Suprotno svim tmurnim mislima i pesimističnim prognozama, glavnim saputnicima mnogih osoba na čija vrata zakuca bilo kakva teška bolest, u domu književnice Isidore Bjelice (45) koja se 8. marta podvrgla operaciji kancera, optimističnoj atmosferi doprinose njen vedar duh, ali i svesrdna pomoć ukućana. Najbolji dokaz za to bilo je i njihovo prvo porodično fotografisanje nakon kompletne promene načina života. Književnica bi s vremena na vreme prokomentarisala nešto što bi nasmejalo sve ukućane. Dok se Isidora presvlačila, malena Vila Evanđelina (11) prokomentarisala je kako njena mama ima hiljadu šešira, ali ju je umetnica ispravila naglasivši da je onih koji su vredni pomena u njenom garderoberu tačno sto šezdeset. Naravno, sve to u šali koja je tog popodneva bila sveprisutna u našoj komunikaciji. Vila s druge strane zna tačan broj slika koje krase njihov enterijer i uz komentar da u školi nema problema sa likovnim, već sa muzičkim vaspitanjem, pokazala nam je svoje crteže. Lav Gligorije (17) mnogo je zreliji i sa tatom već vodi prave muške razgovore. A manire i ima od koga da nauči jer Nebojša Pajkić (61), profesor dramaturgije, kao da je unapred ispisao scenario po kojem svojim najmlađima daje instrukcije u svakodnevnom životu. Sve u svemu, ako je projekcija pozitivnih misli baza naše budućnosti, onda je za porodicu Pajkić-Bjelica Isidorina bolest putokaz kojoj strani treba da se okrenu kako bi postali još bliži i nežniji jedni prema drugima. To je samo jedna od tema koju je književnica otvorila u iskrenom razgovoru za naš magazin, a čija je okosnica njena bolest. Otkako je pre tri meseca saznala da ima kancer, a potom hitno i operisana, u njenom životu neke sasvim nove stvari dobile su prioritet.
Story: Ako biste mogli da izmerite, koliko se i na koji način promenio vaš život od trenutka kada ste saznali da imate zdravstvene probleme?
- Apsolutno, on se i dalje menja... Kada se nađete pred tako zastrašujućom dijagnozom za koju medicina nema precizne odgovore zašto i kako nestaje, kada se realno nađete pred smrtnom opasnošću i velikim bolom, sve se menja iz temelja: pogled na život, smrt, ljubav, pre svega odnos prema Bogu, svojoj duši... Ja sam sada mnogo zadovoljnija, ispunjenija, zahvalna za ono što imam, za svaki sat života i šansu da budem bolja.
Story: Šta vam je prvo prošlo kroz glavu kada ste saznali od čega ste oboleli?
- Znate, ja znam onu stvar da je humor spas od svega pa i tako teške situacije. Bila sam šokirana koliko u mojoj tragičnoj situaciji ima komičnih scena, nisam ulazila u patetiku i samosažaljenje. Okej, imala sam teških sati i dana, ali me zaista vera u Boga učinila mirnom. Pazite, ni oni sa devedeset ne umiru lakše od nas u četrdesetim, prema tome svima nam je teško, svi smo smrtni i ne zna se kad će ko i od čega otići. Pročitala sam da najbrže ozdravljuju oni koji se i tada brinu o drugima pa makar kroz molitvu. Počela sam intenzivno da se molim za svoju decu, roditelje, prijatelje, ali i neprijatelje, sve ljude s kojima sam bila u sukobu i koje sam svesno ili nesvesno povredila. Bili bi šokirani da znaju koliko sam se molila za njih da mi oproste.
Story: Prelomni trenutak desio je prošle zime kada ste ćerku odveli na pregled. Ispostavilo se da je to vaš prst sudbine?
- Tačno! Da nisam sa Vilom otišla u bolnicu i da me drugarica koja je lekar nije naterala da uradim tumor markere pošto sam bila anemična, ko zna šta bi bilo. Hitno je zakazana operacija, izvađena su mi oba jajnika, materica i stomačna maramica zbog koje sam nakon operacije imala najveće bolove. Kancer se proširio na sve te organe i bio u takozvanoj trećoj fazi. Srećom, ti ženski organi mogu da se izvade bez problema i analizu krvi uradila sam u trenutku kada je moglo da se interveniše. U suprotnom, verovatno bi za tri, četiri meseca zahvatio i gornje organe, a ja bih samo negde pala mrtva.
Story: Zašto ste tražili da se operacija obavi pod epiduralom, a ne pod totalnom anestezijom?
