HARIS DŽINOVIĆ: Život čine velike stvari
Rođeni Sarajlija, Haris Džinović, kao dečak maštao je o tome da postane fudbaler, ali na sreću brojnih ljubitelja muzike ipak je sebe umesto na travnatom terenu pronašao na sceni pod svetlima reflektora. Otkako je 1976. godine izdao svoj prvi singl, hitovi čuvenog muzičara svrstavaju se u evergrin uz koji se u kafanama najlepše raduje i najiskrenije tuguje. Umetnik raskošnog glasa napravio je skoro decenijsku diskografsku pauzu, ali u novembru opet će obradovati sve ljubitelje kvalitetnih nota svojim novim pesmama i albumom koji studiozno priprema. Pre šest godina Haris se obreo u potpuno novoj životnoj fazi - svoje emocije podario je lepoj Melini koja mu je podarila sada petoipogodišnju ćerku Đinu i četvorogodišnjeg sina Kana i u potpunosti se posvetio porodici s kojom živi na relaciji Pariz – Štutgart - Beograd. Pred svoj pedeset osmi rođendan koji će obeležiti 26. septembra, širom ex YU prostora poštovani umetnik priča o svom novom albumu, solističkom koncertu, muzici, deci i svim ostalim razlozima zbog kojih sebe smatra srećnim i zadovoljnim čovekom.
Story: U decembru ćete nakon dugogodišnje pauze organizovati koncert u beogradskoj Areni. Šta je bila inicijalna kapisla da to uradite baš sada?
- Moj pevački poziv je kao i svaki drugi, a ovaj zahteva pisanje pesama, organizovanje koncerata... Neki koncerti su statusni, a drugi finansijski potkovani. Ovaj u Areni više će biti statusni nego finansijski, dao Bog da ima i toga, ali pre svega biće organizovan iz zadovoljstva. To je skup koncert, ali dužan sam beogradskoj publici. Želim da priredim takav koncert upravo u Beogradu jer sam više od dvadeset godina imao uspešne nastupe. Ne znam zbog čega bih to sada zaustavljao, jedino ukoliko bih odlučio da se više ne bavim pevanjem i da je to kraj moje karijere. S obzirom na to da moja karijera ide jako dobro, ne vidim razloga da ne napravim koncert.
Story: Zbog čega ste pravili diskografsku pauzu od devet godina?
- Marina Tucaković je nedavno rekla da smo mi umetnici dosta komotni i lenji. Tu ima istine. S druge strane, meni je utrčala porodica u život u tom periodu. Zbog lenjosti i komoditeta napravio sam tako veliku pauzu. Iskren da budem, nema opravdanja, ali nisam imao ni pesme od kojih bih sastavio album. Imam neke koje sam komponovao pre sedam godina, ali ih nema toliko da se sastavi ceo album.
Story: Ipak, prvog novembra konačno izlazi vaš novi CD. Kakvu saradnju ste imali sa Marinom Tucaković i Slavkom Stefanovićem?
- Marina i ja se dogovaramo i odlično sarađujemo. Kod nas ne postoji rečenica: To je takav tekst i nemoj da ga diraš. S obzirom na to da sam dosad i sam napisao dosta pesama i muzike, Marina me uvažava kao kompozitora i tekstopisca. A šta je indikativno kod mene, naći reč koja ne menja smisao, koja se dobro peva i koje su puna usta. Da ima nešto da se kaže, a ne da bude tra la la. Na ovom albumu ostvario sam odličnu saradnju sa Slavkonijem koji je napisao jednu pesmu za mene.
Story: Malo ko zna da ste snimili hiljaditu verziju pesme Kantar Cigan, kompozitora Kloda Fransoa, autora nezaboravnog hita My Way koji je proslavio Frenka Sinatru.
- To je bila ideja Izabele Foret, žene pokojnog kompozitora Kloda Fransoa. Upoznali smo se u Kanu 1993. godine i tako je došlo do saradnje. Želela je da napravi verziju pesme na nekom istočnom jeziku, bilo im je svejedno na kom, a ja sam im predložio da to bude romski. Napisao sam tekst na ciganskom koji ne znači ništa, tako što sam uzimao delove stihova iz mojih starih pesama i bukvalno ih slagao kao lego kocke.
