Istaknuta pozorišna umetnica i prvakinja JDP-a, Anita Mančić, na nedavno završenom dvadeset i devetom festivalu Borini pozorišni dani u Vranju dobila je nagradu za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Jele u predstavi Tako je moralo biti u režiji Egona Savina, za koju je ranije ovenčana i Sterijinom nagradom. Odlukom Saveza dramskih umetnika postala je i druga dobitnica nagrade Ljubinka Bobić. Četrdesetjednogodišnja glumica govori o tome koliko joj znače ova priznanja i da li žali za nečim u svojoj dosadašnjoj karijeri.
Story: Imponuje li vam što ste postali druga dobitnica nagrade Ljubinka Bobić, odmah posle Seke Sablić?
- Kako da ne, obožavam Seku Sablić jer je ona za mene pravo čudo i drago mi je što je baš ona bila u žiriju. Ali, moram da kažem da mi mnogo imponuje i veliko ime koje nosi ta nagrada jer je za mnoge od nas to još uvek nedostižno. Za kratko vreme dobila sam dve veoma značajne nagrade i moram da priznam kako toga još uvek nisam svesna.
Story: Koliko vam intimno prijaju ova priznanja?
- Svako priznanje, bez obzira na to koje je u pitanju, prija. Svakako da mi znači kada osim publike i moje kolege prepoznaju da ipak radim konkretnu stvar dobro i pošteno i kada vide umetnost u svemu tome. Drago mi je kada nagrade dobijem za uloge koje jako volim i koje su u dobrim predstavama, onda je to pravo zadovoljstvo.
Story: Igrate i u novoj predstavi Rasprava koja je otvorila novu sezonu JDP-a. Kakve su reakcije publike?
- Mi smo tek nedavno imali premijeru, tako da prava publika još nije počela da dolazi. U Budvi, gde smo takođe imali premijeru, bila je jedna publika, a u Beogradu je sasvim drugačija, pa se nadam da će, kad predstava krene u pravi život, dobiti i svoje prave gledaoce.
Story: Kako je bilo sarađivati sa rumunskim rediteljem Alesandrom Darijeom?
- Jako sam se radovala tome, iako mi uloga Karis na papiru nije delovala nešto naročito. Divno smo sarađivali jer mi je reditelj dozvolio da se razmaštam i od jedne male uloge napravim nešto meni zani-mljivo. Očekivala sam neko čudo i nešto novo jer uvek imam potrebu da izađem iz ove klaustrofobije i da razmenim energiju s nekim drugim ljudima, ali nisam se previše iznenadila Darijeom. Nažalost ili na sreću. Kada si stalno zatvoren, imaš utisak da si tako daleko od Evrope i celog sveta, a onda dođe neko sa strane i počne da radi, tek tada uvidiš da si in i da i te kako znaš i možeš. Za mene je to bio značajan pokazatelj da naša škola i princip rada nisu zaostali, već da smo jako kvalitetni i da je naše pozorište izuzetno dobro.
Story: Jeste li svesno posvetili svoju karijeru radu u pozorištu ili je to bio splet okolnosti?
- Lagala bih ako bih rekla da je to bio moj izbor, ali i sticaj okolnosti, jer ni sama ne znam. Kada sam snimila Zaboravljene, pokušala sam da tražim svoje mesto u pozorištu misleći da se tamo dešava ume-tnost. I onda me više nije bilo negde, već se isključivo desilo pozorište. Sada me ima i tu i tamo, ali ja i dalje iskreno uživam u teatarskoj atmosferi. Imam divna iskustva sa snimanja, gde sam se božanstveno provodila i lepu saradnju sa rediteljima, ali moje srce je u pozorištu.
Story: Prošle godine snimali ste i novi film Mamaroš reditelja Mome Mrdakovića?
- Da, ali ga još uvek nismo završili, tako da ćemo tek videti šta će s dešavati sa njim.
Story: Postoji li nešto za čim žalite u dosadašnjoj karijeri?
- Pa, ne mogu da odgovorim, nadam se da ima još vremena!
Story: Da li još uvek želite da odigrate Hamleta?
- Da, ja se nudim i svi mi se smeju, valjda zato što sam glumica iz komedija pa misle da je to smešno. Ali, ne vidim razlog zašto da ne jer je jedna Sara Bernar igrala Hamleta. Ne govorim to zato što mislim da sam kao ona, niti smatram da bih ja bila najbolja podela, već zato što je jedna žena ipak mogla da odigra tu ulogu. U svakom slučaju, za mene bi to bio veliki izazov.