- Još dok sam bila trudna sa drugim detetom, čitala sam da se kod carskog reza obavljenog pod epiduralom brže izlazi iz krize i oporavlja. Smatrala sam da je izlaganje totalnoj anesteziji nepotreban rizik i moram da kažem kako je sve urađeno na vrhunskom nivou. Imamo sjajne lekare u Srbiji koji su me već sutradan nakon operacije, kada mi je pola utrobe bilo izvađeno, naterali da stanem na noge. Tu trodoni ne pomažu, pa mi je epidural služio i kao odbrana od bolova. Onda je trebalo psihički da se sredim i vidim gde ću i kako dalje.
Story: Koliko ste sigurni u svoju odluku da odbijete hemoterapiju?
- Čovek ni u šta ne može da bude siguran, a moji najbliži znaju koliko je to teška odluka. Za sada tako mislim. Mnogo sam čitala i nema garancija ni za jednu opciju. Neko bolest pobedi na ovaj, a neko na onaj način. Ta vrata nisam zatvorila, samo sam htela da ojačam organizam, da bude toliko jak i alkalan kako bi mogao sve da savlada.
Story: Da li vas je plašila pomisao na promenjen izgled nakon te teške terapije?
- Naravno, ali nikada nisam ni bila opterećena izgledom. Ovo je pitanje golog opstanka i moje misli išle su u drugom pravcu. Ticale su se nekih mojih tinejdžerskih razmišljanja, golog opstanka, kvaliteta mene kao osobe, gde sam, šta sam uradila, koje stvari treba da promenim, gde sam pogrešila, čega se plašim... Nisam se bavila time da li ću biti bez kose, koliko ću imati kilograma i kakvog će mi kvaliteta biti koža. Više sam se bavila stanjem svoje duše nego tela. Ali, pošto je telo bitno da bi čovek opstao, krenula sam u akciju.
Story: Najnoviji rezultati su optimistični?
- Krvna slika mi je fascinantna. Nikada nisam imala pet miliona krvnih zrnaca! Uvek sam imala teške anemije koje su me i dovele do ovog stanja. Jer, kada nemate dovoljno kiseonika u organizmu, dolazi do razvoja kancerogenih ćelija. A rak je kvadratura kruga. Svaki ozbiljan onkolog reći će vam da ne zna zašto nastaje, zbog čega nekima prestaje... Imaju samo te nesrećne procente koji su vrlo loši. E sad, čovek mora da bude veliki luzer i ne veruje ni u šta, pa da se preda. Ja sam udarila iz svih oružja, iz duhovnih i fizičkih. S jedne strane bacila sam se na duhovni preporod, molitve, razgovore sa monahom, pričest... S druge strane, odlazim na drenaže, masaže, koristim odlične suplemente. Bila sam na najboljoj klinici na Floridi, što su mi omogućili moji prijatelji jer ja to nikada ne bih mogla da platim. Na tu kliniku dolaze ljudi koji su otpisani, a moje stanje za njih je odlično. Prezadovoljna sam s onim što sam postigla i što sada mogu i drugima da pomognem. Ali, nikada ne bih drugome sugerisala ovaj način lečenja. Svako ima svoj izbor. Pre mi je stalno nešto nedostajalo, a sad gledam kako da još nekom nešto dam. Učim svaki dan, iskušenja su sve teža što se na duhovnoj lestvici penjem više.
Story: Nakon Floride birali ste put u Delhi.
- Nekim potpuno mističnim putevima došla sam u kontakt s jednom od najboljih tibetanskih lekarki u Delhiju. Tibetanci mogu da ustanove stanje organizma preko pulsa čijim se merenjem određuje adekvatna terapija sa preventivnim lekovima. Na taj način može da se ustanovi i rad određenih organa.
Story: Zašto ste se okrenuli alternativnoj medicini?
- U sva ta istraživanja upustila sam se nakon što sam shvatila kako sam postala žrtva onih koji se, prodavajući razne suplemente, bogate na bolesnima. Trebalo mi je oko trideset dana nakon operacije da shvatim ko je tu stručnjak, a ko je prevarant. O tome želim da pričam. Sramno je kako se neki ljudi brutalno bogate na teškim bolesnicima. U jednom trenutku ležala sam okružena sa osamdeset nekih bočica. Odlučila sam da pre nego što bankrotiram, počnem da čitam i istražujem, a do sada sam ispitala preko 40 alternativnih klinika.