Story: Svojevremeno ste u Parizu imali restoran Haris. Bavite li se još ugostiteljstvom?
- Niti sam imao želju da se bavim ugostiteljstvom, niti sam se time ikada bavio. Ceo život sam proveo u kafani, a u Parizu sam video i kako izgleda stajati iza šanka. Uz dužno poštovanje svih gastronoma sveta, što se mene tiče, biti vlasnik objekta bilo koje vrste, a da je na visokom nivou, prava je robija. Tu kafanu smo moj prijatelj i ja kupili da bismo imali gde da pijemo. On je imao svoj biznis koji nikada nije želeo da ostavi, kao što ni ja nisam želeo da zamenim mikrofon tanjirom. Sve je bilo dosta boemski i kafana je možda mogla i da zaživi, ali nije zato što sam ja bio najbolji gost.
Story: Zbog čega ne želite da pričate o vašem prijateljstvu sa svetskim zvezdama poput Roda Stjuarta, Eltona Džona, Džeka Nikolsona, Kevina Kostnera...?
- Nije to prijateljstvo. Nismo mi drugovi pa da se non-stop viđamo i zovemo telefonom. Nas je spojio sticaj okolnosti u Kanu, Sent Tropeu i Monaku, gde sam živeo tri godine. Videli smo se nekoliko puta. Tada sam imao iznajmljenu vilu u Sent Tropeu gde se društvo sakupljalo, ali da smo sada veliki prijatelji, nismo.
Story: Da li još uvek živite na relaciji Pariz – Štutgart - Beograd?
- Da. Kada me neko pita: Gde živite?, ne znam da odgovorim. Svuda pomalo.
Story: Zbog čega ste odlučili da decu upišete u Beogradu u Francusku školu?
- Zato što zvanično živim u Francuskoj, prijavljen sam tamo, imam njihove papire, boravak, plaćam porez... A tu školu smo izabrali, zato što možemo da ih ispišemo i u svakom momentu u drugom gradu opet upišemo ponovo u francusku školu. U celom svetu njihov sistem obrazovanja je isti i deca samo nastavljaju sa gradivom.
Story: Da li i vašoj deci odgovara taj sistem?
- Svakako, oni govore francuski i kada uđu preko praga škole, kažu: Bonjour, a kada izađu: Aurevoir.
Story: Koga Đina i Kan više slušaju?
- Mene, mada su to dobra deca, ne treba im ništa posebno naglašavati. Znaju šta mogu i smeju.
Story: Jeste li autoritativan otac ili popustljiv?
- Mislim da sam autoritativan.
Story: Znate li da podviknete na njih kada nešto zgreše i koristite li batinu koja je iz raja izašla ili metod razgovora?
- Ponekad podviknem i pošaljem ih u kaznu. Njihova tetka Emina izmislila je slanje u kaznu i ćošak. Ne tučem decu, možda sam ih jednom udario po guzi dok su bili mlađi i nisu mogli da komuniciraju. Ali sada sve razumeju i potpuno su svesni šta znači odlazak u kaznu ili ćošak. Volim da kažem kako je najbolja kazna po džepu, ali s obzirom na to da oni nemaju novac, ukinem im ono što najviše vole. Onda kada me, na primer, pitaju može li sladoled, kažem im ne jer su u kazni i da će ga dobiti tek za dva dana kada ona istekne.
Story: Jesu li svesni toga da su drugačiji od ostalih jer su deca pevačke zvezde?
- Nešto malo znaju. Znaju da pevam i čak znaju da se na taj način novac zarađuje. Kada im ja kažem da nemam love, Kan kaže: Nemaš love, idi pevaj. Samo odmahne rukom.
Story: Kako se oni međusobno slažu?
- Odlično. Veoma su vezani. Na primer, kada Kan padne, Đina je u suzama do kolena jer joj je žao brata.
Story: Da li je Đina, kao i svaka ćerka, tatina mezimica?
- Tako je, što bi kod mene bilo drugačije. Zaista je tako i mislim da ljudi po tom pitanju ne treba da se pretvaraju. Ćerke su mnogo vezane za očeve i to je logičan i prirodan sled.
Story: Čime im najčešće izmamite osmeh?
