Večiti mladić srpskog glumišta Gordan Kičić (34) na koga publika već šesnaest godina, koliko je prošlo od njegovog prvog angažmana, vrlo blagonaklono gleda, nedavno se upustio u savladavanje novih izazova. Pošto je odigrao glavnu ulogu u filmu Ustanička ulica, čija je premijera zakazana za 13. mart, pozabavio se i produciranjem ovog projekta u čiju realizaciju je ušao još pre pola decenije. Gordan snagu crpi iz porodice na koju je potpuno usmeren i koja je njegovoj ličnosti dala novi, lepši pečat. Sa suprugom Zoranom deli i dobro i loše, a sve potencijalne probleme u stanju je da reši samo jedan osmeh njegove ćerke Sofije (4). U intervjuu za Story Kičić otkriva kakav je kao tata, ali i da voljenoj ženi pomaže u svom kućnim poslovima.
Story: Koliko vas je roditeljstvo promenilo?
- Kada postanete roditelj na scenu stupa potpuno drugačiji faza u životu. Bio sam spreman na to jer sam se naizlazio, nazabavljao... To je novi poredak, novi život za koji ste odgovorni, veoma čudna i prelepa stvar koja je nemerljiva sa drugima. Kako vreme i godine prolaze, tako shvatate lepotu roditeljstva.
Story: Primenjujete li neke vaspitne mere koje ste naučili od svojih roditelja?
- Svakako, čak se i trudim da to činim, pošto su moji roditelji bili prilično liberalni i usmeravali me da pratim svoja htenja. Po ugledu na njih i ja ću se truditi da svojoj ćerki ponudim dijapazon stvari, ali ću je pustiti da sama odluči šta je zanima. Jedino što bih voleo jeste da stekne dobre radne navike.
Story: Ne delujete kao strog otac. A jeste li to?
- Nisam jer smatram da razgovor može sve da reši.
Story: Verujete li da su očevi više vezani za devojčice?
- Ne znam, imam ćerku i nemam drugi primer. Trudim se da sa familijom provodim dosta vremena jer ono nemilosrdno prolazi. Volim kada zajedno idemo na zimovanja, letovanja, odmore... Čovek treba da poštuje sebe i svoju porodicu, ali i da ume da napravi pauzu u poslu.
Story: Koliko je vašoj supruzi teško ili lako da bude žena glumca pošto ste vi često odsutni od kuće, dosta putujete, imate neuobičajeno radno vreme…
- Ima dosta i dobrih i loših strana, ali mi živimo normalnim životom i pomažemo se. Nije mi strano da idem u prodavnicu, kao ni na pijacu. Supruga i ja sve sami radimo jer nemamo poslugu.
Story: Prepoznaju li vas na pijaci?
- To je veoma zanimljivo i lepo. Pitaju me gde sam, šta radim… Naš narod je gotivan i društven.
Story: Znači, pomažete supruzi baš u svemu?
- Vremena su se promenila, a žene su se i promenile i emancipovale. Ne postoji podela posla, nego svi rade sve. Moja žena ima fiksno radno vreme i duže je u kancelariji nego što sam ja bilo gde. Pomažemo jedno drugom, uskačemo po potrebi jer savremeno doba nosi drugačiji poredak.
Story: Čini se da niste od onih muškaraca koji nisu spremni na dogovor?
- Svako ko drugačije postupa je budala. Čovek treba da bude fleksibilan u svakoj situaciji i na različite načine, a to zavisi od inteligencije.
Story: Umete li da se naljutite?
- Da, umem, iako me ljudi tako ne doživljavaju. Znam da poludim, da napravim sranje…
Story: Koliko su se vaši stavovi menjali s godinama?
- Mislim da sam u poslednje tri, četiri godine nekako odrastao, mada se ne dam i još imam svoj bend, a kad stignem, volim da igram i video igrice. Vreme prolazi i svi sazrevamo. Ništa se nije promenilo u mom životu i trudim se da ostanem dosledan sebi. Prioriteti se menjaju, ali svest o drugima, porodici, prijateljima, ostaje ista i smatram da je to veoma važno u životu.
Story: U čemu ste najdosledniji?
- Živi se veoma brzo i ljudi zaboravljaju šta ih čini srećnim i gde pronalaze svoj mir, a to nije dobro. Treba sebi dozvoliti da s vremena na vreme radite nešto što volite i želite. Sreću svako kreira sam i sve odluke koje donosimo su samo naše. Na okolnosti koje vas okružuju ne može da se utiče, ali svako se može potruditi da svoj život učini dobrim.
Story: Smeta li vam kada vas nazivaju glumcem srednje generacije?