Stroty: Trebalo bi da budete u odličnoj psiho-fizičkoj kondiciji kako biste se bavili svim tim istraživanjima?
- To me podiže. Ovo je za mene jedan nov svet i sve mi je zanimljivo. Svakodnevno i u svakom pogledu stičem nova saznanja. Nedavno me je jedna nova drugarica učila da kuvam presnu picu. Druga me je uputila na to koje organske šampone da koristim, kako da se zaštitim od hemije, na koji način da negujem kožu i kosu... Bila sam potpuni neznalica i mislila da se ovim stvarima bave samo manijaci koji preteruju, ali kada sam videla nivo toksikacije mog organizma, što podrazumeva iscrpljenost i nedostatak kiseonika, shvatila sam da sam se pogrešno hranila, pogrešno živela, pogrešno radila...
Story: Jeste li bolest shvatili kao opomenu ili kao kaznu? Razmišljate li o pravdi i opterećujete li se time da li je na jednake delove ljudima raspoređena briga i lepota života?
- Bolest je znak velike Božje naklonosti, gledala sam neke svoje depresivne zabeleške pre nego što sam obolela, kao i ove nove i shvatila koliko je to dragoceno iskustvo. Ponovo sam ispunjena osoba, našla sam smisao u tome da pomažem drugima da žive zdravije, prevaziđu svoje strahove, depresije i sumnje jer u bolesti je bitna i duhovna i fizička bitka. Moja putovanja dobila su veći smisao jer sad putujem da bih još nešto naučila o tajnama lečenja onog što nazivamo neizlečivim, a opet toliko ljudi uspeva da pobedi i ozdravi.
Story: Treba li čovek sebe da krivi ili verujete da bolest ne bira ni po redu, ni po zasluzi?
- Kod nas postoji uvreženo pogrešno mišljenje da je bolest nešto loše. To je veliki znak Božje naklonosti, šansa da se promenimo, oprostimo, ispovedimo, da iz temelja promenimo sopstvene misli i život. Gore vam je da umrete u trenu bez šanse za pokajanje nego da se mučite. To mnogi ljudi ne razumeju. Dok sam čekala operaciju u bolnici, Nebojša je po kiši i hladnoći otišao do manastira i dok je davao moje ime za molitvu, sreo je mladu monahinju koja je rekla nešto što me je uverilo da se sve dešava sa ciljem. Ona mu je rekla kako je čitanje mog romana Poslednji hrišćanin predstavljalo jedan od poticaja da se zamonaši i kako treba da se radujem jer je bolest veliki znak Božje blagodati, priziv da mu se ponovo vratim jer Bog je lekar, a ja sam bila zaboravila na taj put, sve mi je bilo preče... Nebojša i ja smo bili duboko potreseni ovim događajem. Bila sam šokirana, a opet potpuno smirena jer to je bila jasna poruka zašto prolazim kroz takvo strašno iskušenje. Trebalo je da se vratim Bogu i svom izvornom ja.
Story: Poznajete li neke ljude koji su pobedili teška stanja i razgovarate li s njima o sličnim iskustvima?
- O da. Imate dva puta, da se pravite kako se ništa ne dešava ili da se uhvatite u koštac sa problemom. Ja sam intenzivno čitala, ali i kontaktirala sa ljudima koji su imali sličan ili isti problem jer samo oni mogu da me razumeju. Ti kontakti mnogo su mi značili i emotivno, ali i kroz korisne savete. Imam jednu poznanicu koja je pobedila veoma težak karcinom i otkako smo se bolje upoznale, postala mi je izuzetno bliska. Rekla sam joj: Osetile smo se na prvi pogled tako blisko jer je to bila bliskost iz budućnosti...
Story: Šta biste danas rekli nekome ko živi s mišlju: Teška bolest se dešava nekom drugom?
- Jao, to je najveća glupost, kao i strahovi da ćete se razboleti. Ja sam imala ono najgore i iz toga sam izvukla najbolje. Strah je suprotnost ljubavi. Borba sa svakom bolešću ogleda se u tome da savladate strah i razumete zašto vam se nešto dešava, a ne da budete ljuti, očajni, depresivni, ljubomorni... Zbog nesagledavanja šireg smisla života, mi često zavidimo onima koji su potpuno izgubljeni za duhovni život, a sažaljevamo one koji su u Božjoj milosti baš zbog muke kroz koju prolaze. Po zvaničnoj statistici, svaka treća osoba tokom života dobiće kancer. Ne poznajem nikog da mu neko blizak nije bio ili je sada bolestan. Bolest je priziv i za najbliže da se promene i nauče da daju ljubav, da se zdravije hrane i žive... Jer samo je o tome reč, mi ne znamo da volimo i stalno tražimo ljubav umesto da je bezuvetno dajemo.