- Moja deca ne skidaju osmehe. Otkako se probude pa dok ne legnu, non-stop su nasmejani. Oni su najveselija deca koju sam ikada video. Sve im je pozitivno, skladno rastu u dobrom braku i lepoj zajednici, vodimo o njima računa. Mislim da su veoma srećna deca.
Story: Koje svoje osobine prepoznajete kod sina i ćerke?
- Još uvek ne mogu da ih kvalifikujem. Ne mogu da kažem ni da su tvrdoglavi, a ni da su zahtevni. Ipak su to osobine starijih ljudi. Jedno drugom sve daju, ne tuku se, nisu svađalice. Oboje imaju mekano srce, a šta će biti kada odrastu, videćemo. Ipak su još mali.
Story: Koju crtu vašeg karaktera nikada ne biste voleli da naslede?
- Ima tu više crta. Ne bih voleo da naslede paljevinu. To sam pokušavao da savladam kod sebe, ali još nisam u potpunosti uspeo. Voleo bih da su hladni ko špricer. Da manje investiraju emocija u sve. Jer znam da je investiranje maksimalnih emocija, kasnije i veliko razočaranje ako to ne uspe. Od samog zaljubljivanja do prijateljstava. Kada čovek da sebe sto posto i onda ne dobije ono što je očekivao, razočara se. Ne bih voleo da su perfekcionisti kao ja u životu, to je naporno. Voleo bih da znaju malo i da zaćute i povuku ručnu, ali eto.
Story: Jeste li strog roditelj ili udovoljavate svim kapricima sina i ćerke?
- Uglavnom udovoljavam jer su njihove želje, u stvari željice. Naravno, kupili bi celu prodavnicu igračaka i oni kao i svako drugo dete. Tu postoji kontrola jer ne znamo šta ćemo više sa toliko igračaka, moraćemo to da redukujemo. S druge strane, moraju da ih dobijaju.
Story: Čime biste voleli da se bave kada porastu?
- Teško je odrediti šta će im biti interesantno u godinama kada se budu odlučivali kojom će se profesijom baviti. Da li ću ja dobaciti dotle ili ne, videćemo. Daj Bože. Voleo bih da to budu neka zanimanja koja će biti daleko do mogućnosti da im ugrožavaju lični integritet. Iskreno, želim da se bave poslom koji je miran i koji će im obezbediti dovoljno novca za dobar život. Ne bih voleo da izaberu neka napeta zanimanja i da imaju velikih padova i uspona. Ali, znam da nema velikog novca bez istih uspona i padova.
Story:Vama je majka kupila harmoniku kada ste imali devet godina. Hoćete li i vi vašu decu usmeriti ka muzici?
- Nisam siguran da bi muzika bila pravi izbor za njih. Jer, ako sada ne pokazuju talenat za pesmu, verovatno neće ni kada porastu. To je neizvestan posao.
Story: Ovog leta navršilo se šest godina ljubavi sa Melinom. Jeste li obeležili mali jubilej?
- To uvek zavisi od našeg raspoloženja, da li smo ili nismo za žurku. Rođendane pravimo deci u svakom slučaju, pa ja onda kažem zašto da ne pozovemo i starije i onda to bude super žurka. Za ovu godišnjicu nismo organizovali ništa glamurozno, samo intimnu večeru za uzak krug prijatelja.
Story: Niste mnogo pričali o Melini i vama. Čime ste je osvojili?
- Osvojio sam je smehom. Jedne večeri pozvao sam je telefonom dok je bila u Turskoj i pričali smo sat i po vremena. Ona se upiškila od smeha i to je prevagnulo. Pozvao sam je da dođe u Pariz kako bismo se videli, i kako je došla, tako se više nije ni vratila.
Story: Da li ste zvanično stupili u brak?
- Nismo. Stalno govorimo: Danas ćemo, sutra ćemo i to se odužilo.
Story: Kako se ona nosi sa vašim obožavateljkama s obzirom na to da vas žene izuzetno vole i da čine većinu vaše publike?
