Jedna od naših najvećih glumica koju gledaoci pamte po ulozi u filmu Dečko koji obećava, ali i kao brižnu Snežanu Čađenović iz serije M(j)ešoviti brak, Dara Džokić (55), svoju karijeru gradila je strpljivo. Od snova o velikoj slavi, važnije joj je bilo da bude odana supruga legendarnom novinaru, filmskom kritičaru i publicisti, pokojnom Bogdanu Tirnaniću Tirketu, kao i najbolja majka ćerki Jovani (30). Ova maestralna umetnica koja je ostvarila najupečatljivije role i u brojnim pozorišnim komadima u intervjuu za Story evocira uspomene na detinjstvo i ulicu Bulevar revolucije, otkriva kakvu je ulogu čuvena Mira Trailović odigrala u njenom životu, a u jeku priprema nove predstave Zvezdarske zvezdice čija je premijera zakazana za 26. februar u UK Vuk Karadžić, Dara govori i o tome kako je ćerka Jovana odabrala svoj put ne želeći da bude poznata kao dete slavnih roditelja, ali i kako ispunjava svoje dane dve godine posle smrti voljenog supruga.
Story: Stiče se utisak kao da vam posao uvek vraća osmeh na lice?
- Od marta bi u Ateljeu 212 trebalo da radim komad sa Alisom Stojanović po tekstu Miloša Radovića, a i u Zvezdara teatru igram novu predstavu Malaksija u režiji Branimira Brstine. Raduje me i mala uloga u seriji Selo gori, a baba se češlja, koju sam prihvatila jer Radoš Bajić radi veoma čestito i vrlo profesionalno. Kada je reč o komadu Zvezdarske zvezdice, Gorica Popović koja je pre desetak godina bila kompletan autor predstave Yu poplava u Ateljeu 212, setila se da bismo mogli opet da napravimo komad sa pevanjem. Radnja je smeštena u čarobne tridesete godine prošlog veka, a mi smo zapravo horsko pevačko društvo koje priprema priredbu, imamo svog dirigenta kojeg igra Goran Sultanović i sekretara kojeg glumi naš mladi kolega Rade Nikolić, a pevačice su Gorica Popović, Tanja Bošković, Jelica Sretenović, Katarina Gojković koja je uskočila umesto Ljiljane Dragutinović, a u ravnopravnoj alternaciji su Anita Mančić i Katarina Žutić, Sofija Juričan i ja.
Story: Da li je zadovoljstvo igrati u komadu sa koleginicama koje su uglavnom vaše vršnjakinje?
- Lepo je što nas je ta predstava okupila jer mi stalno kažemo da volimo da radimo taj posao ne samo zbog glume, već i zbog druženja. Sve smo veoma bliske, lepo se družimo i zajedno radujemo premijeri na novoj sceni UK Vuk Karadžić koja mi se veoma dopada. Komad je veoma zanimljiv i uneće toplinu u srca publike.
Story: Zvezdara za vas ima posebno intimno značenje?
- Odrasla sam u kući bake i deke iza koje je počinjala Zvezdarska šuma, tako da sam pravo zvezdarsko dete. Posle smo se selili po Bulevaru revolucije na nekoliko lokacija. Iako odavno živim na Dorćolu za koji sam veoma vezana, Bulevar revolucije je moj zavičaj za koji me vezuju prelepe uspomene. Išla sam u Osnovnu školu Ivan Goran Kovačić, a prvi moj nastup bio je baš u Domu kulture Vuk Karadžić, gde me je mama kao devojčicu od tri godine dovodila na balet. Posle niza godina igrala sam i u predstavi Kabare u režiji Soje Jovanović opet u Vuku, jer Teatar T nije imao svoju scenu. Volim kada prolazim Bulevarom čije me stare fasade vraćaju u detinjstvo, pa se sećam kako sam sa drugaricama kupovala žvake i pogačice i u koja dvorišta smo uskakali da ukrademo šljive... Dok je postojao onaj stari trotoar čini mi se da sam mogla da prepoznam svaku stopu. Nije mi smetalo ni kada su tamo bile tezge jer je ulica tada imala neki narodski šmek. Uvek sam to razumela, bez obzira na to što je to možda urbanistički izgledalo ružno. Neukus moći i vlasti, novca i bogataša izgleda mi mnogo neukusnije.
Story: Da li vas iritira naša svakodnevica?
- Kako da ne. Znate, ja uglavnom idem pešice po gradu jer mislim da ljudi koji ne izlaze iz kola ne znaju ni gde žive ni kako narod živi. Od mog Dorćola do Vuka svakog dana srećem petoro prosjaka, a jedno vreme ih nije bilo. To je slika stanja u kome se nalazimo.
Story: Čini se da je vaše detinjstvo ipak bilo srećno?
