Četrdesetšestogodišnji multimedijalni umetnik Antonije Pušić, koji nastupa pod duhovitim nadimkom Rambo Amadeus, jedna je od malobrojnih poznatih ličnosti s naših prostora koja se ne može svrstati u kalupe jedne profesije jer njegova kreativnost prevazilazi okvire čak nekoliko umetničkih kategorija. Tokom osnovne škole završio je i šest razreda niže muzičke škole za klavir, koju je potom napustio. Sebe ipak najčešće predstavlja kao muzičara, medijskog manipulanta i pesnika, a diplomirao je na PMF- u, na odseku za turizam. Uspešno se bavio i jedriličarstvom, bio je reprezentativac i omladinski prvak Jugoslavije, a osam puta i prvak Crne Gore. Sklonost ka pevanju i komponovanju, otkrio je još u prvom razredu gimnazije i 1979. godine počinje da svira u džez-pank grupi Radioaktivni otpad, a dve godine kasnije osnovao je bend Tri Brus Lija u Titogradu. Na studije u Beograd dolazi 1985. godine, a prvi nastup u srpskoj prestonici imao je na Biciklijadi koja se održavala na Adi Ciganliji. U rok muzici pojavljuje se 1988. godine debi albumom O tugo jesenja, a u javnosti se često predstavljao kao Nagib Fazlić Nagon, rudar koji je snimio ploču. U ekskluzivnom intervjuu za Story, neposredno pred nastup u KST-u 22. oktobra, Rambo Amadeus otvoreno govori o sebi, svojoj profesiji, braku sa suprugom Karin, kao i odrastanju sinova Ilije, Petra i Marka Antonija.
Story: Osećate li se trenutno više kao muzičar, pesnik, glumac ili medijski manipulant?
- Najviše se osećam kao pater familias, čovek odgovoran za porodicu, pa onda s malo više žara radim poslove koji su bolje plaćeni: konsalting u turizmu, ugostiteljstvu, šou-biznisu i marketingu. Pesnik, glumac, filozof - sve to zapravo sada igra samo u moje slobodno vreme. Mislim da bi bilo vrlo neozbiljno da gledam u zvezde i pišem pesme, dok se kod kuće gomilaju računi. Muškarac u meni ne dozvoljava tako ponižavajuću situaciju.
Story: A muzika?
- Naravno, muzika je i dalje ta koja spaja hobi i profesiju. Moji koncerti ljudima postaju vremenom sve zanimljiviji. Mlađa generacija je sita tupavih sadržaja koje im se serviraju pa sve radije postaju moja publika, tako da dobar deo prihoda ostvarujem i muzikom, svojom prvom ljubavlju. Čista sreća, rekao bih, a možda mi je i Bog pomogao, iz čiste zajebancije.
Story: U SKC- u ste, pre više od dvadeset godina, osmislili performans Uspavanka za revoluciju, koji ste izveli sa dvadeset usisivača. Nedavno ste nešto slično priredili u galeriji New Moment. Jeste li ovim poslednjim performansom želeli da uspavate ili probudite neke ideale u društvu u kojem živimo?
- Performans u New Momentu nema nikakvu simboliku. Samo se u firmi koja prodaje belu tehniku pojavio kadar školovan u inostranstvu, sa senzibilitetom za moderan marketing. Dakle, reč je o čistom advertajzingu - posao urađen za brend Elektrolux, na obostrano zadovoljstvo.
Story: Odakle crpete inspiraciju za uvek drugačije nastupe u javnosti?
- Nije to inspiracija, već zanat, kao i svaki drugi. Treba poznavati finese medijskog zanata, to se uči, isto kao što učite da lovite ribu ili ređate cigle.
Story: Zbog čega ste za predstojeći koncert 22. oktobra izabrali baš KST?
- Poslednjih nekoliko nastupa u Beogradu bilo je u okviru velikih manifestacija, na velikim binama, gde je bilo strogo ograničeno trajanje, početak i kraj nastupa. Beograd nema mnogo klubova gde može da se napravi prava klupska svirka, koja bi bila kontrapunkt nastupu na velikom stejdžu. KST je jedan od njih: drži tradiciju, neguje kvalitetan zvuk, ima jeftino pivo, nema kurvi, kriminalaca, siledžija i narodnjaka. Naravno, jasno je da je prostor premali, ali ponekad svoju popularnost doživljavam kao veliki teret, na ovaj način to breme popularnosti malo skinem s leđa pa se onda osetim lakši, slobodniji i mlađi.
Story: Za one koji ne uspeju sada da nabave kartu, otkrijte nam hoćete li uskoro ponovo nastupati u Beogradu?