- U početku je bilo problema. Em što je bila mlađa, em što nije shvatala neke stvari. Ona je inače po prirodi dosta ljubomorna osoba. Ipak, primećujem pomak, ranije smo imali žestoke svađe ni oko čega, ali sada je to drugačije. Shvatila je da je u opisu mog radnog mesta i da imam obožavateljke. Ali, ukoliko želi da budem šef na gradilištu, onda će oko mene biti samo radnici.
Story: Jeste li vi ljubomorni po prirodi budući da imate lepu i mladu suprugu?
- Ranije sam bio ljubomoran, ali Melina je bila jako mala kada su mene prestale sve ljubomore. Bio sam ljubomoran u njenim godinama ko pseto, ali sada više nisam. Kod mene postoji veći stepen od ljubomore. Ne postoji izraz za to, ali to je nešto što je mnogo opasnije od ljubomore. Ne znam kako bih reagovao, ali ne bih sigurno dobro, kada bi se desila neka prevara ili nešto slično.
Story: Za koji dan će vam rođendan. Da li poput mnogih ljudi i vi tada donosite neke važne odluke kojih planirate da se pridržavate?
- Odluke ne donosim ni za rođendan, a ni za Novu godinu. Donosim ih bez imperativa i, naravno, one za koje mislim da su ispravne. Sve se to u hodu reši.
Story: Šta smatrate svojim najvećim porokom?
- Ranije sam voleo da igram karte, ali ništa nije bilo značajno. Voleo sam da idem u kazino i da igram sa društvom. Sada toga više nema. E sada, ako je porok odigrati sa prijateljima partiju remija za po 20 centi, mislim da je to smešno. Čisto da ne igramo džabe. Ali, to nije porok. Sada više nema ni pušenja. Jedino alkohol, koji i nije porok jer ga kao i ostali svet pijem u umerenim količinama.
Story: Šta smatrate svojom najistaknutijom manom?
- Ljudi često za mene govore da sam težak čovek. Kod nas težak čovek nigde nije dobrodošao, to je negativna konotacija. Zahtevan sam čovek. Jedan sam od onih koji uvek traže mnogo i koji uvek u lice kaže šta misli. Možda bih trebao da budem taktičan i ponekad nešto zadržim za sebe. S druge strane, postoje ljudi koji to poštuju. Eto, to je neka moja mana, ali ljudi to uglavnom pogrešno shvataju. Kažu da sam prepotentan, uobražen... S obzirom na to da sam non-stop među narodom, to znači da nisam uobražen. Ne stoji ni da sam takav jer ako nekome ne dozvoljavam da mi se približi ne znači da sam prepotentan. Možda moja faca to odražava, nemam bebi fejs pa ljudi misle da sam ljut i kada sam potpuno normalan. Ljudima treba dosta vremena da me upoznaju.
Story: Poznato je da obožavate tenis i da ga redovno igrate. Koliko su vam važni sport i zdrav način života?
- To mi je najvažnije. Ko to ne zna, mislim da je hendikepiran u životu. Ljudi koji su mnogo zauzeti kažu da nemaju vremena za sport, pa ne znam zbog čega čovek živi ako nema vremena za sebe. Ako imaš vremena da spavaš, jedeš, onda možeš da nađeš sat vremena i za sebe. Ako trči Bil Klinton, što ne bi i ostali.
Story: Družite se aktivno sa Bobom Živojinovićem i Lepom Brenom, igrate li tenis s njim?
- Ne pada mi na pamet da igram s njim. Čovek i dan-danas ima servu preko 200 na sat, tako da bi bilo glupo i da pokušavam bilo šta na tom planu. Boba iz mesta može da dobije jednog dobrog tenisera, a ne mene rekreativca.
Story: Kako izgleda jedan vaš dan?
- Moj dan izgleda bezveze. Volim da gledam filmove do četiri ujutru. Kasno se budim, izlazim na tenis ili trening. Uveče idemo na večeru ili se Melina i ja viđamo sa prijateljima. A često ostajemo kod kuće.
Story: Sa suprugom Melinom ste u idiličnoj zajednici. Šta je ključ uspešnog odnosa?
- Prva instanca je apsolutno razumevanje, tolerancija, popuštanje, uvažavanje, poštovanje, ali i ne pravimo probleme tamo gde ih nema. Ko god kaže da život čine male stvari, taj laže. Život čine velike stvari, pa onda male dolaze same po sebi. Jer, ne može ruža napraviti život značajnim, ako već stvari od prioriteta nisu rešene.
