Odgovore na mnoga pitanja, sve uspešnija glumica Nataša Ninković počela je da pronalazi kada je nakon srednje škole stigla u Beograd. Njena radoznalost, koja se u prelepom Trebinju razvijala kako je i stasavala, predstavljala je rasadnik grandioznih ideja koje je talentovana umetnica koristila kao vodilje kroz svoj život. Potpuno svesna sebe i svojih mogućnosti, grabila je ka novim uspesima, čvrsto verujući da će joj se, uz malo truda, otvoriti svaka vrata na koja pokuca. Kada je došao trenutak da sretne svoju srodnu dušu, sudbina je uredila da njena druga polovina bude, baš kao i ona, iz Hercegovine, a plod te skoro deceniju i po duge ljubavne priče sa biznismenom Nenadom Šarencem, jesu osmogodišnji blizanci Luka i Matija. Mada joj je sposobnost za neverovatnu transformaciju pomogla da briljantno odigra brojne dramske i komične role, za koje je često i nagrađivana, popularnost ove tridesetšestogodišnje glumice osvežila je uloga Vukice iz nedavno završene televizijske serije Ranjeni orao.
Story: Jeste li redovno gledali sve epizode?
- Čak su i moji sinovi bili zainteresovani za seriju, iako do sada nisam uspela da ih ubedim da me gledaju na televiziji. Smešni su bili njihovi komentari na ono što ne razumeju. Luki nije bilo jasno zašto naš kum Vojin Ćetković stalno ponavlja pitanje: Ko je bio pre mene i zašto je toliko loš prema kumi Bobi. Ne zna se da li su bila smešnija njegova pitanja ili moji odgovori.
Story: Iako nije bila glavna, vaša rola je privukla veliku pažnju. Smatrate li da deo zasluge pripada vašem poreklu jer ste Trebinjka, baš kao i vaša junakinja?
- Iako je Vukica karakterno potpuno drugačija od mene, budući da poznajem taj mentalitet, otvorilo mi se čitavo interesantno polje za igru. S jedne strane, bile su mi zanimljive njena čistota i prostodušnost, a s druge dostojanstvo i način na koji nosi i podnosi bol. Uloga je mala, ali je meni značila mnogo, jer sam govorila na ijekavici. U Trebinju smo snimali samo eksterijere, tako da sam u svom rodnom gradu provela ukupno desetak dana. Osećala sam se kao domaćin, a pošto sam najviše snimala sa Slobodom Mićalović i Nenadom Jezdićem, imala sam potrebu da im pokažem grad.
Story: Opravdavate li Vukičine postupke i smatrate li da bi žena u nekim situacijama muškarcu zaista trebalo da oprosti neverstvo?
- Trudila sam se da moj lik bude pomalo i komičan, a ne samo da ga publika sažaljeva. Nekada je u malom gradu najveći teret donosio razvod, od kojeg je bio bolji i najgori brak, jer bi raspuštenica postajala obeležena. Žene su bile žrtve internih pravila, zarad kojih su uništavale jedini život koji imaju. Vukica se udala iz velike ljubavi, zbog koje je stalno pronalazila razloge da opravda svog muža. Nije bilo važno šta se radi unutar kuće, više se vodilo računa šta se iznosi u javnost.
Story: Koliko ste opterećeni činjenicom da je vaš život često pod lupom javnosti?
- Dostupan je drugima samo u onoj meri u kojoj ja to dozvolim. Trudim da ne reagujem instinktivno, ali ne želim da prikrivam svoju normalnu reakciju na određene stvari koja je u skladu sa mojim karakterom i temperamentom. Uživam u tome da sam voljena i obožavana, ali ne želim da budem žrtva idealne slike koju bih volela da ljudi imaju o meni.
Story: Mnogi se opiru da priznaju kako brak ne podrazumeva žrtvu. Da li je to zaista tako?
- Ništa što je dobrovoljno, ne može da bude žrtva. Na samom početku, za brak je dovoljna ljubav, a posle moraju da postoje poštovanje, kompromis, tolerancija i zrelost. Ipak, sve navedeno nije garancija da će brak uspeti. Verujem u sudbinu i to da je zapisano kraj koga ćeš ostariti. U životu moraš da odrediš prioritete i da zbog jednih stvari zanemaruješ druge. Zahvalna sam Bogu što imam s kim da se posvađam, kome da se poverim, na koga da se požalim ili oslonim i koga da volim. To je u današnje vreme dar.
Story: Četrnaestog septembra proslavićete dvanaest godina braka. Šta je ključ njegovog uspeha?
- Nema recepta koji može da se nauči i završi s tom pričom. Brak je veoma živa stvar i kao takav, izuzetno je promenljiv. Bitna je njegova osnova, ali ukoliko je stalno ne nadograđuješ, ne udahnjuješ joj svež vazduh, može da se ugasi. Kao kad zapališ vatru. Mora s vremena na vreme da se obigrava oko nje, nekada je potrebno jedno drvce da je rasplamsa, a nekad cela gomila. U svakom slučaju, stalno se mora biti u njenoj blizini.
