Lepa Ana Nikolić (32) odnedavno uživa u novoj životnoj ulozi – staratelj je Išimarua Masahiro Taikija, jednoipogodišnjeg dečaka iz Japana kojem je pevačica nadenula nadimak Miki. Iako već godinama mašta o momentu kada će postati majka, ali i kako je nebrojeno puta isticala, priželjkuje da usvoji dete, Ani se san ostvario kada je to najmanje očekivala. Stravična razaranja u Japanu unesrećila su porodicu ovog preslatkog mališana, kojeg su roditelji posredstvom bliskih prijatelja poverili Ani kao privremenom staratelju. A šarmantna brineta od trenutka kada je kosooki dečak ušao u njen dom, ne skida osmeh s lica, ozarena najslađim brigama o detetu. Samo za Story Nikolićeva otkriva kako se oseća otkako brine o dečaku, ali i objašnjava da li je njen emotivni partner podržava u želji da ga usvoji.
Story: Kako ste došli u kontakt sa porodicom malog Japanca?
- Moj brat Marko je svojevremeno igrao dve godine fudbal u gradu Maskatu koji se nalazi u državi Oman, u jugozapadnom delu Azije, gde je stekao brojne prijatelje za ceo život. Jedan od njih je i Faisal Omaru koji sa Markom godinama neguje prijateljski odnos. Kada je Japan nedavno pogodila prirodna i nuklearna katastrofa, on je pozvao Marka i rekao mu da su njegovi bliski prijatelji Akimoto Kazuma Taiki i Hamano Čiaki Taiki izgubili dom od posledica cunamija istočno od glavnog grada prefekture Ivati Marioka i da su životi njihove dece, dvoipogodišnje ćerke Nakamure Miharu Taiki i godinu dana mlađeg sina Išimarua Masahiro Taikija ozbiljno ugroženi zbog radijacije. Njih dvoje su među prijateljima tražili utočište za svoje naslednike, pa je on odlučio da se ubuduće brine o devojčici, a kako mu je bila poznata moja želja da jednog dana usvojim dete, pitao me je da li bih se na neodređeno vreme starala o dečaku. Iako sam odmah pristala, kada sam uveče dobila slike dečaka putem mejla, mojoj sreći nije bilo kraja jer sam se od prvog trenutka zaljubila u njega. On je sjajan mališan koji u meni budi posebne emocije. Pre petnaest dana roditelji su ga doveli u Beograd, razgovarali smo satima i ostali su kod nas dva dana dok se nismo dobro upoznali, a potom su malo mirniji otputovali nazad u Japan.
Story: Jeste li mu trenutno zvanično staratelj ili hranitelj?
- Zapravo i jedno i drugo, budući da se on nalazi u hraniteljskoj porodici u kojoj sam mu ja staratelj.
Story: Nameravate li da ga usvojite?
- Dan nakon poziva mog prijatelja, ostvarila sam kontakt s njegovim roditeljima koji su veoma obrazovani i emancipovani ljudi, a nesreća koja im se dogodila toliko je strašna da je teško u nju i poverovati. Izgubili su sve što su imali, ali njihov očaj je mnogo veći zbog dece koja su svaki dan bila izložena posledicama katastrofe. Kada su mi sve to pričali, shvatila sam da je smešno sve oko čega se ja nerviram, a opet i koliko je tek strašno to što moraju da se odvoje od dece. Naš dogovor je da budem staratelj i hranitelj njihovog deteta dok god to bude potrebno, a pošto se stanje u Japanu još ne popravlja, nemoguće je u ovom trenutku reći do kada će to biti. Ipak, trudim se da se prema dečaku ponašam kao pravi roditelj jer ne želim da bude i na trenutak uplakan. Doduše, možda i malo preterujem u tome. (Smeh)
Story: Na kom jeziku komunicirate sa dečakovim roditeljima?
- Na engleskom.
Story: Procedura za usvajanje deteta iz druge države je veoma komplikovana. Jeste li spremni na tu vrstu borbe?