Story: Čime ste se opterećivali dok ste bili potpuno zdravi, a sada vam je to krajnje nebitno?
- Gomilom stvari i osećam stid kad na to pomislim. Više od pet godina nisam bila na ispovedi i sada kad sam krenula da pobrajam sve svoje gluposti i trivije, bila sam zgranuta. Strašno je oko čega se mi sve nerviramo i šta nas brine, a onda kad se suočite s ovako nečim, sve vam to izgleda potpuno nevažno. Radujem se što je moj primer mnoge prijatelje iscelio od tih sasvim kretenskih briga i stresova.
Story: Na koji način sada provodite vreme sa suprugom i decom?
- Bolest nas je sve promenila, pre svega u osećanju bliskosti, pokazivanju ljubavi, cenimo svaki dan koji provodimo zajedno. Učimo da živimo i hranimo se zdravije, da kontrolišemo svoje misli i reči s većom odgovornošću. Prvo što vam padne na pamet kad vam se tako nešto desi jeste briga šta će biti sa decom. Niko od nas više nije isti. Deca od tako teškog problema naglo sazrevaju, a Nebojša i ja otkrili smo potpuno nove dimenzije ljubavi i više se ne svađamo oko gluposti. Svako je dobio svoj deo posla. Zna se ko kupuje organsku hranu, ko cedi sokove, pravi čajeve, glinene kupke... Kroz to svi zajedno učimo da živimo zdravo.
Story: O čemu razgovarate? Jeste li im više posvećeni?
- Naravno, cenite vreme, svaki dan, sat, minut, grlite svoje dete na potpuno drugačiji način. Ja satima sedim pored kreveta moje Vile i uživam samo da je gledam. Više pričamo kroz dodir i neverovatno je koliko on znači u ovakvim situacijama, pa mi je postalo važno samo to da osetim njene obraščiće, ručice... Čudno je to, ali koliko s jedne strane u vaš život uđe boli, isto toliko dobijete i ljubavi, to je ono Njegoševo o čaši meda i čaši žuči...
Story: Koliko se vaš odnos sa suprugom promenio nakon saznanja o zdravstvenom problemu?
- Veoma, veoma mnogo. Zajedno smo prolazili kroz sve faze, on je bio uz mene i dok sam primala terapiju na Floridi, pa je i u Delhi krenuo sa mnom. Podrška najbližih je izuzetno važna za ozdravljenje, taj proces podrazumeva mnogo razgovora, razumevanja i, naravno, izuzetno teških situacija. Ovo je i za njega šansa, kao i za mene, da postanemo bolji ljudi i ostvarimo dublji odnos.
Story: S obzirom na to šta ste sve u životu preživeli, progone, otpuštanja, izbeglištvo... verujete li u to da se čoveku dodeli onoliko tereta koliko može da ponese i da ste po rođenju predodređeni da budete hrabri i izdržljivi?
- Nikad sebe nisam na taj način doživljavala, ali tako nekako ispada, ljudi ne znaju sve detalje iz mog života, koliko je bilo uspona i padova. Svaki čovek dobije u životu određene zadatke da razreši, a ja sam dobila prilično teške. Kada sam sa 18 godina pretrpela ona jeziva saslušanja, linč i progon iz Sarajeva, stalno sam u sebi ponavljala: Gospode, zašto ja sve ovo prolazim, a ništa nisam skrivila... Otišli smo za Beograd prognani, spavala sam na podu, umesto frižidera imali smo kesu na prozoru. Kada je počeo rat u Sarajevu, jedna od prvih granata udarila je upravo u moju bivšu sobu u našem stanu. Tada sam shvatila zašto mi se sve dešavalo. Ono što vam nekada izgleda kao najveće zlo, možda je upravo vaš spas i obrnuto. Moramo da shvatimo kako su nam neke stvari nedokučive i da ih prihvatimo čiste duše, sa poverenjem. Kada čovek ne primećuje znakove da se menja, onda se promena desi na ovako grub način.
Story: Mnogi ljudi najčešće ćute o svojoj bolesti i smatraju je nečim sramotnim. Vi o tome otvoreno govorite. Da li vam je to ventil ili želite i drugima da pomognete pričajući o svom iskustvu?
