Stotine, pa i hiljade izvođenja kultnih pozorišnih predstava, slava koju je stekao u antologijskim serijama, kao što su Otpisani i Bolji život, brojnim filmovima u kojima je igrao, dužnost upravnika najprogresivnijeg domaćeg teatra, ministra kulture i, naposletku, predsednika Udruženja dramskih umetnika Srbije, nisu sprečili Vojislava Voju Brajovića (67) da i dalje traga za smislom svog postojanja. Ovaj čovek kom je, reklo bi se gledano spolja, sudbina odredila da ima skoro sve – počev od velikog talenta i upadljivo dobrog izgleda, preko sreće u ključnim trenucima života i troje dece – Vukote i Iskre iz prvog braka i Relje iz drugog – pa sve do 23 godine mlađe supruge, glumice Milice Mihailović i unuke Ines koju mu je podarila ćerka, sam je sebe proglasio pesimistom, ali ume na dnevnom nivou da se obraduje kad vidi da je stvarnost izneverila njegova mračna očekivanja.
Njegovo novo rediteljsko ostvarenje, pozorišnu predstavu Voz u kojoj igra sa Sergejem Trifunovićem, kritika i publika ocenili su kao nešto potpuno nesvakidašnje u današnjem teatru. Za snagu utiska koji ovo delo ostavlja na gledaoce možda treba zahvaliti upravo tome što se Brajović bavio pitanjima koja ga i samog muče: ima li Boga, ima li smisla, ima li ičega nakon smrti i vredi li biti dobar.
Sa Vojom Brajovićem gotovo je nemoguće sesti i popiti piće. Predstave, snimanja i dužnosti u Udruženju dramskih umetnika nameću mu takav tempo da često sam sebi prebacuje zbog loše organizacije života. Ipak, na pitanje zar čovek nakon takvih uspeha kakve je on postigao ne bi trebalo da potraži sopstveni mir, lakonski odgovara da ga on nalazi, ali upravo u poslu.
Story: Kako uspevate da, posle toliko godina, pobeda, priznanja i uspeha, još uvek budete srećni dok radite?
- Stvar je u tome što imam sreću da sam u zajednici sa osobom iz iste profesije. Sve to što se razmenjuje, analizira kod kuće, Miličini problemi i zadaci, ili moji, priprema, sve to ispričamo. Ili ne ispričamo, jer je nekad značajnije o nečemu ćutati nego pričati. Onda dolazim opušten na sve te poslove jer, opet, imam sreću da radim ono što volim. Nije me sramota čak i ovoga od čega živim, a to su stvari mimo pozorišta, što je vrlo bitno. Osećam zadovoljstvo, a ne stid.
Story: Kažu da nema banalnih tema, već samo banalnih izvedbi...
- Dobro, to za izvedbe je tačno, ali da postoje i banalne teme – postoje. Da se ne lažemo.
Milica Mihajlović i Vojislav Brajović: Predah na Jadranu
Story: Režirali ste predstavu Voz, a igrate čoveka koji oseća nesavladivu bol zbog toga što život nije ništa osim mučenja i bede. Koliko vas je ličnog životnog optimizma koštao ulazak u takav lik?
- Ja sam objektivni pesimista. Nemam taj odbrambeni mehanizam da verujem kako će biti bolje. Gledam uvek s neke druge, tamnije strane, pa se veselim kad se to ne ostvari. Ali sam realan. Ne znam šta to znači biti realni optimista. Mislim da je to čovek koji ne sagledava dobro stvari. Opet, ne vidim da to treba da ugasi radost življenja ili misteriju zvanu život. Počeo sam redovno da podvlačim crtu ispod svog života: Šta će ostati iza mene? Pitam se da li ću time biti zadovoljan. Moje osećanje smisla onoga što sam uradio jeste da se toga neko kasnije ne postidi, kao da ću ja to znati, a neću. Zato u ovom komadu postoji ta žudnja za ništavilom.
Story: Ali i ona druga, da su stvari oko nas, pa i sam život, onoliko lepi koliko ih lepima vidimo, zar nije i to istina?
