Dvadesettrogodišnji košarkaš Panatinaikosa iz Atine, Marko Kešelj, koji je svojom igrom na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu zablistao u punom sjaju, opisuje koliko je rada i truda bilo potrebno da uspe u karijeri. Momak za koga mnogi tvrde da je najveća nada naše košarke, tvrdi da u životu najčešće sluša svoje srce, dok u teškim momentima, kao kada je operisao skočni zglob, Marko ne dozvoljava sebi da poklekne. Uz izuzetnu podršku majke Gordane i životne savete koje je svojevremeno dobio od sada pokojnog oca Miloša, mladi sportista hrabro gradi napred, skroman i odlučan da ga čekaju velike stvari.
Story: Koliko vam je značio poziv da zaigrate za naš nacionalni tim?
- Poziv za reprezentaciju je vrhunac u karijeri svakog sportiste. To je prilika da predstavljaš svoju zemlju u svetu i taj osećaj ne mogu da ti priušte nijedan klub i nikakve pare na svetu.
Story: Da li je to ostvarenje vašeg dečačkog sna?
- Cela moja generacija tokom ratnih godina divila se košarkaškim asovima koji su nam donosili medalje, radost i bili nacionalne ikone. Kada smo kao dečaci igrali basket u kraju, svi smo bili Đorđević, Divac, Danilović, Bodiroga, Paspalj, Berić, a sada smo u prilici da mi nekome budemo idoli i to je neopisiv osećaj.
Story: Koliko ste truda i napora uložili da bi vas pozvali u reprezentaciju?
- Muka mi je kada pomislim koliko sam truda, rada i znoja uložio da bih igrao velike utakmice kao što su četvrtfinale i polufinale Svetskog prvenstva. Međutim, čim pobedite protivnički tim, sve se zaboravi i uživaš u tom trenutku. Bez velikog rada to ne bi bilo moguće i to zna svaki igrač.
Story: Potpisali ste za grčki Panatinaikos. Koliko vam je to važno u dosadašnjoj karijeri?
- To mi pruža priliku da se afirmišem na klupskoj sceni i igram sa nekoliko najvećih imena evropske košarke. U klubu koji ima najveće ambicije, sigurno ću imati dosta toga da naučim od njih i selektora Dušana Ivkovića koji će mi biti trener Mislim da ću iz ove sezone izaći kao dosta iskusniji i bolji igrač.
Story: Koliko vam se život promenio otkako vaša karijera ide uzlaznom putanjom?
- Ne mnogo, jedino što me ljudi više cene. Nastavljam istim putem, a naporan rad i upornost pre ili kasnije moraju da se isplate, to je glavni preduslov da zaslužiš sreću i uspeh u životu.
Story: Kako izgleda vaš život u Grčkoj i da li vam nedostaje Beograd?
- Tek sam stigao i još nisam video puno od Atine. Prva impresija mi je bila klima koja je idealna i mnogo sam srećan što sam ovde. Osećam nostalgiju za Beogradom, gde sam rođen i odrastao. Sve me veže za prestonicu, nedostaju mi prijatelji i porodica, ali nisam preko sveta, eto mene čim dobijem prve slobodne dane.
Story: Na terenu delujete kao hrabar momak. Čega se zapravo plašite?
- Plašim se bolesti i povreda, to je nešto što ne možeš da predvidiš. Od svih drugih stvari koje su predvidljive, nema razloga za strah.
Story: Verujete li u Boga?
- Da, vera može dosta da pomogne čoveku, da mu pruži nadu ako je teško, ali i da ga drži skromnim i smirenim kada je lepo.
Story: Ko vam je najveća podrška u životu?
- Najveća podrška mi je majka Gordana, ali ona je i moj najveći kritičar. Ne mogu da zamislim gde bih bio da nisam imao roditelje koji su mi sve pružili da uspem. Pošto su oni svojevremeno bili sportisti, imao sam od koga da naučim mnoge stvari, a ja se trudim da to prenesem na mlađeg brata Miloša koji je sjajan momak.
Story: Koliko imate pravih prijatelja?
- Malo, ali trudim se da ih čuvam kao malo vode na dlanu jer mi se nekoliko puta desilo da me razočaraju oni koje sam smatrao prijateljima. Dobru lekciju predstavlja mi iskustvo mog oca koji je mnogima pomagao, ali u najtežim danima malo ih je bilo uz njega. Negujem prijateljstva iz detinjstva, ljude koji su mi se dokazali i to ne bih dao ni za šta na svetu.
Story: U kojoj meri ste romantični?
- Mislim da nisam previše romantičan jer ne berem ruže i ne skidam zvezde s neba, mada voljena zna kolika je moja ljubav prema njoj. Nekada se plašim da previše pokazujem emocije i malo sam tvrđi po tom pitanju.
Story: Da li u životu više slušate srce ili razum?
- Slušam i jedno i drugo, ali malo više srce jer sam još mlad, verujem u ideale i da uvek u svemu može bolje. Više puta desi mi se da zbog toga udarim glavom u zid, ali draže mi je da bude tako nego da zbog razuma nešto uopšte nisam ni pokušao da uradim.
Aleksandra Dimitrijević