- Borba za usvajanje bila bi ravna otimanju deteta jer se njegovi roditelji nisu odrekli svog sina. Pošto se njihov život preko noći pretvorio u pakao, još niko nije pričao o potencijalnom usvajanju, ali ni precizirao do kada će dete biti sa mnom. Što se mene tiče, mogao bi da ostane i čitavu večnost kraj mene.
Story: Da li vam je uz mališana proradio i majčinski instinkt?
- Briga o detetu ne može da se poredi ni sa kakvom drugom obavezom. Onog trenutka kada sam sa dečakom prvi put ostala sama i budila se na svaki njegov trzaj, što mi nijednog trenutka nije predstavljalo problem, uvidela sam da je majčinstvo najlepši posao na svetu. Ne mogu ni da zamislim koliko je divno brinuti o svom detetu, ako je ovako božanstveno starati se o detetu koje biološki nije moje.
Story: Podržava li vas aktuelni dečko u nameri da usvojite dete?
- On smatra da sam izuzetno plemenita zbog toga što sam prihvatila tako veliku obavezu, a ja mu stalno objašnjavam da to ne doživljavam kao obavezu nego zadovoljstvo. I ranije sam osećala želju da imam dete, ali nijedan muškarac kraj mene nije bio onaj s kojim bih poželela da osnujem porodicu. Izgleda da sam volela pogrešne, ali to nije umanjilo moju želju da imam mališana kojem bih u potpunosti bila posvećena. Moram da priznam da se prilikom usvajanja ne bih osvrtala na mišljenje svog partnera. Ako me dovoljno voli, verujem da bi mu najvažnije bilo da budem srećna, mada sam sigurna da bi me aktuelni dečko u svemu podržao.
Story: Odnedavno je i zakon u Srbiji promenjen, pa i pojedinci bez partnera mogu da usvajaju decu. Da li biste se vi na tak korak odlučili sami ili isključivo uz podršku voljene osobe?
- Volela bih da usvojim dete sa partnerom, ali to bih učinila i sama.
Story: Ukoliko bi za usvajanje bilo neophodno da budete u braku, da li biste se venčali s aktuelnim dečkom?
- Ne mislim da je brak kompenzacija za bilo šta i ne bih se udavala ukoliko bi to na bilo koji način bilo nečim uslovljeno. Ipak, verujem da nikada neće ni biti.
Story: Koliko je tačno da je njegova rođena sestrica već usvojena?
- Ona se nalazi u domu mog prijatelja koji o njoj brine isto kao i ja o njenom bratu. Nije usvojena, već joj je on staratelj.
Story: Jeste li u kontaktu sa dečakovim roditeljima?
- Naravno, svaki dan me zovu da pitaju kako je i šta radi njihov sin. Teško mi je kada ih čujem jer shvatam koliko im je mučno što su odvojeni od njega, ali im se i divim kada vidim koliko se žrtvuju za svoju decu.
Story: Da li su oni ozbiljni u nameri da vam dete daju na usvajanje?
- Nismo još razgovarali o tome, ali ako do toga dođe, ja bih rado usvojila dečaka.
Story: U kakvim uslovima oni sada žive?
- Trenutno žive u barakama i bukvalno su na ivici egzistencije. Sve su izgubili...
Story: Bojite li se da će vam to što ste privođeni zbog vožnje u alkoholisanom stanju, biti otežavajuća okolnost prilikom usvajanja?
- Znam da to nije olakšavajuća okolnost, ali isto tako verujem da je najbitnija preporuka roditelja. Oni su me upoznali, pričali sa mnom i uvideli da sam normalna osoba koja je veoma posvećena njihovom detetu. Svi mi u životu pravimo greške, ja sam ih napravila milion, ali valjda imam pravo i na dobre stvari.
Story: Brinete li sami o detetu ili vam neko pomaže?