- Napokon sam opet zadovoljan kako mi bend zvuči pa publika ne treba da brine. Svi koji ne uspeju da se domognu karte za KST, moći će za mesec-dva opet da me vide u Beogradu jer nećemo više čekati tako dugo za sledeću svirku.
Story: Sećate li se kada ste tamo poslednji put nastupali?
- Mesec dva pre bombardovanja Srbije, čini mi se da je to bilo 1999. godine.
Story: Kakve utiske nosite s nedavnog nastupa u novosadskom klubu Trema?
- Nadam se da publika nosi utiske, ja sam zadovoljan bendom i svirkom. Mislim da sam posle dužeg vremena opet ugazio u onaj furiozni kolosek improvizacije i ludila koji su me nekada redovno obuzimali na bini. Jednog trenutka to je nestalo, sve se pretvorilo u rutinu, kolotečinu..
Story: Zbog čega?
- Egzistencijalni problemi: kupili smo veći stan, bio sam dužan Bogu i narodu, onda sam previše svirao kako bih vratio dugove pa mi je sviranje dosadilo, a dugovi se nisu smanjivali. Srećom, razvio sam posao sa konsaltingom, vratio dugove pa opet izlazim na binu slobodan kao ptica i ne dajem ni pet para da li se to nekome sviđa ili ne. Apsurdno je da je to rezultiralo opet onom ludom atmosferom na koncertima. Publika očigledno kod mene najviše voli i ceni slobodu koju sebi dajem na sceni.
Story: Filip Gajić, reditelj i scenarista filma Mit o Sizifu u kome igrate, kaže da ste na setu strpljiviji i pažljiviji od mnogih, po njegovim rečima igrate kao De Niro. Kako je iz vašeg ugla izgledalo snimanje scena za Mit O Sizifu?
- Ja taj filmski posao uopšte ne poznajem, tako da mi je sve bilo vrlo interesantno. Iz mog ugla, to je izgledalo otprilike kao kad dovedu neku seljanku da joj snime spot, a ona samo zeva u kamere i divi se samoj sebi kako je postala važna.
Story: Da li vam je, za glumačko uživljavanje, bila inspirativna scena Vitez i smrt u kojoj igrate sa Goranom Jevtićem?
- Naravno, zato sam i pristao da radim, scena je u isto vreme potresna i groteskna. Vitezova naivnost, trapavost i nadmenost, podsetile su me na mene samog. Goran Jevtić je glumac velike energije i veoma dobre volje koji svoju profesiju drži u malom prstu. Pomagao mi je da se izborim sa svim početničkim mukama koje sam imao.
Story: Po čemu je ovo vaše glumačko iskustvo drugačije od prethodnih?
- U Bumerangu sam glumio mutavog izbacivača. Hvala Lazi Ristovskom što mi je omogućio da se tako slatko zabavljam tokom snimanja. Mislim da je to san svakog glumca - da glumi mutavog jer onda ne mora da uči tekst. To je mnogo sladak i blesav film, podseća na neko špansko ostvarenje. Meni je mnogo drag, a mnogi verovatno i ne znaju da sam sa svojim bendom radio i muziku za taj film. Ivan Aleksijević Pančevac, klavirista džez orkestra koji je radio sa mnom, verovatno je i zaslužan što smo dobili i Grand Prix za muziku na festivalu u Valensiji. Eto, malo da se hvalim, ne mogu da se suzdržim.
Story: A Slatko od snova?
- Slatko od snova je nešto sasvim drugo. Tu je moj osnovni motiv bio novac. Naravno, kad god je novac prvi motiv, takvi projekti se ne završavaju slavno. Srećom, ja sam čovek koji pravi greške, ali brzo uči pa sam se kasnije više- manje uspešno suzdržavao od sličnih projekata. Ko god želi da proveri koliko mogu da budem loš glumac, preporučujem mu da pogleda Slatko od snova. Ja sam pokušao da ga odgledam nekoliko puta, ali uvek kada se pojavi scena sa mnom, pokrivam oči rukama i okrećem glavu ne verujući svojim očima i ušima. Sam film i nije toliko grozan, ostvarenje puno pesme, igre, smeha i suza, dostojno bolivudske B produkcije.
Story: Prijaju li vam česta putovanja na relaciji Beograd – Herceg Novi?
- Uhvatio sam ritam, svakog meseca osam dana boravim u Herceg Novom i tu vreme provodim u potpunom miru. Danju sam na moru, noću u kući, pored kompjutera, gde i smišljam pesme drndajući na gitari. U beogradskoj vrevi, duh jednostavno ne može da se izbori sa svim senzacijama koje su oko mene. Putovanje autom prosto obožavam, a vozim na plin pa me ispadne skoro džabe. Vozim polako, spavam na pola puta, stvarno uživam... Priroda je prekrasna, drugačije čoveku mozak radi u putu i sve više verujem da su vozači kamiona, dugoprugaši, zapravo filozofi koji su izabrali to zanimanje kako bi mogli da se prepuste filozofiranju, bez bojazni da će ih neko usred neke interesantne teze ili teorije koju sklapaju, omesti nekim glupim pitanjem.
