Prvi decembar 2008. godine, kada je zauvek morala da se oprosti od svog dvadesetčetvorogodišnjeg tragično preminulog starijeg sina Miloša, za sva vremena promenio je život čuvenog tekstopisca Marine Tucaković. Njena vedrina, optimizam i vera u bolje sutra, kojima je ova pedesetpetogodišnja umetnica plenila tokom svoje trodecenijske karijere, odjednom su prekriveni najcrnjim velom večne tuge. Ipak, snaga njenog duha i volje pomogli su joj da, onako kako je sama umela i znala, prihvati činjenicu da joj je iznenada i nasilno otrgnut deo majčinske ljubavi. Tri meseca nakon nemilog događaja, Marini su najveća uteha mlađi sin Milan i suprug, kompozitor Aleksandar Radulović Futa, kao i brojni prijatelji koji je ni na trenutak ne ostavljaju samu. Rođena Beograđanka, koja je u svom rodnom domu na Vračaru odgajala svoju decu i pisala najdivnije tekstove brojnih hitova poznatih pevača, danas umesto traženja odgovora na pitanje zašto je ta strašna tragedija morala da bude deo baš njenog životnog scenarija, smisao daljeg života nalazi uglavnom u radu. U prvom intervjuu nakon nemilog događaja, Marina za Story otvara dušu, a svaka njena reč, potvrda je snage i jake želje za životom žene koja je mnogima bila i ostala uzor.
Story: Posle strašne porodične tragedije, relativno brzo vratili ste se poslu.
- Nikada nisam ni mislila da ću prestati da pišem jer pisanje je moj posao. Da se ovako nešto desilo nekom hirurgu, da li bi on prestao da operiše? Moram da radim. Kada sam posle mesec i po dana prvi put uzela kasetofon, počela sam da se tresem. Sutradan je pisanje išlo lakše, što se ponavljalo svakim novim danom. Jednostavno, naterala sam se jer znam da moram.
Story: Za predstojeću Beoviziju pisali ste tekstove za četiri kompozicije. Smatrate li da ste sami sebi konkurencija?
- I ranije sam imala po dve, tri pesme za ovaj festival, osim 2006. godine kada sam za Anu Nikolić pisala pesmu Romale, romali. Ovog puta zbog svega što mi se desilo nisam ni razmišljala o Beoviziji, ali eto, iznenada sam počela da radim i nastale su četiri pesme. Osim za Anu Nikolić, pisala sam duet za Milicu Majstorović i Danijela Pavlovića, pesme za grupu Pozitivan haos i Minju Samardžić. Čas navijam za jednog, a čas za drugog izvođača i svoje uzbuđenje podelila sam na četiri dela. Ipak, objektivna sam i smatram da ima još pesama koje su veoma dobre.
Story: Inspirišu li vas tuga i radost podjednako?
- Najtužnije i najlepše ljubavne pesme pisala sam kada sam bila najsrećnija. Možda su ti tekstovi proisticali iz nekih mojih predosećanja, jer su se godinu ili dve nakon što bi nastao tužan ljubavni tekst i meni događale tužne ljubavne stvari. Pred rat sam napisala pesmu Gde ću sad moja ružo, ni na istok, ni na zapad, na sever ni jug... Onda se raspala stara Jugoslavija, a vojnici su je pevali na frontovima. Svi mi koji imamo veze s umetnošću, sigurno smo intuitivni i imamo neka predosećanja, pa možda nesvesno pričamo o nečemu što će se dogoditi.
Story: Koliko vam je popularnost donela teret?
- Sada sam se navikla, ali u početku mi je bilo teško. Sećam se, kada sam prvi put gostovala na televiziji, morala sam da popijem bensedin koji izbegavam da pijem čak i u ovoj najtežoj situaciji, osim što ponekad, kada tuga počne da me drma, uzmem trećinu tablete.
Kao mlada bila sam lepa, i veoma opterećena svakim gramom viška, kosom kada ne bi bila sređena... Godine nekim ljudima ulivaju strah, a nekima, kao što sam ja donesu rasterećenje, ali i sigurnost.
Story: A to koliko ste snažni spoznali ste na najbolniji način. Jesu li ljudi hrabriji kada se bore sa teškim trenucima kao vi sada, nego kada tragediju posmatraju sa strane i treba nekome da pomognu?
- Tuđa tuga ume da otera ljude. Sada me pitaju kakav je osećaj? Kako to nekome da objasnim svoje stanje, ako se ono uopšte može nazvati osećajem. Čini mi se da je sve uzalud i sve mi je besmisleno. Život nema pravila. Pitala sam se zašto se ovo meni dešava. Nikome ne treba da se dogodi nešto ovako surovo. Možda i nije strašno kada roditelj u devedesetoj godini izgubi dete koje ima sedamdeset godina, jer je nešto proživelo, ali kada neko ode ovako mlad...
Story: Štampa je iznosila razna nagađanja oko smrti vašeg sina. Kako ste to podneli?
- Nije me interesovalo šta su pisali. Najlakše je nagađati. Miloš se jednostavno nije probudio. U podne je bio zdrav i prav, sve je bilo normalno. Ustao je da popije vode, i rekao mi da ga probudim posle četiri kako bi stigao da ode kod frizera i spremi se uveče za diskoteku. Međutim, kada sam ušla u sobu da ga probudim, zatekla sam ga nepomičnog. Prsti su mu već bili modri. Ne znam šta se dogodilo... Ne znam da li ima nešto gore nego kada zateknete svoje dete kako nepomično leži u krevetu.
Story: Šta su pokazali nalazi obdukcije?
- Rekli su da će rezultati biti gotovi za tri meseca. Zvala sam nekoliko puta, ali rezultati nisu bili gotovi. Više ne želim ni da pitam. Šta bi mi sada značilo to saznanje?
Story: Ko je još bio kod kuće kada se tragedija dogodila?
- Futa je spavao u drugoj sobi, dok mlađi sin nije bio tu. Tog popodneva trebalo je da idem na snimanje Operacije trijumf. Odlagala sam spremanje, čak sam i frizera otkazala jer me grozan predosećaj, koji sam imala ceo dan, nije napuštao. Kao da sam znala šta će se desiti. Čudno je to, jednostavno, nigde mi se nije išlo.
Story: Kako su reagovali vaš mlađi sin i suprug?
- Jezivo. U toj situaciji sam jedino ja ostala pribrana. Čak sam smogla snage da pošaljem poruku i kažem kako neću doći na snimanje. Ubrzo su se kraj mene stvorile moja kuma Marijana Petrović i Ceca Ražnatović. Ne znam kako sam uspela da sakupim snagu, ali je neko morao da ostane pribran. Sada me polako stiže sav taj bol. Kad god odem kod Miloša na groblje, a ako ne odem svaki, onda je to svaki drugi dan, osećam se mnogo bolje. Kad ne odem, nervoznija sam. Iako sam tužna, tamo osetim neki mir. Futa je takođe počeo da radi i dosta mu dobro ide, ali poslednjih nekoliko dana baš je loše. To će tako biti i spremna sam na to. Znam da će biti dobrih perioda, ali i loših. Nikad neće biti kao što je bilo.
Story: Osećate li da se ljudi prema vama ophode sada sa dozom sažaljenja?
- Naprotiv. Nedavno sam posle tri meseca prvi put otišla na upravni odbor u Sokoj, i ljudi su se prema meni ponašali potpuno normalno, što je dobro. Možda je u njihovim pogledima i rečima bilo više ljubavi i nežnosti. Ne bih volela da me žale.
