platnu s mojim likom Verebešom, koje je moja draga Slavica okačila na zid da joj, kako kaže, svaki put izmami osmeh. Hvala Balaševićima za mnogo izmamljenih osmeha.
Ksenija Konić