- Mene to boli, ta tabuizacija bolesti na Balkanu. To je zbog primitivizma i sujeverja. Mislim da je veoma važno kada se o tome govori otvoreno jer tako nestaje strah, a kad nema straha, onda se lakše pobeđuje. Ja sam za ovih 70 dana dobila na hiljade poruka ljubavi, podrške i ne mogu da vam opišem koliko mi to znači, a s druge strane smatram svojom dužnošću da pomognem svakom ko mi traži informaciju, savet, kontakt... Razumem ljude koji to kriju, ali ja mislim da je to bespotrebno trošenje energije. Svesna sam da postoje i osobe koje tuđa bolest raduje, ali to je njihov problem, a ne moj i nemam razloga da bilo šta krijem ili lažem svoje čitaoce kojima sam čitav život govorila da iskrenost sve pobeđuje.
Story: Koliko su se i na koji način ljudi u vašem okruženju promenili prema vama otkako su saznali da ste se razboleli?
- Teška je to situacija i razumem čak i one koji nisu imali snage da me pozovu telefonom, ali s druge strane toliko ljubavi od bliskih prijatelja koji su bukvalno bdeli nada mnom, kao i nekih novih ljudi koji su kao anđeli ušetali u moj život, to vam mnogo, mnogo znači... Lokica mi je poslala jedan prekrasan tekst o tome koliko je druženje sa drugaricama lekovito. Kad u ovakvoj situaciji vidim taj pogled u očima prijateljice i koliko saosećaju, to je lekovito i za njih i za mene.
Story: Dozvoljavate li sebi da vas neki neumesni komentari izbace iz ravnoteže?
- Hvala vam na ovom pitanju, to mi mnogo znači. Ja sam se zbog neumesnih komentara, otvorene mržnje, zlih i podmuklih reči uvek izuzetno vređala i potresala, a onda sam jedno jutro shvatila prostu stvar, a to je da me ne vređaju tuđa zloba, mržnja i loše reči, već sopstvene. Za mene i moju dušu mogu da budu pogubne samo sopstvene loše misli i reči osude dugih ljudi. Kad to razumete, više nemate problem ni sa jednom osobom na svetu, ali zato morate žestoko da se preispitujete svaki dan šta mislite i govorite kako više ne biste vređali druge. Ja nisam shvatala koliko moje reči mogu da bole, a sama sam osećala i vređala se na uvrede drugih. Opet, iz uvreda se i uči jer u njima ima istine taman koliko i u pohvalama, pa ih treba prepoznati.
Story: Razmišljate li sada češće o smislu života? Ako se stalno podsećamo na to da je granica između života i smrti toliko tanka, treba li život više ceniti?
- Ja sam bila takva kao tinejdžerka, opsesivna i uvek u veltsmercu, ali jedno je filozofiranje, a drugo izvesnost i blizina smrti. Poslednjih godina zaista sam se pogubila u triviji života, u jurnjavi za ovim, onim. Osnovni problem je što sam permanentno bežala od stvarnosti. Radim kao konj sedam poslova kako bih mogla da otputujem, onda se tamo zadužim pa opet radim previše da bih otputovala i tako u krug. Bežala sam od problema, ljudi, okoline, dok me ova bolest nije suočila da je problem u meni i više nema bežanja, moram da se menjam, odrastem, suočim, izdržim...
Story: Čega ste se odrekli zbog bolesti?
- Ništa od toga ne shvatam kao odricanje, već benefit. Uživam u zdravoj hrani, dobrim ljudima, vremenu koje sam dobila da se bavim svojom introspektivom, ali i činjenicom kako ne moram više da idem na mesta i budem sa ljudima koji mi ne prijaju. Odrekla sam se i deset kilograma viška i lažnih prijatelja. (Smeh)
Story: Pišete li sada o svemu što vam se dešava?
- Pravim zabeleške, ali pre svega želim da napišem knjigu koja će biti vodič za one koji su se razboleli i njihove bližnje, da ne čitaju na hiljade i hiljade strana šta je sve dostupno i na koji način se mogu boriti.
Smešno mi je što se ljudi ponašaju kao da smo mi oboleli ugroženiji. A nikada se ne zna kada će ko umreti. Poznajem ljude koji su imali rak pre 25 godina i sada se fenomenalno osećaju. Trče, promenili su se, a poznavala sam i one koji su umrli tako reći od ujeda pčele. Sve te priče podižu stanje svesti o tome koliko smo svi ovde kratkotrajno. Imam drugarice koje su u totalnom strahu da će se razboleti. Ja sam u prednosti jer sam ja već bila na crti.
Jasmina Antonijević
