Reditelj Igor Stoimenov idejni je tvorac filmskog projekta Jednaki koji će biti emitovan na najvećim svetskim filmskim festivalima, bioskopima i na programu TV B92. Reč je o dugometražnom filmu koji se sastoji se od osam priča, a za temu imaju dečja prava i probleme. Svaka priča bavi se samo jednom temom, ima svog malog junaka i nezavisna je i zaokružena celina.
Story: Jedan ste od reditelja filma Jednaki, kako izgleda raditi sa još sedam kolega?
- Iako sam prethodnih godina radio zatvorene projekte – dokumentarne serije i filmove sa malom grupom ljudi (Fudbal, nogomet i još ponešto, Robna kuća, Bijelo dugme, Partizanski film...), meni ovo nije prvo iskustvo s ovakvom vrstom filmova. Naime, pre pet godina okupili smo se oko novogodišnjeg filma za RTS Ne skreći sa staze, koji smo režirali Miloš Đukelić, Petar Pašić, Nikola Đuričko i ja. Scenario za moju priču u tom filmu napisao je Milan Delčić - Delča, koji nas je nažalost nedugo zatim i napustio. Volim kada se razmenjuje energija tokom rada na filmu. U slučaju ostvarenja Jednaki, imali smo zajedničke rediteljske seanse gde smo svi: Dejan Karaklajić, Darko Lungulov, Miloš Petričić... i da ne nabrajam sve kolege, razgovarali o svakom pojedinačnom scenariju. Meni su njihove sugestije zaista dale neka rešenja koja nisam mogao da vidim i zahvalan sam im na tom. Takođe, zajedno donosimo odluke i o delovima filma koji spajaju naše priče. I u toj vrsti razgovora, zaista izlaze neverovatne ideje jer su na istom mestu okupljeni ljudi različitih energija, interesovanja, obrazovanja... Neka vrsta Kino kluba o kojem su nam toliko pričale starije kolege, a koji je iznedrio srpski crni talas. Vrlo, vrlo zanimljivo iskustvo.
Story: Retkost je da danas neko prihvati da radi veliki projekat bez honorara, zbog čega ste vi to uradili?
- Kultura se srozala na najniže moguće grane, u svim svojim oblicima i žanrovima. Oterana je na marginu, što samo po sebi nije nimalo loše – jer takva na margini, kultura ponovo počinje da pokazuje zube i dobija toliko potrebnu želju za samoodržanjem.
Živimo u državi u kojoj ne rade Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, u kojoj se finansiraju filmovi politički podobnih autora bez konkursa... Bilo je logično da kada se pojavi makar pukotina u prostoru i vremenu, grupa ljudi sa energijom koju imamo, zauzme svoje mesto. Raditi film koji u sebi nosi toliko jaku društveno angažovanu poruku s jedne strane jeste zadovoljstvo, a s druge velika obaveza.
Međutim, fascinantno mi je koliko se velikih, da ne kažem najvećih srpskih glumaca odazvalo našim pozivima i pristalo da radi na filmu Jednaki bez honorara. Imamo jednu od najjačih glumačkih podela: Nebojša Glogovac, Mirjana Karanović, Sergej Trifunović, Nela Mihajlović, Ljuba Bandović, Boris Milivojević, Radoslav Milenković, Nele Karajlić, Boris Isaković, Srđan Miletić, Nenad Okanović... U mom filmu, koji se bavi siromaštvom, glavnu ulogu pored Nebojše Glogovca glumi Nenad Jovanović, devetogodišnji dečak iz sela u okolini Obrenovca. Bez ikakvog preuveličavanja, mislim da je on jedan od najtalentovanijih mladih glumaca u Srbiji i da će se, nakon što ga budu videli u filmu, reditelji otimati oko njega.
Story: Vi ste idejni tvorac filma. Kako ste došli na ideju za taj projekat?
- Iz unutrašnje potrebe da se arlaukne, da se zabije prst u oko svima – uključujući i nas same. I to na dva nivoa. S jedne strane, iz potrebe za radom, energijom na setu, gde se pedesetak ljudi okupilo oko jednog cilja: da to što je neko stavio na papir dobije svoju vizuelnu komponentu. A s druge strane, iz užasne potrebe da se skrene pažnja na sve ono sa čime živimo svakodnevno, i to ne samo u Srbiji, već u celom svetu – sa problemima dece koja su lepši deo svih nas. Kada govorimo o pragmatičnoj strani filma Jednaki, sve vreme hodamo po tankoj ivici jer bez obzira na to što su se svi autori odrekli honorara (reditelji, glumci, direktori fotografije, scenografi, kostimografi...), to čini polovinu cene jednog filma. Potrebna su nam sredstva, pa u ime svih nas molim da nam oni koji ih imaju pomognu da završimo ovaj film jer će biti više nego ponosni rezultatom. Njegov život neće biti klasično filmski – u smislu bioskopskog repertoara. Naša ideja je da ovaj film bude deo edukativne nastave u svim školama u Srbiji tokom drugog polugodišta. Takođe, imaće i svoju televizijsku formu, na TV B92, u kojoj će učestvovati neki od najznačajnijih stručnjaka iz domena dečjih prava. Veliki zalogaj smo zagrizli, a da bismo ga stvarili, potrebna nam je vaša mala pomoć.
Story: Da li su dečja prava nezasluženo na najnižim lestvicama društvenih problema u Srbiji?
- O tome ne mogu da pričam jer ima stručnih ljudi koji se time bave, ali da smo postali nezainteresovani za tuđe probleme, to zaista jesmo. To se vidi u svakodnevnom životu, gde se zaokupljeni svojim problemima, više i ne osvrćemo ka drugim ljudima. Međutim, kao i svako pravilo, i ovo ima svoje izuzetke. Zato se i naš film prostire u dijapazonu od totalnog ignorisanja dečjih prava, do sopstvene angažovanosti koja se neretko završava ličnim gubitkom. Uostalom, videćete, i mislim da ćete zaista biti ponosni na sve nas koji smo učestvovali u ovom projektu.
Story: Film će biti emitovan i na TV B92 na kojoj ste vi programski direktor. Šta gledaoci mogu da očekuju u jesenjoj šemi vaše televizije?
- Ove godine okrenućemo se lokalnim produkcijama. Pokušaćemo da televiziji koja je godinama najznačajniji informativni srpski brend, ojačamo i drugu – entertaiment stranu. U vezi s tim su i četiri projekta lokalne srpske produkcije: najveći kuvarski rijaliti šou na svetu Moja kuhinja, moja pravila u kome se kuvarski parovi iz cele Srbije bore za titulu najboljeg kuvarskog para Srbije; nastavljamo sa Razgibavanjem, u kojem najveće srpske radijske zvezde Darko i Marko svakog vikenda zasmejavaju našu TV publiku; na televiziju se vraća i Zoran Kesić sa svojim komičnim infotejmentom u kojem zajedno sa tvorcima njuz.net daje svoje viđenje srpske svakodnevice; i na kraju najkontroverzniji šou o kojem se već piše nedeljama u svim medijima – Bulevar. Ali, o njemu kada ga budete videli, pošto je to nešto potpuno novo na srpskim televizijama.
Razgovarala: Ksenija Konić
