Portret glumice Branke Pujić (50) skiciran je u mnogim televizijskim emisijama, a njen život ilustrovan u brojnim intervjuima i reportažama. U višegodišnjem je braku sa kolegom Draganom Jovanovićem (48), sa kojim ima ćerku Anđelu (21), takođe glumicu. Nekada je išla je na balet, studirala psihologiju, a glumu na Akademiji dramskih umetnosti upisala je iz prvog pokušaja. Živi u Zemunu, lokalpatriota je, pleše tango, ali priznaje da često ima problem sa orijentacijom u vremenu zbog čega ume da kasni. Odmerena je i ženstvena, a na stvari oko sebe gleda uvek pozitivno. Nismo imali jednostavan zadatak jer gotovo da ne postoji pitanje koje joj već neko pre nas nije postavio, ali povoda za ovaj susret s njom bilo je nekoliko. Postala je redovan profesor Fakulteta dramskih umetnosti na predmetu scenske igre, uručena joj je nagrada Vitomir Bogić za najbolju radiofonijsku dramsku ulogu i nakon dve godine pauze, ponovo se našla na pozorišnim daskama u komadu Tragedija jedne mladosti. Dok je sunce tonulo iza Gardoša, a vetar ljuljuškao čamce na Dunavu, Branka je razgovor započela neposredno, konstatujući koliko je srećna zbog ambijenta koji je okružuje.
Story: Kada smo ugovarali termin intervjua, rekli ste nam da učite za ispit. O čemu je reč?
- Pohađam doktorske umetničke studije na Fakultetu dramskih umetnosti i pre nego što sam krenula na intervju sa vama, imala sam ispit iz filmske režije. Moram da se pohvalim da sam dobila ocenu 10. Moja tema su tango i film, što mi je uzbudljivo jer su to dve stvari koje mnogo volim. Imam još dve godine da završim doktorat i onda ću biti dr Branka.
Story: Zbog čega ste pristupili toj vrsti profesionalnog usavršavanja?
- Zato što volim da učim. Jedino što me u ovim trenucima zanima jesu priroda, tango i znanje.
Story: Na istom fakultetu ste i profesor na predmetu scenske igre. Kako taj neobičan spoj zapravo izgleda?
- Super je to. Nedavno sam postala i redovan profesor. Tokom svih ovih godina išla sam na različite seminare i tragala za novim znanjima. Bila sam u Buenos Ajresu da usavršavam tango, zatim pohađala seminare savremenog baleta, išla na salsu i slično. Edukujem se i dalje i uživam u tome da saznajem što više o plesu. Tako verujem da napredujem i kao profesor. Inače nisam stroga u toj ulozi. Ne volim da se oseti strogost u mom odnosu sa studentima, ali oni treba da znaju svoje obaveze i to sve na kraju bude divno.
Story: Kako vam generalno deluju mlade generacije?
- Mladi su vrlo sposobni i neverovatno brzi. Ponekad čak i suviše brzi. Navikli su da brzo primaju informacije, ali sa druge strane, nekad mi ih je i žao jer mislim da je moja generacija živela znatno sporije i zbog toga imala više vremena za druženje. Možda smo bili studiozniji u nekim stvarima, ali kažem možda. Definitivno je da su deca danas sve pametnija i bolja.
Story: Vaša ćerka Anđela jedan je od predstavnika te mlade i talentovane garde.
- Ona se dosta osamostalila. Uglavnom sada ja jurim za njom i pokušavam da ukradem malo njenog vremena.
Story: Je li istina da je Anđeli ime dao vaš kolega sa klase Milorad Mandić Manda?
- On jeste uticao na to. Generalno, bio je dosta uključen u moj život, tražio je najbolje mesto za moj porođaj i slično. Htela sam ćerku da nazovem Luna, ali je Manda rekao da to nije dobra ideja, zbog neke priče o punom mesecu. Onda se Majda Šimunec našla tu i predložila ime Anđela. Dakle, Majda i Manda su zaslužni za ime Anđela.
Story: Ne krijete da vam je rođena sestra Marina bila uzor u mnogim stvarima. Da li i danas savet potražite na njenoj adresi?
- Ona je tri godine starija od mene i uvek je bila nekako zrelija. I dalje je ona ta koja vodi glavnu reč u našem odnosu. Doživljavam je kao nekog ko može da me posavetuje. Još je vidim kao malu vrstu autoriteta.
Story: Nije mnogo poznato da se vaš otac Lazar amaterski bavio glumom. Jeste li od njega nasledili talenat?