- Kad sam rekao da podvlačim crtu u životu, to znači da bih voleo da iza mene ostane nešto što je večno, što je za glumce teško. Mi postojimo samo dok smo u nečijem sećanju, za razliku od književnih dela, likovne umetnosti ili muzike. To što je na filmu, pitanje je da li je verno onome čime mi delujemo u neposrednoj interakciji s publikom.
Story: Koliko, kao deklarisani pesimista, nalazite u svakodnevnom životu stvari kojima se radujete?
- Mnogo se više radujem nego što priznajem. To što imam više realnog pesimizma, ne znači da imam manje radosti. Vesele me najbanalnije stvari. Da li mi suze poteku kad čujem da su članovi hora Aleksandrov poginuli? Ne. A da li krenu kad slušam njihovu muziku? Da. Ali to nisu suze zbog toga što njih više nema, već zato što me ta muzika probudila i ponela.
Story: Iako je prisustvo ljubavi među vama očigledno, Milica kaže da često samo protrčite jedno pored drugog u toku dana, uznemirava li vas to?
- Mislim da je moj život produžen i osmišljen prisustvom Milice. E sad, uvek postoji ta bojazan da sam ja njoj ugrozio mladost. Ali, nije to tako jednostavno. Čovek poludi od ljubavi, to je tačno. Velika je to vremenska razlika i moje detinjstvo je, recimo, blisko načinu na koji je odrastao moj deda. Pitanje je samo da li je on imao istu krpenjaču kao ja, da li se jednako radovao radiju kad dođe u kuću... Možda, eto, između Miličine i moje generacije razlika nije toliko drastična, ali između njene i generacije našeg sina, recimo, razlika je ogromna, tolika da to ne možemo da shvatimo. Moje ispisnike radovale su male stvari, ne samo zbog kolektivnog siromaštva. A zbog njega je, recimo, bilo sasvim normalno da kad kažem: Jede mi se sladoled, dobijem odgovor: Nemoj, još je hladno. A u stvari nema para da se kupi. I sad, kad dođe do toga da se može pojesti taj sladoled, to je velika radost.
Story: Imali ste dosta sreće kad su se delile karte – glas, stas, talenat – ali opet, morali ste dosta da se borite dolazeći u novu sredinu; da li ste svojoj deci omogućili da se za nešto bore?
- Vrlo je kompleksno pitanje. Prvo, odrastao sam u Valjevu, u sredini kakve i danas podržavam, a to su male urbane celine, varoši i gradovi. Upravo je iz njih, po mom mišljenju, proistekla kultura Srbije i težnja ka civilizacijskom napretku. Nije to iz Beograda jer su u njemu već u prvoj polovini devetnaestog veka živeli Grci, Jevreji, pa i Bugari. Ono što je srpstvo, kao identitet, živelo je u Leskovcu, Vranju, Kruševcu, Kragujevcu, Valjevu, Čačku, Zaječaru. Tu su bili centri napretka. I cela naša mladost protekla je u velikom angažovanju u borbi protiv takozvanih kulova. Prihvatali smo nove vrednosti, kao što je rok, pre toga bio je tvist, ali to se sve skupljalo u ono što će kasnije biti seksualna revolucija. Zato, kad smo dolazili u Beograd, nismo stizali kao u neku superiornu sredinu iz neke inferiorne. Ne, ne. Znao sam da je moj govorni jezik daleko kvalitetniji od onog u Beogradu. Nismo dolazili da se prilagodimo novoj sredini. Ja sam došao već sa apsolutnim poznavanjem roka u svetu jer je meni moj drug Mića donosio ploče Rolingstonsa, Kingsa, Enimalsa, koje sam ja puštao na razglasu u Gimnaziji u Valjevu. Nije moglo ranije. Beograđani su bili malo ljubomorni.
Story: Onda ste se ipak borili?