- Bio je to lep period mog života. Dirljivo je što je detinjstvo svakog deteta tog vremena ličilo jedno na drugo, gotovo istovetni su nam bili roditelji, stanovi i nameštaj, garderoba i letovanja. Živelo se skromno, ali srećno, a ta neka bezbrižnost života se više nikada nije vratila i zbog toga mi je žao.
Story: Jeste li još kao devojčica znali da ćete se baviti glumom?
- Otkako me je mama upisala na balet vukla me je scena. Posle sam izrasla u visoku devojčicu pa smo videli da balet nije baš za mene. U osnovnoj školi volela sam da pišem pesme i sastave, dobro sam i recitovala, pa su me slali na takmičenja. Odmalena sam išla ka glumi i jednostavno je zakucala kao svoju profesiju.
Story: Posle Četrnaeste gimnazije iz prvog pokušaja upisali ste Fakultet dramskih umetnosti. Kakva vas sećanja vežu za taj period?
- Pri kraju gimnazije, dve sezone bila sam u Dadovu, a potom sam upisala Akademiju. Sećam se da sam se zarekla da ako me ne prime neću više nikada pokušavati, i da ću upisati studije psihologije, ali su me ipak odmah primili na glumu. Bile su to vesele sedamdesete kada smo mislili da će ceo svet biti naš kad diplomiramo. Ali, usledilo je suočavanje sa realnošću i nalaženje posla, što nije bilo baš lako. Prvo sam se zaposlila u Pozorištu Boško Buha, a onda sam prešla u Atelje 212 gde sam ostala do danas.
Story: Ipak, vaš prelazak u Atelje odredila je jedna važna preporuka.
- Tako je. Sećam se da sam radila predstavu u Buhi sa profesorom Miroslavom Belovićem koji je pozvao Miru Trailović i rekao joj kako ima jedna mala u Buhi koju obavezno treba da zove. I zaista na premijeri predstave zbog mene se pojavila Mira lično, a sutradan ujutro me je pozvala na razgovor. Bože, kakva je ona bila kraljica! Te 1981. godine prešla sam u Atelje kojem sam verna do danas.
Story: U kojoj meri je gluma odredila dalji tok vašeg života?
- Sigurno da jeste. Nekada kada mi dođe žuta minuta, kada se umorim ili nisam zadovoljna, pomislim šta mi je ovo trebalo i što se nisam bavila nekim konkretnim poslom jer za glumu treba imati mnogo ljubavi. Na svu sreću volim svoj posao i zato su te misli kod mene kratkog daha. Mi glumci smo zavisnici od svake nove uloge koja nam se dopada i ta zaokupljenost postaje glavno pitanje našeg života. Ovaj posao ne može da se radi rutinski i preko volje jer je to mučenje. Dok god postoji taj žar, znatiželja i poriv da se čovek zaigra, posao ima smisla.
Story: Kako ste uspevali da odolite čarima slave?
- Zato što sam kao vrlo mlada devojka ukapirala da postati popularan nije suština mog posla, već da je to samo jedan njegov segment. Rano sam shvatila da popularnost brzo nestaje, a jedino što može da traje jeste višegodišnji pasionirani rad. Naš posao zahteva disciplinu i izdržljivost, odlazak na probe i predstave kad svi drugi udobno leškare kod kuće. Da bi sve to podneo moraš da na duge staze voliš svoj posao. Uvidela sam da treba da živim normalno kao i svi drugi ljudi, uz malu privilegiju da u svom poslu imam neko svoje carstvo u kojem mogu da se igram i koje me duhovno ispunjava.
Story: Mislite li da je bilo neminovno da se vaša ćerka Jovana zarazi umetnošću, s obzirom na to da je odrasla pored glumice i legendarnog novinara?
- Ona se malo više vezala za film i televiziju nego za pozorište. Završila je studije i već se bavi filmskom produkcijom, a radila je na tri filma.
Story: Kako je izgledao vaš zajednički rad na filmu Kako su me ukrali Nemci?
- Jedan dan mi je samo rekla: Baš mi ne prija to kad radimo zajedno, a ja sam odgovorila: Pa fino, bogami, moja perspektiva ako budeš postala poznati producent biće mršava! (Smeh) Ali, dobro, razumem takav njen stav pošto se tek uspostavlja u tom poslu i voli sve da radi sama. Ona je takva, a tako je i vaspitana. Radila je i produkciju na filmu Gavran sa Amerikancima, lepo je krenula, a videćemo šta će biti. Maksimalno je podržavam.
Story: Koje svoje osobine prepoznajete u njoj?