- Ja sam već neko vreme srednja generacija, mada su me dugo opisivali kao mladog. Dugo sam bio najmlađi i u filmskim i u pozorišnim podelama. Nemam svest o tome, ali ni problem.
Story: Da li su vaši najbliži prijatelji glumci?
- Naravno, to su ljudi na koje sam, hteo to ili ne, usmeren, a međusobno znamo ko je s kim u kakvim odnosima. Družimo se, idemo jedni drugima na rođendane…
Story: Prija li vam popularnost ili vam se ponekad čini poput kamena u cipeli?
- Šesnaest godina se bavim ovim poslom i njegov sastavni deo je i popularnost. Ne postoji glumac koji je srećan zbog toga što ga ne znaju ili ne prepoznaju ili koji ne radi. Osim toga lično nikada nisam doživeo nijednu neprijatnost.
Story: Dešava li vam se da vas ljudi puštaju preko reda u bankama?
- Dešavaju se takve stvari, ali mislim da sam ih svega dva put iskoristio kada sam bio u velikoj žurbi i moram priznati da se i sada stidim zbog toga. S druge strane bilo mi je super dok sam čekao u redu da kupim karte za film Montevideo, Bog te vide, pa iako su me puštali, nisam želeo da idem preko reda.
Story: Da li se u Srbiji isplati praviti filmove?
- Mislim da je narod posle prikazivanja filma Montevideo, Bog te video ponovo počeo da ide u bioskope. Voleo bih da se to prenese i na moj projekat jer je baš za prikazivanje u velikim salama.
Story: Mislite li da je publika prestala da gleda filmove u bioskopima zbog nedostatka novca, dobrih sala ili zato što se više ne prave dobri domaći filmovi?
- Mislim da je posredi više činilaca, a ne treba zaboraviti da je tokom poslednje decenije zabeleženo mnogo više poseta bioskopima. Svaki moj film iz tog perioda imao je preko trista hiljada gledalaca, što je danas neverovatno. Narod je išao u bioskope zato što ih je bilo i u gradu i u tržnim centrima i imali su svoju tradiciju, a osim toga i gradovi u unutrašnjosti imali su svoje bioskope.
Story: Zašto ste vi svojevremeno odlazili u bioskop?
- Odmalena sam bio usmeren na filmove i ta kultura je u mojoj kući uvek bila na zavidnom nivou. Pored toga što mi je otac filmski i televizijski reditelj, majka je advokat, ali je volela da gleda filmove. Oni su bili nešto oko čega se porodica okupljala, a praktikovali smo širok žanrovski spektar, i nakon što ih pogledamo, pričali bismo svoje utiske o njima. Verovatno je i moje bavljenje glumom bilo podstaknuto time.
Story: Na koji način birate uloge?
- Ulogu u filmu Ustanička ulica morao sam da prihvatim pošto je to moja ideja, okupio sam ekipu i sebi sam bio najjeftiniji. (Smeh) U mom poslu nema mnogo love i moj lični stav i osećaj u biranju uloge je presudan pošto nemam agente i savetnike. Ne mogu da kažem da sam određene projekte radio zbog novca jer kod nas takvih nema.
Story: Kako se nosite sa pritiscima, tremom i očekivanjima pred premijeru filma Ustanička ulica?
- 13. marta je premijera, dan kasnije počinje da se prikazuje u nekoliko bioskopa, a od 15. film će biti prikazan širom Srbije. Kada je reč o ovom filmu, imam dve uloge, pa sam i glumac i producent. Nekoliko godina pre samog snimanja počeo sam da radim na ovom projektu i zaista sam u njega uložio čitavo svoje biće.
Story: Kako ste se snašli u ulozi producenta?
- Čini mi se da sam sebi zadao dosta obaveza u smislu same ideje. Prvo sam morao sve članove ekipe da uverim da će to biti dobar film, potom da ih animiram, a onda i da nabavim novac neophodan za finansiranje. Period koji je ostao iza mene bio je dosta težak.
Story: Kakva su vaša očekivanja?
- Jedino je važno da li je film dobar, da li nosi poruku, ima li dobre glumačke role, kako je izrežiran, a to ne mogu ja da kažem. Srećan sam i ponosan na posao koji smo napravili, potpuno je drugačiji od svega što smo dosad radili, a uspeli smo da spojimo triler i umetnost.
Story: Koliko teško je bilo pridobiti poverenje glumaca koji su bar jednom u poslu bili obmanuti?
- Hvala Bogu, svi su plaćeni, što je super. Bilo mi je važno da opravdam poverenje koje su mi ukazali jer sam na početku mogao da založim samo reč i sopstveni obraz.
Story: Da li ste i sami sebi dali honorar za glumački rad?
- Ništa me ne pitajte, kao što rekoh, sebi sam najjeftiniji.
Moni Marković
