U bife Jugoslovenskog dramskog pozorišta došla je tačno na vreme i uz blistav osmeh ponudila kafu dok je pričala s kojim uzbuđenjem je radila na predstavi Dok nas smrt ne razdvoji po tekstu Mire Furlan i u režiji Mikija Manojlovića koja će posle premijere biti izvedena 26, 27. i 28. aprila u Radionici integracije. Ova rođena Beograđanka prava je heroina domaće pozorišne scene zbog brojnih upečatljivo odigranih uloga, ali i veliki borac u životu. Osim što se uvek zalagala za svoju profesiju i kolege, glumica Anita Mančić (44) zajedno sa suprugom, grafičkim dizajnerom Bojanom Dedićem, paralelno je vodila bitku da postane majka, o čemu je prvi put javno govorila pre deset godina u želji da pomogne drugim ženama. U iskrenom intervjuu za Story, evocirala je uspomene na baku Nadeždu, otkrila kako je umesto mostova gradila uloge, ali i na koji način je naučila da prihvati sve što život nosi.
Story: Kako ste reagovali kada vam je Miki Manojlović ponudio ulogu?
- Zaista sam ostala bez teksta jer je to njegova prva režija i prvi tekst koji je napisala Mira Furlan, a to me je u procesu rada i najviše opteretilo. Sazrevala sam sa divljenjem prema oboma i stalno sam se pitala da li ću moći da uradim sve kako treba. Inače, Miru ne znam lično i biće mi čast i zadovoljstvo da je konačno upoznam. Mislim da je velika hrabrost to što je pisala o svom životu i dozvolila da nešto tako intimno izađe u javnost. Zato ja kao neko ko treba da podrži tu hrabrost, imam veliku tremu i odgovornost. S druge strane, bilo mi je zadovoljstvo da igram sa Jasnom Đuričić kojoj se zaista iskreno divim i mladom Jovanom Gavrilović, pred kojom je velika karijera.
Story: Priča prati sudbinu tri žene: bake, majke i ćerke. Zanimljivo je da je u vašem životu baka Nadežda imala veliku ulogu.
- Jeste. Ja sam usvojena od svoje bake, iako naravno imam roditelje, ali ona ima specijalno mesto u mom životu jer je bila moj anđeo. Zato sve ovo što jesam, osim genetike koje je došla sa druge strane, to jeste moja baka.
Story: Postoji li neka njena rečenica koja vam je uvek u sećanju?
- Bilo je tu puno rečenica, ali recimo s njom sam naučila da slušam kišu, i kako da zaslužim njeno slatko od dunja. Celo svoje detinjstvo posmatram kao Karavađove slike jer je ona izgledala kao da je izašla iz njih, imala je dugu kosu, bila je punačka... Moja baka bila je žena koja nije često izgovarala reči: volim te ili ljuta sam na tebe, već je na svoj, specifičan način, umela da pokaže osećanja. Naučila me je da reči ništa ne znače i da posmatram ljude kroz njihova dela. Takav smo odnos nas dve imale, a tako ja i dan-danas živim. Neko može hiljadu puta da mi kaže da me voli, ali dok mi to ne pokaže...
Story: A kako je dobar matematičar, kakav ste bili u školi, postao glumac?
- Slučajno, kako drugačije! I dalje se pitam da li mi je mesto ovde jer sam ceo život htela da završim hidrograđevinu, pošto sam fascinirana mostovima i htela sam da ih gradim. Ali, prijemni na FDU bio je pre onog na građevini. (Smeh)
Story: Da li je studiranje na FDU i za vas bila životna škola?
- Moj profesor bio je Predrag Bajčetić i veoma je značajan u mom životu jer te na fakultetu u tim godinama pripremaju za svet. Kad studiraš glumu profesor je osoba u koju moraš da imaš najviše poverenja, da mu predaš dušu kako bi mogao da od tebe napravi nešto. Zaista mora neko dobro da te vodi jer može svašta da se izrodi iz tog četvorogodišnjeg rada. Na moju sreću, on je bio veliki stručnjak. Sa mnom na klasi bili su i Nikola Kojo, Uliks Fehmiu, Rade Marković mlađi, Marko Stojanović, Vjera Trifunov - Mujović, Teodora Stanković, Anja Popović, Milena Todorović, Jelena Ivanišević... Nadam se da nikoga nisam zaboravila.
Story: Da li tu nastaju prijateljstva za ceo život?
- Da, bez obzira na to koliko smo životom razdvojeni, jer to su neki bratsko-sestrinski odnosi. Nemam nikakvu dozu rezerve kada su oni u pitanju, čak i ako ih ne vidim po nekoliko godina, pošto su među nama neraskidive veze.
Story: U kojoj meri je to što ste izabrali da budete glumica odredilo ceo vaš život?
- Kada bih znala šta bi bilo da nisam, onda bih mogla da vam precizno odgovorim na to pitanje, ali stvarno ne znam. Da je moj život krenuo drugim putem, možda bih sada bila negde na Istoku i gradila mostove. Drugačije bih se oblačila, to je sigurno. (Smeh)
Story: Šta vas još privlači osim glume?