- Jovana ima isti govor kao ja, a slične smo i po temperamentu. Vidim ja dosta toga, iako se ona opire tome, ali drugi ljudi kažu: Jao, pa ona je ista ti! Još kao dete bila je nekako svoja i ima potrebu da se distancira od toga što je dete poznatih roditelja. Nekad se zapitam što je takva, a onda kad vratim film shvatim da sam je ja tako vaspitala. Možda ide težim putem, ali mora sama da se izbori za sebe. Tako je mnogo zdravije.
Story: Vaš suprug bi verovatno bio veoma ponosan na Jovanu da zna da je radila film Gavran sa Džonom Kjuzakom?
- Sigurna sam da bi bio veoma ponosan.
Story: Da li se savetujete sa ćerkom oko posla i ume li ona da vas iskritikuje?
- Kad god mogu, uvek sa njom razgovaram jer vrlo uvažavam njeno mišljenje, kao i stav njene generacije. Ona mi je najbliža i njoj najviše verujem, a ima i veoma pametne poglede. Volim mnogo da pričam i sa mladim kolegama jer duboko verujem da kao što oni uče od nas starijih, imamo i mi šta od njih da čujemo.
Story: Da li vas dve imate drugarski odnos?
- Volela bih da se više družimo, jedva čekam i mnogo volim da razgovaram sa njom o brojnim temama, ali nema ona baš mnogo živaca za druženje sa mnom. (Smeh) Ona se sad osamostalila, živi sama, ali kad god mogu, uvek se konsultujem sa njom.
Story: U njenim godinama vi ste već odavno bili majka. Razgovarate li nekada i na tu temu?
- To mi ne dozvoljava jer je to zabranjena zona! (Smeh) Ne dozvoljava mi da se uplićem u to, ali naravno da ja to spominjem. Danas su ipak drugačija vremena...
Story: Jeste li razmišljali nekada da se posvetite pedagoškom radu i prenesete mladima svoje znanje?
- Nikada, mada mislim da bih umela, ali znam da bi me to opsedalo i imam veliki strah od odgovornosti.
Story: Jeste li uvek bili tako realni i samokritični?
- Jesam i možda je to moja mana. Mnogo je teže ići kroz život tako, ali ja ne umem drugačije. Sama sebi sam najveći kritičar. Prema sebi sam često nemilosrdna, možda sam takva ponekad i prema drugima, ali ne spadam u neljubazne ljude koji povređuju druge. Moju ćerku veoma nervira to što sve vidim i zato stalno beži od mene jer sam uvek nečim nezadovoljna. Ona ne shvata da je kritičnost nekada najbolji podstrek jer za mene ne podrazumeva mržnju, lošu volju i ružne misli, već potrebu i želju za boljim.
Story: Utisak je da veoma uspešno odolevate godinama?
- Negujem se koliko god mogu, želim da izgledam pristojno i što je lepše moguće za svoje godine, a da ne budem kao karikatura. Menjanje ličnog opisa mi je neshvatljivo i strašno, ne dopada mi se trend da babe izgledaju kao devojke jer je to nemoguća misija i smešno je.
Story: Dajete li sebi oduška?
- Retko, posvećena sam poslu koji je moja najveća okupacija. Trudim se da se bavim sobom, čitam knjige, menjam frizuru... Trebalo bi mnogo više da vežbam, ali ja to nažalost eskiviram. Zato mnogo pešačim jer mi to veoma prija.
Story: Smogli ste snage da posle Bogdanove smrti hrabro nastavite dalje.
- Jesam, ali to nije izbor, već usud. Ono što ne izaberete svejedno morate da prihvatite. Čovek mora da ide dalje. Ne volim da pričam o tome zato što me to povređuje. Znam da to medije zanima, ali ja želim da taj deo svoje privatnosti sačuvam za sebe.
Story: Jeste li razmišljali o objavljivanju nekih Bogdanovih neobjavljenih spisa?
- Ne. Još ne mogu da razmišljam o tome. Sve to mi je još veoma bolno i mora da prođe vreme.
Story: Da li prošlogodišnju nagradu Žanka Stokić doživeli kao opterećenje ili podsticaj?
- Pametnom čoveku nagrade su podsticaj jer znače da je neko njegov trud prepoznao, ali donose i veliku odgovornost. Žanka Stokić je za mene bila lepo iznenađenje, ali sam se odmah zapitala šta ću i kako dalje.
Story: Koliko ste zadovoljni onim što ste uradili do sada?
- Na prste jedne ruke mogla bih da nabrojim uloge koje sam poželela da igram. Volela bih da dobijem jednu zahtevnu ulogu, ali da to neko uoči bez mog nametanja. Tako sam vaspitana i to je deo mog životnog kreda. Ne umem, niti sam ikada znala sebe da samoreklamiram. Duboko verujem da stvari uvek dođu na svoje mesto.
Jelena Kulović