- Ja sam odmah dobio tuberkulozu. Bilo mi je važno da kao glumac, budući umetnik, budem takav da u meni ne vide bednika. I onda sam, recimo, štedeo da bih kupio šal tako što nisam jeo. A došao sam iz siromašne sredine, meni bi moji dali oba bubrega, nije to pitanje, ali nisu imali odakle. Kirajdžije su nas tada ubijale, bile su vrlo skupe kirije. Pravili smo štos, za nekog kolegu smo govorili: Odakle njemu pare, pa on svako veče večera?! Ma kakvi, to je kod mene bilo samo vikendom, kad odem kod svojih u Valjevo. Bila je varijanta da tog leta igram Romea u Herceg Novom, a ja sam već počeo da mršavim. Bilo mi je to simpatično jer su se nosile uzane pantalone. Otišao sam kod mojih u Valjevo i na nekoj fudbalskoj utakmici ostao sam bez daha. Podigao me je moj drug i nekako sam se povratio, ali sutradan sam ipak otišao da se pregledam. Konstatovali su mi tuberkulozu pluća, i to kaverna. Zahvatila je gornji desni režanj. Moj otac išao je sa mnom. Imao sam tad dvadeset godina. Ozbiljno sam pomišljao, zapravo već sam bio rešio, ne da se ubijem jer to mi je bilo glupo, već da se ne lečim. Jer neću da ispustim Romea.
Story: Kako ste promenili odluku?
- Otac me je odveo kod svoje prijateljice koja mi je rekla da ne brinem, i tetka Zora je to imala, tri godine da se lečim i... Tri godine?! Ja hoću da idem da igram. A onda je bio neki zaista čudan lekar tamo, koji je kasnije bio deda Vukoti i Iskri. Bio je džambas i shvatio je tu dilemu mladog čoveka. On mi je rekao: Evo, otići ćeš 29. novembra u Beograd da studiraš. A to je bio jul. Nemoj da ideš u bolnicu, lezi kod kuće, primaj injekcije... Ta vrsta discipline koju sam tada razvio, mada i ranije, kad sam u detinjstvu bivao bolestan i kad sam pao s drveta pa mi je pukla slezina, ostala je do današnjeg dana. Recimo, ne osećam pauzu na snimanju, niti problem čekanja, kao ni bilo kakvog moranja u životu. Pitanje je samo da li ću na to da se odlučim ili ne. Tad sam rešio i završio to. Tačno 29. novembra došao sam u Beograd i počeo da radim diplomsku predstavu, Strindbergovu Gospođicu Juliju. Posle toga odmah sam igrao Bubu u uhu, u kojoj sam na sceni kasnije bio 1.100 puta. Sve s lekovima koje sam primao igrao sam Šešir profesora Vujića, a onda i početak Otpisanih. To je radost uspeha. Ali to sa sobom nosi i određene hendikepe. Recimo, ne mogu da gledam mečeve Novaka Đokovića.
Story: Zašto?!
- Zato što ne mogu da učestvujem u mogućnosti da on izgubi. Gledam samo kad vidim da je pobedio jer je ta radost za mene neizmerna.
Story: Vaša deca iz prvog braka, Vukota i Iskra, imali su kudikamo lakše odrastanje – ipak je njihov otac Voja Brajović?
- Moram da kažem kako su oni u nepovoljnijoj poziciji. Njima je to strašna prepreka u životu. Njihove ambicije i htenja zaustavljena su upravo zato što su moja deca. Neki su rezonovali, na primer, da ako neko od njih hoće da se bavi glumom, prvo mora da pobedi svog oca. Možda je to ostalo kao problem i kod Vukote i kod Iskre. Drugo, smatram se nesposobnim da učinim bilo šta u korist svoje dece: da ih protežiram, guram. Znam da su drugi to vrlo uspešno uradili, svaka im čast, ja to ne umem. Mojoj deci bila je to veoma velika prepreka u životu i karijeri, u ostvarenjima njihovih vizija i snova. I još uvek je. Ima tu još jedna stvar: vreme u kom sam ja stasavao bilo je drugačije. Tada je Bojan Stupica tražio nove ljude, imao je neviđenu potrebu da čini nešto dobro, naravno u korist pozorišta, pa nije imao tih osećanja prepreka, sujete, obaveze prema nekome, već je tako široko to radio. Recimo, kad sam ja ušao u Jugoslovensko dramsko pozorište, on je primio u istom trenutku više od dvadeset ljudi, što matorih, što mladih i nas, takozvane Bojanove bebe. Toga više nema. Nema shvatanja koliko infuzija te mlade krvi može da doprinese svemu, od rudnika, preko industrije, pa do umetnosti.