- Volela bih da imam više slobodnog vremena kako bih mogla da se posvetim sebi i otkrivam ono što mi je nepoznato. Kada ga imam, onda se trudim da budem sama kako bih mogla da rezimiram neke stvari. I tada počinje haos: trčim na sto strana jer me svašta privlači, osećam veliku glad i sve bih odjednom... Želela bih da sam više u sportu i da se bavim svojim telom, da čitam mnogo knjiga... A, u stvari, najviše bih volela da se to dešava na nekom moru, da pendulam, sa osećanjem kako imam dovoljno slobodnog vremena da zadovoljim glad koju osećam.
Story: Šta su vam donele četrdesete kao glumici i ženi?
- Smirenje. Nadam se da su prošle te bolesti koje nosi mladost, da sam sazrela, postala mirnija. Ali, koliko su mi četrdesete donele, toliko su mi i oduzele. Da li je u pitanju genetika ili se to sa svima dešava, ne znam, ali ne mogu da ubijem svoju energiju i potrebe koje mi se motaju po glavi. Imam takav duh koji me stalno tera da idem dalje i ne mogu da se smirim. A onda shvatim koliko imam godina i kažem sebi: Stani. Ranije sam imala više problema, sada ih ima manje i drugačiji su jer bolje komuniciram sa sobom.
Story: Niste opterećeni procesom starenja?
- Ne, i baš mi je drago zbog toga u eri silikona i plastike. Dobro se osećam u svojim godinama. Pre više od pola decenije videla sam najlepšu ženu na svetu. Ne znam ko je ni kako se zove, ali to je bila jedna proseda i izborana žena koja me je zasenila svojom lepotom. Tada sam videla da čovek može da bude lep zato što je lep iznutra. Nosim svoje bore i godine sa zadovoljstvom i nemam problem s tim kako ću izgledati ili se obući. Ono što je meni najvažnije je ljubav koju primam ili dajem.
Story: Naslov Mirine drame kaže Dok nas smrt ne razdvoji. Verujete li u te reči koje se izgovaraju na venčanju?
- Imala sam tremu i nisam bila koncentrisana, tako da ništa od toga nisam čula. (Smeh)
Story: A da je odnos između dvoje ljudi moguć za ceo život?
- Da, jer verujem u ljubav. Nekada je nađeš u detetu, mužu, prijatelju, ali važno je da postoji.
Story: Jeste li dobra supruga?
- To ćete morati da pitate mog muža. Nisam klasična supruga i domaćica, ali vidim da me muž voli. (Smeh) Mislim da sam dovoljno dobra. Nisam laka i ne verujem da bi svako mogao sa mnom, tako da mom mužu sigurno nije jednostavno.
Story: Uprkos tome što ste toliko godina na javnoj sceni, nikada niste hteli da eksponirate svog supruga. Da li je to bio vaš izbor ili njegov?
- Moj. I to nije stav, već za tim nema potrebe. Nemam problem da govorim o intimi ukoliko to ima smisla. Recimo, ja sam govorila o veštačkim oplodnjama kad je to bio tabu, iz potrebe da podelim taj problem sa ženama koje su u istoj situaciji kao i ja, a nemaju dovoljno informacija o tome. Ima li veće intime? Pre deset godina otvoreno sam govorila da je normalno da žena i muškarac ne mogu da imaju decu i da je normalno da se na tome radi, da je medicina napredovala i da ima rešenja za to. Mislim da je to bilo baš za vaše novine, čak sam i otvorila e-mail adresu preko koje su žene mogle da mi se obraćaju i postavljaju pitanja. Kada su mi stizala pisma, videla sam koliko je važno što sam javno progovorila o toj temi jer je mnogo ličnije nego da neko na ulici pokaže prstom na moga muža.
Story: Kako ste se kao žena suočili s tim saznanjem i prevazišli bol?
- Normalno. Prebolite mnogo toga u životu, pa i to. Nađete zadovoljstvo u drugim stvarima jer shvatite da je to jednostavno tako. Ljudi se rode hendikepirani i žive s tim. Postoje ljudi koji ostavljaju svoju decu i žive s tim, što je strašno... Postoje oni koji ne ostavljaju svoju decu, ali ih zlostavljaju ili deca maltretiraju roditelje.. I to je strašno, ali to je život. I ovo je život i može da bude lep.
Story: Da li ste još u postupku veštačke oplodnje?
- Sada pre svega vodim računa o sebi i svom zdravlju jer je to, moram priznati, veliki udar na organizam i žene moraju da se čuvaju i dobro razmisle u šta ulaze. Potreba za detetom prosto ne može da bude veća od onog što nečije telo može da podnese. Ali, videćemo, ja nikada ne gubim nadu. Život je lep sa svim problemima. Uvek kažem da nikada ne znaš kakva te sreća iza ćoška čeka.
Story: Kako kao čovek iz kulture reagujete na tendere za pozorišne predstave?
- To je sve u sklopu lošeg odnosa prema kulturi. Nemam problem da govorim o tome, da se suočim sa odgovornima za situaciju u kojoj se nalazimo, ali mi je žao što postoje ljudi koji to ne mogu da razumeju. Jer onog trenutka kada krenem u nazovi revoluciju ili pobunu, uvek postoje oni koji se mire sa sudbinom i sprečavaju me u tome, umesto da na krilima moje snage nešto svi zajedno promenimo. Ogorčena i ljuta jesam, ali mi treba čitav intervju na ovu temu kako bi ljudi shvatili zašto je to tako.
Jelena Kulović