Story: Koje osobine vam najviše odgovaraju kod vaše voljene?
- Odana je i za sada je verna koliko znam. Časna je osoba, veoma principijelna. Ima neki karakter koji je zajeban, ali je nekada i pozitivan. Ima čvrstu i veoma jaku reč. Osoba je koja je veoma odana porodici i izuzetno je čuva.
Story: Kakve žene volite? Dame ili mangupe?
- Volim kombinaciju dame i mangupa. Teško je to iskombinovati. Melina nije mangup, dama jeste jer se i rodila u bogatoj familiji. Pokušavam da je naučim da bude mangup, ali sporo ide. Valjalo bi joj to u životu. Voli da dokazuje da je stalno u pravu i da nije pogrešila, a to su stvari koje mora da izbije iz glave.
Story: Smatrate li da žena mora biti slabija od muškarca u svakom smislu?
- Ona jeste slabija i uopšte ne treba da bude jača. Šta sada treba zeka da juri medu po šumi? Tako je priroda podelila. Pitajte svaku ženu na svetu i sve bi vam rekle da ne bi volele šonju, već muškarčinu, na koga se može osloniti u svakom pogledu. Zašto su kraljice bežale sa desperadosima na konju? Upravo zato što im je bilo dosta dosadnog i dokonog kralja.
Story: Jeste li nailazili na situacije u kojima ste prepoznavali da su neki ljudi želeli da se okoriste o vas?
- U životu sam imao mnogo takvih situacija gde su ljudi padali na malim ispitima. To je žalosno, veoma me dira i pogađa. Ima ljudi kojima ne možeš probiti obraz ni derviškom iglom.
Story: Poznato je da ste čovek koji uvek kaže šta misli bez obzira na posledice. Da li ste ikada u životu imali problema zbog toga?
- Ljudima to smeta, ali ja nikada nisam rekao laž čoveku u lice. Način, vreme i mesto mogu biti netaktični. Dozvoljavam da mi se kaže da sam pogrešio, mada i o tome vodim računa. Na primer, ako se moj prijatelj udvara devojci, a ima karijes na kecu, neću mu reći pred njom: Ej što ne popraviš taj zub. To je činjenično stanje, mada se to ne govori, niti sam ikada došao u sličnu situaciju. Izuzev ako nije bilo neko teško zezanje.
Story: Kakvi ste kada ste ljuti? Da li je uputno tada biti u vašoj blizini i pomera li vaš bes stene ili se povučete u sebe i ćutite?
- Ne povlačim se. Ljut sam i glasno govorim. Kada god sam bio ljut, bio sam upravu. Nisu meni stvari nejasne pa sam ljut, nego je upravo suprotno.
Story: Godine ne ostavljaju velike tragove na vašem licu. U čemu je tajna vašeg mladolikog izgleda?
- U Sarajevu kažemo japija. To je građa, onaj balvan u šumi tek prerađen. Vodim računa o svom izgledu, a to su kremice posle brijanja i još neke pomade, mada ne kao kod žena. Imam takav ten i kožu i sigurno je u pitanju genetika.
Story: Da li ste zadovoljni svojim životom?
- Naravno. Imam jednu prijateljicu u Parizu koja meni kaže: Hari ti nemaš pravo više ništa da tražiš, tebi je Bog i suviše dao. Često kažem: Ne treba mi Bože ništa. Ako može malo zdravlja, a ako ne može, ne mora ni to. Sada imam jednu drugu srećnu brigu - porodicu, ženu i decu. Meni praktično ništa ne treba osim malo para za jedan normalan život i to nas čini srećim i zadovoljnim.
MELINA GALIĆ: Hari mi ispunjava sve želje
Melina Galić i Haris Džinović upoznali su se u Sarajevu 2003. godine gde im se i dogodila ljubav na prvi pogled. Lepa Bosanka ubrzo je zbog snažnih emocija prema muzičkoj zvezdi zauvek napustila roditeljski dom, a zaljubljenom paru nije mnogo trebalo da sigurni u svoj životni izbor, odluče da osnuju porodicu. Već u martu 2004. dobili su ćerkicu Đinu, zatim u aprilu 2005. i sina Kana, tako da je dom Džinovića godinama pravo malo porodično carstvo u kojem vladaju sreća, radost i osmesi.