- Mama Miljana mi je najveća pomoć, ali budući da tokom nedelje imam i nastupe, odmah sam unajmila dadilju Micu. On je dete obasuto ljubavlju sa svih strana, a s obzirom na to da je još mali, nadam se da neće zapamtiti strahote koje su se desile njegovoj porodici. Mi se trudimo da bude nasmejan, a ja poput svake posvećene mame poklanjam mu igračke i udovoljavam svim njegovim željama.
Story: Plašite li se da ćete se mnogo vezati za dete i da će vam biti teško da ga vratite porodici ukoliko ne dođe do procesa usvajanja?
- Iskrena da budem, jedino o tome ne želim da razmišljam. Već posle nekoliko dana shvatila sam da se vezujem za dečaka kome smo moja mama i brat od milja dali nadimak Miki, tako da ne mogu ni da zamislim da ćemo se uskoro razdvojiti. Veoma lako sam se navikla na sve brige o detetu, a trenuci kada se nas dvoje sami igramo ne mogu da se opišu. To su neke božanstvene emocije koje vam ispune srce i osećate da imate snage za sve, ali i kao da ništa drugo nije bitno kao taj momenat kada ste odgovorni za jedno malo biće koje potpuno zavisi od vas.
Story: Šta imate da poručite onima koji smatraju da je cela ova vaša priča marketinški trik?
- Ništa, baš ništa. Neka misli svako ono što želi, ali mene to zaista ne zanima.
Story: Stalno govorite o usvajanju, znači li to da ne razmišljate o opciji da i sami rodite?
- Do sada se nije pojavio onaj pravi s kojim bih poželela da rodim dete, ali jedva čekam da se to dogodi.
Story: Imate li zdravstvenih poteškoća da rodite?
- Ne i nadam se da ću imati veliku porodicu.
Story: Kako su vaša mama i brat reagovali na želju da usvojite dete?
- Njima je odavno poznata moja želja da usvojim dete i nijedno od njih dvoje nije ni sumnjalo da ću prihvatiti dečaka, niti su postavljali pitanje da li ću to moći. Oboje su se brzo vezali za dečaka.
Story: Pre četiri godine za Story ste izjavili da je ćerka kompozitora i producenta Aleksandra Milića Milija, vašeg tadašnjeg saradnika, u vama probudila želju za usvajanjem. Šta vas je ovoga puta inspirisalo na taj potez?
- Tužna sudbina supružnika iz Japana kojima je istinski trebala pomoć, a meni smirenje.
Story: Jeste li svesni odgovornosti i obaveza koje zakonsko usvajanje nosi sa sobom?
- Verujte mi, veoma sam svesna odgovornosti, ali najpre prema detetu. Niko to ne može da vam objasni dovoljno dobro dok vam se takve stvari ne dese. Ali, već za nekoliko dana postaje jasno da su radost i odgovornost jednaki. Što se usvajanja tiče, znam da se naš zakon promenio i da je sada ljudima koji imaju zdravstvene probleme sa dobijanjem potomstva znatno lakše da usvoje dete. Moj slučaj je znatno drugačiji i znam da je, kada je reč o maloletnom detetu iz inostranstva, sve komplikovanije. Ipak, mislim da ništa nije nemoguće i da ću ukoliko dođe do procesa usvajanja pronaći način da to i uradim.
Story: Kako se ophodite prema detetu?
- Suviše sam nežna i osećam da malo preterujem. To iskustvo je potpuno novo za mene i jedino što poznajem kao najbolji način da budete dobri prema detetu jeste da mu pružite beskrajnu ljubav. Mislim da nisam loša, ali mnogi mi kažu da ću našeg Mikija preterano razmaziti.
Story: Trudite li se da ga naučite neku reč srpskog?
- Moja porodica i ja obraćamo mu se na srpskom, ali on još nije progovorio. Mada, budući da će kod nas ostati dugo, možda nekoliko godina ili zauvek, nadam se da ću ga u potpunosti naučiti srpski jezik.
Nikola Rumenić
