Jedan od najpopularnijih glumaca srednje generacije Gordan Kičić koji je letos na filmskom festivalu Niški susreti dobio nagradu Car Konstantin za najbolju mušku ulogu u filmu Čekaj me, ja sigurno neću doći, trudi se da svakog dana bude što bolji u poslu kojim se bavi, ali i požrtvovan otac i dobar muž. Kroz život uvek se borio osmehom i šalom, pokušavajući da sve ružne trenutke što pre zaboravi, a kao najsrećniji moment u svom životu, izdvaja onaj kada je na svet došla njegova ćerka, danas dvogodišnja Sofija. Tridesetdvogodišnji umetnik podršku i razumevanje u svakom trenutku dobija od supruge Zorane i duboko veruje da je ljubav za ceo život i te kako moguća. Kako na filmu i daskama koje život znače, tako i u privatnom životu, Gordan veruje da je optimizam izuzetno važan pa se trudi da sve životne teškoće prebrodi s osmehom na licu.
Story: Letos ste na filmskom festivalu u Nišu, po drugi put u karijeri, dobili nagradu Car Konstantin za najbolju mušku ulogu. Koliko vam takvo priznanje znači u karijeri?
- Ta nagrada je kod nas svakako najveće priznanje u životu jednog glumca, pošto je žiri sačinjen od drugih glumaca. Veoma je lepo kada kolege vrednuju vaš rad i odaju vam takvu čast, tako da meni to priznanje i privatno i poslovno mnogo znači.
Story: Sa rediteljem Miroslavom Momčilovićem, s kojim ste sarađivali na filmu Čekaj me, ja sigurno neću doći, radili ste i njegov debitantski film Sedam i po.
- Miroslav je sjajan čovek, ali i fenomenalan reditelj jer on stvarno piše za glumce. Dosta smo radili na filmu Čekaj me, ja sigurno neću doći, imali smo mnogo napornih proba, ali smo na kraju dobili jedan krajnji proizvod na koji smo svi veoma ponosni.
Story: Film Čekaj me, ja sigurno neću doći, nedavno je imao i svoju premijeru. Šta mislite kako će publika primiti tu tragikomediju?
- To je ljubavna priča koja možda jeste malo neobična i nije od onih za koje možemo da predvidimo kako će se završiti, ali mislim da se to ljudima generalno dopada. Prema mojim saznanjima, dosta ljudi je već pogledalo taj film u bioskopima i nadam se da će tako i ostati.
Story: Osim što ste jedan od naših najangažovanijih glumaca kada je reč o filmu, dosta igrate i u pozorištu. Mislite li da ste sazreli kao glumac?
- To je na drugima da kažu, a ne na meni. Ovo je posao koji se radi iznova, tako da za mene svaka nova uloga predstavlja novi izazov.
Story: Dokle je stigla s radom vaša producentska kuća Kombajn film?
- Trenutno smo dobili sredstva na gradskom konkursu i uskoro bi trebalo da započnemo snimanje filma Ustanička ulica u režiji Gorana Gajića.
Story: Završeno je i snimanje serije Sva ta ravnica, na kojoj ste radili tokom leta. Koliko vam je teško palo to što ste zbog čestih snimanja i putovanja bili razdvojeni od supruge Zorane i ćerke Sofije?
- Bilo mi je veoma teško. Iako znam da je to sastavni deo mog zanimanja, to je jedna velika žrtva u životu svakog glumca. Ipak, navikao sam se, ali me ta razdvojenost svaki put iznova pogađa.
Story: Ima li vaša porodica razumevanja za vaša česta odsustva?
- Imaju, pogotovu moja supruga koja me apsolutno podržava u svemu. Osim toga, roditelji nam pomažu i trude se da koliko god mogu, kada ja nisam kod kuće, Zorani olakšaju život.
Story: Da li ste se uozbiljili otkako ste se venčali i da li sada manje izlazite?
- Ne, mislim da to nema veze jedno s drugim. I dalje sam vrlo neozbiljan. Supruga i ja smo mladi ljudi pa često zajedno sa prijateljima uveče izađemo u grad.
Story: Šta je, po vama, recept za idealan brak?
- Sasvim sigurno međusobno razumevanje i poverenje.
Story: Da li ste strog roditelj vašoj Sofiji?
- Ona je još mala da bih prema njoj bio strog, a i kada poraste, to ćete morati nju da pitate, pošto sam ja, kada je o tome reč, vrlo subjektivan.
Story: Hoćete li biti jedan od onih očeva koji će rasterivati njene udvarače?
- Stvarno ne znam. Ne mogu i ne želim još da zamišljam takve situacije, pošto je suviše mala da bi imala udvarače.
Story: Planirate li uskoro još dece?
- Verovatno! Nismo još razmišljali o tome i za sada nas troje lepo funkcionišemo. Mislim da se takve stvari ne mogu isplanirati.
Story: Kada ste bili najsrećniji u životu?
- Trenutak kada sam postao otac i kada se Sofija tog hladnog 14. januara rodila, stvarno je bio neverovatan i mogu da kažem da sam tada bio najsrećniji.
Story: Verujete li u ljubav za ceo život?
- Naravno, u životu je sve moguće pa i to.
Story: Mislite li da je u ljubavi, kao i u ratu, sve dozvoljeno?
- Ne, kao što i u ratu postoje neka pravila koja moraju da se poštuju, tako i u ljubavi ima stvari koje nisu dopuštene.
Story: Da li biste sebe opisali kao karijeristu ili porodičnog čoveka koji bi se zbog mira u kući odrekao posla koji radi?
- Mislim da ta dva slučaja ne mogu da se porede. Balans mora da postoji, trudim se da u poslu i porodičnim odnosima dajem sto posto sebe i ubeđen sam da mi za sada to polazi za rukom pa trenutno nema potrebe ni za kakvim odricanjima. To su dva najvažnija segmenta života i mislim da jedan bez drugog ne mogu.
Story: Mislite li da ste romantičan muškarac?
- Kako kada, umem da budem romantičan i iznenadim voljenu, a ponekad na tome moram malo više da poradim. Sve zavisi u kakvom sam životnom periodu.
Story: Često ste uspešno glumili u komedijama. Da li ste i u privatnom životu duhoviti?
- Trudim se da budem i da sebe u životu ne doživljavam ozbiljno.
Story: Da možete da vratite vreme, šta nikada ne biste ponovo radili?
- Nemam nikakve vrste žaljenja. Mislim da su u mom životu sve stvari proisticale jedna iz druge pa ako bih nešto promenio, ne bih izgledao ovako, a tada bi mi bilo žao, pošto sada mogu da kažem da sam zadovoljan čovek.
Story: Šta je ono što vas pokreće u životu i daje vam snage da uvek idete napred?
- Pozitivna energija koju imam unutar porodice.
Story: Prija li vam popularnost?
- Lepo je kada ljudi vole to što radiš, prate tvoj rad i zbog toga te poštuju i cene, a ne zato što ste se pojavili na nekom događaju ili ste napravili neki skandal.
Story: Da li ste samokritični?
- Jesam, a ponekad i više nego što bi trebalo.
Aleksandra Dimitrijević