Story: Rođeni ste u Bihaću, a odrasli ste u Zagrebu. Je li vam bilo teško da napustite roditeljski dom zbog ljubavi?
- Nikad nisam bila vezana za Zagreb, čak ni tokom studiranja. Uvek sam volela da putujem i većinu vremena provodila sam u Londonu i Istanbulu. Potpuno mi odgovara što svaka tri meseca menjamo mesto boravka na relaciji Pariz – Štutgart - Beograd. U svakom gradu volim da pronađem prijateljice s kojima mogu da se družim. Još i ako je Hari zadovoljan, presrećna sam. Nisam nostalgična, viđam, se i čujem sa roditeljima i najboljim prijateljima. Dolaze mi u goste i svi su oduševljeni. Mi smo jedna velika familija na točkovima.
Story: Kako ste se upoznali sa Harisom?
- Bila sam u Sarajevu, a upoznali smo se sasvim slučajno u kafiću u kojem me je video. Prvo smo često razgovarali telefonom, a posle dva meseca počeli smo da se zabavljamo.
Story: Da li ste završili fakultet, s obzirom na to da ste bili pri kraju studija kada ste upoznali Harisa?
- Prekinula sam studiranje na apsolventskoj godini engleskog jezika i orijentalistike, pošto sam upoznala Harija i ubrzo zatrudnela. Ipak, predavanja na tom fakultetu su obavezna i morala bih više vremena da provodim u Zagrebu, što je bilo nemoguće.
Story: Sa 23 godine rodili ste Đinu, a godinu kasnije i Kana. Kao mlada majka, jeste li strogi ili popustljivi u vaspitavanju?
- Strogi smo i Hari i ja. Uvek nas je puno u kući, moja rođena sestra i roditelji često nam dolaze i svi su blagonakloni prema njima. Ali, oni su stvarno dobra deca.
Story: Da li je teško biti supruga Harisa Džinovića?
- Ni najmanje.
Story: Čime vas je Haris osvojio?
- U početku zabavljanja bili smo u Parizu gde je on kao i svaki drugi građanin pa nisam ni znala za njega kao pevača i njegova karijera je za mene bila nepoznanica. Međutim, Hari je neverovatno inteligentan i zabavan. On je izuzetno širok čovek, koji je istovremeno sjajan mentor, prijatelj, suprug i otac i tako me je fascinirao.
Story: Osvaja li vas i dan-danas?
- On je jedno veliko dete. Voli šalu, humor, putovanja… S njim nikada nije dosadno, sve možemo da se dogovaramo. Njegov posao je takav da smo stalno na putu i sviđa mi se što je naš život pomalo rokerski.
Story: Koje vam njegove osobine najviše prijaju, a koje najmanje?
- Uvek je tu kada mi je potrebno, emotivan je i širok. Za sve ima razumevanja, ali u diskusiji je malo težak. Ne mogu da izdvojim nijednu manu posebno.
Story: Kakav je Haris kada voli, a kakav kad ne voli?
- On nije osoba koja bi nekome napakostila i zagorčala život. Kada nešto nije u redu, dva dana ne razgovaramo, ali život ide dalje. Hari meni ispunjava sve želje. A pošto je između nas velika razlika u godinama, njemu se neke moje želje detinjaste i glupe, ali ipak mi ih ispuni.
Story: Kako biste opisali Harisa onima koji ga ne poznaju?
- Umetnička duša, obrazovan, inteligentan. On definitivno nije jednostrana osoba. S druge strane, fantastičan je otac, mogu da kažem da je on prošao bolje u ulozi oca, nego što sam ja u ulozi majke.
Story: Jeste li proslavili šestogodišnjicu ljubavi?
- Prethodnu smo proveli u Parizu, a godinu dana pre toga bili smo u Las Vegasu. Ove godine odlučili smo da godišnjicu proslavimo u Beogradu sa naših dvanaestoro prijatelja. Zajedno smo spremali večeru, tako da mi je to bilo slatko.
Piše: Ksenija Konić