Story: Vraća li vas svako pirkanje maestrala, vašoj velikoj ljubavi – jedrenju?
- Sada je devet uveče, kucam ove odgovore, a pre samo tri sata spustio sam jedra. Bio sam oko dva sata na moru.
Story: Hoćete li vaše sinove usmeravati na profesionalno bavljenje jedrenjem?
- Ne, jedrenje i muzika treba da im budu hobiji. Profesije moraju da biraju sami, ja sam tu da im pomognem kako bi savladali što više plemenitih veština. Ne pripadam onom delu ambicioznih roditelja koji svakodnevno muče svoju decu kako bi postali profesionalni sportisti ili muzičari, glumci, mali manekeni... To mi se čini nepravednim prema deci jer bi ona, pre svega, trebalo da imaju detinjstvo. Roditeljske ambicije mogu samo da im useru život.
Story: Čemu učite svoju trojicu naslednika?
- Majka im pomaže oko škole, to je najteže i najnezahvalnije. Ja ih učim da skijaju, jedre, izmišljaju pesme i neobična imena, improvizuju, pravilno dišu, da se ne ljute i kontrolišu impulse. Deda Pera ih uči šah, nemački jezik i pre svega da budu džentlmeni. Ilija, Petar i Marko Antonije definitivno su bolji od mene, to je ono što me najviše čini srećnim. Šta god budu izabrali kao svoje profesije, ove plemenite veštine pomoći će im da budu srećniji i zadovoljniji u radno i slobodno vreme.
Story: Priželjkujete li još dece?
- Naravno, ali morao bih da pravim turbo folk hitove kako bi imali dostojno obrazovanje i vaspitanje. Na jednoj strani trebalo bi da zaglupljujem omladinu kako bih školovao svoju decu, što mislim da nije fer.
Story: U kojoj meri vam je supruga Karin inspiracija za originalne multimedijalne performanse koje već godinama priređujete?
- U tolikoj što ne moram da brinem da li je u kući sve OK. Nikada nisam video da neko brižljivije vodi računa o deci od nje. Kad nemate tu brigu u glavi, onda mozak može u relaksiranje, da smišlja razne budalaštine.
Story: Šta čini vaš brak uspešnim?
- To što je žena pametnija od mene, a ni seks nam nije za bacanje.
Story: Jeste li u emotivnim odnosima iskusili ljubomoru i na koji način je ispoljavate?
- Naravno, ali što je seks kvalitetniji, manje je ljubomore – dokazano!
Story: Da li ste se ikada osetili slabijim od vaše supruge i životne pratilje ili bilo koje druge žene na planeti?
- Uvek! Moja prednost jeste u tome što ja znam da su muškarci slabiji pol, ali svestan sam i da je to normalno, što me čini neodoljivim kod žena.
Story: Smatrate li neke od svojih talenata natprirodnim?
- Ne, mada ponekad imam telepatsku komunikaciju s nekim prijateljima, ali meni je to normalno, nema tu ništa natprirodno. Uglavnom predviđam političku budućnost, ali i to je normalno, budućnost je logična posledica sadašnjosti duboko uzrokovana prošlošću. Zapravo, ne postoji natpriroda, sve što postoji je priroda. Čovek je proizvod prirode, samim tim i ono što je stvorio je prirodno. Dakle, nuklearni reaktor je jednako prirodan kao i glista, samo je pitanje koliko je svrsishodan.
Story: Ramboid, Rambojlo, Svjetski Mega Car... koji vam je nadimak najdraži i zbog čega?
- Najdraže mi je da me ljudi zovu mojim rođenim imenom, Antonije. Nažalost, to se veoma retko događa, mojom krivicom, naravno.
Story: Koliko često vaš alter ego Rambo Amadeus, ima potrebu da sakrije neke mane Antonija Pušića i na koji način i koliko uspešno on to radi?
- Svakako da je Rambo Amadeus kontrapunkt mojoj stvarnoj prirodi. U poslednje vreme srećem se sa fenomenom koji se zove Art terapija, čini mi se da sam ja upravo to nesvesno i radio sve vreme: lečio svoje frustracije praveći super-antijunaka.
Story: Budući da ste etimološki otac turbo folka, pratite li šta danas snimaju vaša deca, dvadeset godina otkako ste dali naziv pomenutom pravcu u domaćoj muzici?
- Pratim! R&B, fank, hip-hop. Imaju svoje kriterijume i ukuse. Daleko od turbo folka, srećom. Mislim da je tu kućno vaspitanje presudno.
Nikola Rumenić
