Uoči premijere predstave “Pošteni provalnik” u Pozorištu “Boško Buha”, popularni glumac otkriva koliko uživa u igranju komedija, zašto ćerku Aju mora da upozna sa bikom Ferdinandom, kako se snašao u prvoj ulozi negativca i čime je zaslužio pojavljivanje na naslovnim stranama.
Od uloge Balerine u seriji “Montevideo, bog te video” do danas, Aleksandar Radojičić stekao je armiju obožavalaca, a o njegovoj popularnosti svedoče brojne naslovne strane, stalno interesovanje medija za njegov privatni život i ogroman broj pratilaca na društvenim mrežama. Uprkos tome, Aca je skroman, pristojan, lepo vaspitan i nerado priča o svojoj intimi. Intervju za Glossy dao je u jeku priprema za premijeru komedije “Pošteni provalnik”, koja se od 13. oktobra igra na Večernjoj sceni Pozorišta “Boško Buha”.
Uzbuđen i pomalo umoran, priča o divnoj saradnji s kolegama Viktorom Savićem, Borkom Tomović, Katarinom Marković, Nemanjom Oliverićem i Aleksandrom Tomić, i ne krije da ima tremu pred prvo javno izvođenje predstave.
- Vodvilj je težak žanr, zanimljiv je i predivan za igru, ali treba dosta rada da se pripremi. U njemu ne može mnogo da se ne improvizuje, bar dok se dobro ne uigra, a do tada sve mora da bude tačno i precizno. Bez obzira na to, možete da budete kreativni, da pokažete svoju maštu, a u ovakvoj ekipi je to uvek moguće.
Leži ti komedija, iako je zahtevniji žanr?
- Volim da igram u komediji, iako to nije lako. Imate pritisak i obavezu da ono što igrate bude smešno, a svako ko je iole objektivan zna da nije sve što kaže i uradi tako. Tekst treba dobro pročitati, analizirati sva značenja, shvatiti sve što je dvosmisleno i trosmisleno. Tek onda dolazi nadogradnja.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
U predstavi “Majstori, majstori” ostvario si sjajnu ulogu, a publika počinje da se smeje čim se pojaviš na bini?
- To je inače fenomenalan tekst i legendaran film. Imao sam odgovornost što glumim ulogu koju je igrao čuveni Ljuba Moljac. Trudio sam se da to ni ne zaliči na tu ulogu, pošto svi znamo ko je on bio i bilo bi glupo da se takmičim s njim. Našao sam svoju sliku tog profesora i drago mi je ako se to publici dopalo. To je još jedna predstava u čijem sam nastajanju uživao, a režirao je, kao i “Poštenog provalnika” Milan Karadžić. U Buhi su odnosi izuzetno zdravi, fenomenalna je atmosfera, pa je zadovoljstvo raditi prestave.
Igraš joj jednog miljenika publike svih uzrasta - bika Ferdinanda u istoimenom crtaću. Kakav je osećaj kad karakter treba da izgradiš samo glasom, kada ne možeš da igraš svojom fizičkom pojavnošću?
- Radujem se radu na tom animiranom filmu, jer mi je Ferdinand jedan od omiljenih crtaća iz detinjstva. Drago mi je što ću ga oživeti za one klince koji nemaju pojma o biku koji voli da miriše cveće.
Zna li tvoja ćerka za Ferdinanda?
- Još ne, ali ću je obavezno voditi da se upozna s njim. I ja jedva čekam da vidim crtani i radujem mu se.
Upravo si završio snimanje filma “Patuljci sa naslovnih strana”, koji u fokusu ima rijaliti kulturu?
- Film se bavi svim negativnim stvarima koje nas okružuju, potragom ljudi za svojih pet minuta slave, prikazuje šta bi oni dali da se nađu na naslovnim stranama i da na njima ostanu. Danas vidimo nije teško dospeti na naslovne strane tabloida, koliko je teško održati popularnost ili prepoznatljivost.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
Više puta si bio na naslovnim stranama, šta je to promenilo u tvom životu?
- Ništa. Ništa značajno. Te naslovne strane su došle kao nagrada za posao koji sam odradio, posao za koji sam se školovao i od koga živim. Počeo sam da radim kao glumac na drugoj godini fakulteta, i to je nekako normalno. Ali drugačije je kada vam “slava” dođe preko noći i ne znate kako ste je zaslužili. Ako ste do nje stigli pojavljivanjem u kući gde vas snimaju 24 časa dnevno, nemate neki kvalitet koji bi vas zadržao u fokusu, onda ste, pretpostavljam, spremni da uradite sve da se ponovo nađete na nekoj naslovnoj. Meni naslovnice nisu bile cilj, težio sam nečem drugom, a naslovnice su došle kao nagrada za taj moj rad.
Vratimo se filmu “Patuljci sa naslovnih strana”. Kakva je tvoja uloga?
- Igram popularnog pevača kome nameste skrivenu kameru, vrlo morbidnu i vulgarnu. On pokušava da spreči da taj snimak stigne do javnosti i da se osveti ljudima koji su mu to namestili. To nije glavna linija priče, ali mi je uloga bila jako zanimljiva i izazovna. To je prvi negativac koga igram i jedva čekam da vidim film.
Koliko su ti sopstvena loša iskustva sa medijima pomogla da se srodiš s ovakvim likom?
- Sve stvari koje mi se dese u životu pomažu mi pri građenju likova. Sve negativne stvari koje popularnost nosi bile su mi motiv da prihvatim ulogu. Verujem da takav film treba da postoji. Ukoliko bude kritika savremenog društva, uradili smo pravu stvar, a ako bude samo laka zabava, neće biti dobro. Ubeđen sam da se to neće desiti i nadam se da će na neki način dopreti do mladih koji na svakom kanalu mogu da vide neki rijaliti, a kvalitetan program mnogo ređe.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani.
Igraš i u ruskom filmu “Balkanska međa”, čija se radnja dešava se na Kosovu 1999. godine za vreme NATO bombardovanja.
- Film govori o ruskoj tajnoj akciji zauzimanja aerodroma Slatina u Prištini. Igram Albanca koji radi za srpsku policiju na Kosovu, koji je u toj situaciji izdajnik i za jedne i za druge. On bira da bude čovek i da se bori za pravdu, protiv terora, bez obzira da li je srpski ili albanski. Film je baziran na istinitim događajima i mislim da je sjajna prilika da se u svetu vide i srpski momci i da se van naših granica čuje druga strana priče.
“Montevideo” je izbacio generaciju mladih glumaca koji su relativno brzo postali popularni. Ima li rivalstva među vama?
- Mediji vole da pišu o tome ko je od nas popularniji i lepši, ali u mom slučaju, a i u slučaju mojih kolega i prijatelja, rivalstvo ne postoji. Ima dovoljno uloga za sve nas koji dovoljno radimo na sebi i spremni smo da se prihvatimo izazova. Bude mi nekad krivo što nisam dobio neku ulogu, ali mi nikad ne bude krivo što je neko drugi dobio.