- On je bio odličan glumac amater i dobijao i različite nagrade na tom polju. Od njega sam nasledila glumački dar. Drugi kažu da sam od mame Nadežde primila lepotu, mada su oboje mojih roditelja veoma lepi ljudi. Živi su i zdravi, veoma smo vezani kao porodica i ne prođe dan da se ne čujemo. Često se viđamo i navikli smo da to tako bude. Čuvamo se, pazimo, mazimo i brinemo jedni o drugima.
Story: Pred početak 2013. godine izjavili ste da u toj godini nećete kupiti nijedan komad garderobe. Jeste li istrajali u tome?
- Jesam. Izdržala sam. Do te odluke došla sam kada sam bila u Australiji i moja mama je u tom periodu pala i slomila nogu. Između ostalog, tada sam shvatila da mi je novac neophodan kako bih pomogla roditeljima. Pored toga, potreban mi je i da bih putovala, a ne da bih ga trošila na krpice, koje su prolazna stvar i ništa ne znače. Prethodnih godinu dana trudila sam se da uopšte ne gledam u izloge. Nije me to zanimalo. Prezirem što smo postali konzumenti na onom prizemnom i bizarnom nivou. Mnogo je bitnije obrazovanje, kao i putovanja, otvaranje novih vidika i slično. Želim da mentalno budem što bolja i da se u tom smeru razvijam, a ne da menjam krpice. Sada sam u toj životnoj fazi kada sam se mnogo više okrenula onom duhovnom.
Story: U proteklim nedeljama pojavili ste se na pojedinim modnim pistama u ulozi modela. Otkud to?
- To je slučajnost i nešto što sam učinila uglavnom iz prijateljskih pobuda. Moda je neki način izražavanja. Čovek svakako treba da ima svoj stil. Volim da vidim kada neko ume da ukomponuje boje, to mi je lepo. Treba da razvijamo svoju individualnost u svakom smislu. Konkretno, dopala mi se ideja da na jednoj reviji budem u ulozi Odri Hepbern. Volim njen senzibilitet i zbog toga sam prihvatila taj angažman. Ali, ako me pitate šta bih inače želela, eto volela bih da sam sad u onom kajaku koji plovi preko puta nas. Da gledam u reku, zelenilo i nebo.
Story: Da li vas mori imperativ mladosti?
- Trudim se da izgledam što bolje, ali me to ne muči. Vreme prolazi i to je ono što svi znamo. Ipak, zrelost koja dolazi sa godinama podstakne te da se okreneš nekim drugim interesovanjima. Ne mogu biti ni mlađa ni lepša nego što sam bila, ali mogu da budem pametnija. Okrećem se onome na šta imam mogućnosti da utičem.
Story: Vrlo ste otmeni, ženstveni i staloženi. Sigurno ima i trenutaka kada takva vaša energija bude narušena. Kada je to slučaj?
- Delujem smireno i uglavnom jesam takva. Imam tu pitomu prirodu. Ali, umem da budem i te kako temperamentna i da se veoma iznerviram što me ipak kratko drži i mnogo brzo prođe.
Story: Govorite da ste odlučili da vam u životu bude dobro i stoga negujete pozitivne misli. Pošto je danas ta oblast veoma popularna, jeste li razmišljali o tome da budete lifecoach?
- Studirala sam psihologiju dve godine. Mislim da zaista imam dara za to i da bih bila odličan psiholog. Ljudi mi se veoma često poveravaju i pitaju me za savet. Volim da slušam, empatična sam i prija mi kada nekome pomognem. Ipak, ne bih to radila profesionalno. Ja to činim privatno i besplatno.
Story: Jedan od vaših poslednjih glumačkih poduhvata bilo je snimanje serije Ruža vjetrova u Splitu. Jeste li jugonostalgični?
- Jesam i zauvek ću biti. Split mnogo volim i tamo žive moji brojni prijatelji iz mladosti. Oni su me dočekali i primili sa velikom ljubavlju i poštovanjem. Mnogo vole Beograd.
Story: Da li ste pomišljali da živite u inostranstvu?
- Ne bih živela negde drugde. Zemun obožavam. Zemlja nam je prelepa i toga nismo ni svesni. Često sam na Zlatiboru. Ono što nam nedostaje jesu more i kultura. To je jedino što me muči. Žao mi je zbog toga jer mislim da kao narod možemo mnogo više od onoga što trenuto činimo. Mentalitet nam je malo nezgodan i problematičan, što je Nušić najbolje opisao.