Story: Vi ste se tada, praktično, sapleli o uspeh?
- Nismo mi imali nikakve beneficije, nismo dobijali stanove, plate... Jednostavno smo dobili poziciju da budemo u nečemu što ima veliku misiju.
Ovo je njegova najbitnija uloga: Voja Brajović presrećan zbog unuke Ines (FOTO)
Story: Sa najmlađim detetom, sinom Reljom, čini se, dosta je drugačije?
- On trenira vaterpolo, veliki je roker, mnogo čita, ali isključivo istorijsku građu. Kao što je Vukota živa enciklopedija kinematografije, do te mere da može čovek da ga pita seća li se nekog epizodiste iz filma sa Van Damom, a on onda kaže njegovo tačno ime i prezime, tako će Relja tačno reći kad je u Prvom svetskom ratu na tom i tom frontu, taj i taj komandant izdao to i to naređenje. Ili, kakva je bila granica kad je Moldavija pripojena toj i toj zemlji... Ne znam koliko će ga to držati.
Story: U tom slučaju možda ste prestrogi prema sebi kad kažete da niste mogli da pomognete svojoj deci, reklo bi se da rastu u fascinantne ljude...
- Ali bio sam premalo s njima. Nisam primetio kad je Relja porastao. Eto, snimam neku seriju, iako meni ništa u životu ne treba jer mogu da živim na jogurtu i hlebu, već radim za njih, da im ostane nešto, i posle četvrte sezone shvatim da nisam ni video da me je sin stigao u visini.
Story: A zar ne mislite da ste im dobar uzor, što mnogi smatraju glavnim očevim poslom u odrastanju?
- Kao mali, bio sam bolešljiv i onda me je otac vodio sa sobom tamo gde je on provodio svoje slobodno vreme. Sedim pored njega, on igra preferans. Shvatio sam još tada koliko je za svaki život bitno druženje. U njegovoj ekipi bio je jedan doktor, jedan ratni vojni invalid, jedan sudija... Veoma je bitno za očeve da imaju svoje društvo jer tako deca vide sopstveno socijalno biće i to da je tvoj bližnji tvoj brat. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu postoji jedan kutak koji ja zovem Prostor za mentalnu rekreaciju, tu igramo karte. Nažalost, sve je manje živih i zdravih koji znaju preferans. A onda, kad imam slobodne dane, oni dođu kod mene. Relja ih zove domoroci. Samo pita: Je l' dolaze domoroci? To je kao neki rod koji ti dolazi u dom. E pa, važno je imati svoje domoroce s kojima možeš da razmeniš sve, od najprijatnijeg do najneprijatnijeg. Ne volim kad kažu: Bilo je drugo vreme, ali moju mladost zaista je karakterisalo druženje. A i bilo je normalno da se radujemo svojim vezama, ljubavnim avanturama. Ono što su svojevremeno pevali Animatori: One hoće isto što i mi... To je kvintesencija. Sad klinci razmišljaju: Kako ću da je vodim na koka-kolu, posle će tražiti još jednu. Pa nema veze! Što hoćeš ti, hoće i ona. Da li je to klupa u parku, haustor, čajanka ili igranka, nema veze. To je velika prednost seksualne revolucije, koju smo mi odmah zgrabili.
Story: Da li je razvod kolaterala grabljenja seksualne revolucije?
- Dobar razvod uvek je bolji od lošeg braka.
Story: Šta ste rešili da popravite ili promenite u 2017?
- Za mene je kasno da bilo šta menjam. Voleo bih da, uprkos utopijskoj ideji, budu potpomognute ustanove kulture koje čuvaju naš jezik, identitet i buduću kulturnu baštinu. I da se razbije taj strah od umetnika, vlast se uvek plaši mislećih ljudi. I Miličin i moj otac stradali su od takvog sistema koji je sankcionisao mlade misleće ljude, tražeći isključivo udvorice i poslušnike. Sve što mogu da uradim da se demistifikuje udvorištvo, učiniću u dolazećoj godini. Lično, mislim da nemam čak ni pravo da bilo šta više tražim.
