Sestre Moldovan: U vodi smo šampioni, a na kopnu obične devojke

Veština koja zahteva veliku snagu i izdržljivost doprinela je da kajakašice i rođene sestre Olivera i Nikolina Moldovan i van sportskih borilišta budu zdrave i uravnotežene osobe, koje su najsrećnije kada zapevaju himnu svoje zemlje

Kada joj je bilo deset godina, srpska kajakašica Nikolina Moldovan (24) bila je rešena da se upusti u carstvo sporta, ali joj časovi fizičkog vaspitanja nisu bili dovoljni. Ljubav prema vodi i prirodi motivisala ju je da se oproba u kajakaštvu, a mesec dana kasnije pridružila joj se starija sestra Olivera (25), zato što je njihova majka Tatjana (57) verovala kako je bolje da budu zajedno. Sve je počelo kao igra, da bi danas njih dve došle do statusa jednih od najboljih domaćih sportistkinja, a najubojitije su u tandemu. Ove skromne, pristojne i prirodne devojke koje su odrasle u Borči, od 2005. godine počele su da nižu internacionalne uspehe, kojima se bezrezervno raduje i njihova najmlađa sestra Branka (20). Najveću podršku pružao im je otac Zoran, koji je prošle godine preminuo, ali su hrabre kajakašice tada počele još snažnije da veslaju, verujući da bi njihov tata jedino tako bio radostan. Poslednji u nizu njihovih zapaženih rezultata jeste osvajanje drugog mesta na Svetskom šampionatu održanom u Moskvi, gde im je u trci na 500 metara, u disciplini k2, za dlaku izmakla čelna pozicija, dok se mlađa Moldovanova dokopala i bronzane medalje u pojedinačnoj trci na 200 metara.

Story: Da li se radujete zbog osvojenog srebra ili žalite zbog toga što se niste domogle zlata?





Story: Šta je presudilo da u završnom delu trke izgubite prednost i završite kao drugoplasirane?

Story: U proteklom periodu navikle ste ljubitelje sporta na uspeh. Mislite li da će vas to opteretiti pred naredna takmičenja?



Story: Poznato je kako ste trenirale u teškim uslovima, prvo u kanalu u Borči, pa potom na Adi, gde staza takođe nije namenjena profesionalcima. Zbog čega niste odlučile da odete u inostranstvo?





Story: Disciplina kojom se bavite specifična je po tome što se na neki način sjedinjujete sa prirodom. Jeste li kao male imale običaj da boravite u šumi i kraj vode?

Story: S obzirom na to da ste zdrave i fizički i psihički, osećate li se nekad usamljeno u okruženju koje je sve luđe?



Story: Deo vašeg sveta više nije vaš tata Zoran, koji je pre nešto više od godinu dana preminuo od posledica moždanog udara. Međutim, nastavile ste da postižete podvige vredne divljenja.



Story: Velika sportska odricanja podrazumevaju duga odsustva od kuće, kao i nedostatak slobodnog vremena. Šta vas motiviše da ne odustanete od života koji podrazumeva vojničku disciplinu?



Story: Niste zapostavile obrazovanje. Dokle ste dogurale se akademskim studijama?

Story: Sada vam predstoji pauza do početka priprema za narednu sezonu. Kako planirate da se odmorite i šta je ono što najčešće radite kada niste okupirane sportskim obavezama?



Story: Kažete i da volite da budete u štiklama.



Story: Na koji način izlazite na kraj s momcima, pošto deluje da ste fizički sposobnije od većine njih?






Razgovarao: Stefan Tošović