Story: Oformili ste Školu glume za mlade. Je li to vaš doprinos poboljšanju okruženja?
- Kolega Igor Benčina i ja imamo tri grupe u toj školi. Mlađu, srednju i stariju. Nisam to započela radi materijalne dobiti. Zapravo mi je početna ideja bila da napravim školu za dame i džentlmene. Sa klincima prolazimo kroz tu vrstu edukacije. Odigramo skeč o tome kako nešto ne treba, recimo u gradskom prevozu ili prodavnici, a potom tumačimo kako neko treba da se ponaša u tim situacijama. Želja mi je da deca nauče da se izraze, budu sugestivna, da se ne stide i da se oslobode. Isključivo to mi je motivacija da radim sa njima. Obožavam decu. Bog mi nije dao da ih imam više, imam jednu ćerku, ali mi je najveća satisfakcija igra sa klincima. To kako se oni zatrče ka meni i zagrle me kada me vide, nešto je što me najviše ispunjava.
Story: Kada smo kod toga, u kojoj meri vas je opterećivala misao da je Anđela jedinica?
- Moja rođena sestra ima četvoro dece pa je tako na neki način nadoknadila tu moju prazninu. Anđela ima braću Igora i Petra Benčinu koji su takođe glumci, a sestre Ana i Nada su bliznakinje i njeno su godište. Moja ćerka njih četvoro doživljava kao najrođenije. Zahvaljujući tome naučila je da deli stvari pa nije klasična jedinica. Hvala mojoj sestri Marini zbog toga. Priroda je ipak napravila neki balans.
Story: Kako vam je suprug i čime je trenutno okupiran?
- Odlično je. Vredan je, ali zna i da uživa. Zlatibor mu je odstupnica od posla. Ove godine uspeo je da ode na skijanje, malo igra i tenis. Lepo kombinuje posao i uživanje.
Story: Šta može da se nauči od njega kao čoveka i supruga?
- On vidi stvari onakve kakve one jesu. Vidi u daljinu, vizionar je. Uvek je iskren. Kod njega je što na umu, to na drumu. Ne igra igre. Potpuno je neiskvaren u odnosu sa ljudima. Ima čistoću. Čestit je i na rangira ljude po odelu ili zvanju. Neposredan je, jednostavan, istinit i plemenit.
Story: Da li se zbog činjenice da ste oboje glumci dobro razumete?
- Mi se generalno dobro razumemo. Ima i u tom glumačkom odnosu stvari koje nisu uvek podobne. Ali, niti je on samo glumac, niti sam ja samo glumica. Mnogo smo više od toga. Tu kategoriju odavno smo prevazišli. U onim životnim kategorijama uvek smo se pronalazili. U dobru i u zlu. U tužnom i smešnom. U tim kategorijama isto mislimo i to je ono što je najvažnije.
Story: Najčešće glumci svoju decu žele da sklone od tog zanimanja. Vi ste Anđelu podržali u odluci da krene vašim putem.
- Krišna Murti kaže da naša deca nisu naša deca, ona zapravo samo prolaze kroz nas. To je jedna velika istina i što pre to shvatimo i pustimo dete da ode od nas, biće nam bolje. Ima ona rečenica: Nemoj gladnom da daš ribu, nego ga nauči da peca pa da on sam sebi može da obezbedi hranu. Tako nekako smo Dragan i ja vaspitavali Anđelu. Iako smo veoma povezani, uvek smo se trudili da je pustimo. Nije mi to uvek prijatno, ali je izuzetno važno da ona ima svoj put. Opet jedna rečenica: Biću taraba pokraj brze reke, za koju ćeš povremeno da se uhvatiš, ali neću biti štaka na koju ćeš redovno da se oslanjaš. Tako i mi. Tu smo kada god zatreba.
Story: Nakon dve godine, ponovo ste u pozorištu. U kojim teatarskim komadima možemo da vas vidimo?
- Veoma sam srećna. Pošto sam profesor na Akademiji, u pozorište me zovu povremeno. Sada sam uskočila u Tragedija jedne mladosti u Zvezdara teatru. Legendarna predstava koja se igra već dugo. A i Dragan je uskočio umesto Bore Todorovića. Tu su još Milena Dravić, Branka Petrić, Miodrag Krivokapić i drugi sjajni glumci. Premijere su 19. i 26. aprila i neizmerno im se radujem.
Razgovarao: Stefan Tošović
