Muzičar, kantautor, pisac, glumac i odnedavno reditelj filma Kao rani mraz, Đorđe Balašević, rođen je 11. maja 1953. godine u Novom Sadu, od roditelja Jovana Balaševića i Veronike Dolonec. Svoj životni vek provodi u rodnom gradu, u porodičnoj kući koja se nalazi u Ulici Jovana Cvijića, a koju danas deli sa suprugom Oliverom, ćerkama Jovanom i Jelenom i sinom Aleksom. Zanimljivo je to što je u njegovoj familiji svaka sledeća generacija dodavala po nekoliko slova u njihovo prezime sve dok ono nije dobilo današnji oblik Balašević.
- Moj deda Đorđe Balaš bio je veliki pravoslavac koji se plašio da nas ne pomađare, pa je odlučio da 1941. kada je to bilo veoma čupavo ode u opštinu i uplati ono ić na kraju, kako bismo postali Balašević. Inače, otac mi se prezivao Balašev, tako sa sam ja prvi rođen kao Balašević. Naše prezime je veoma retko, i danas se može sresti jedino na obodima Homoljskih planina, ali mislim da svi vučemo iste korene od Vlaha - počinje vrsni umetnik, evocirajući sećanja na svoje prve dane.
- Detinjstvo sam, kao i ceo dosadašnji život, proveo u istoj kući, a četiri generacije pre mene odrasle su na tom istom mestu. U svojoj kući se osećam originalnim, tu sam svoj na svome i tu odgajam svoju decu. U Ulici Jovana Cvijića, na koju danas ne možemo da izađemo zbog parkinga, proveo sam pravo tomsojerovsko detinjstvo. Imao sam pet godina stariju sestru Jasnu, koja nažalost više nije živa, ali uz nju sam rano naučio da čitam i postao pravo čudo od deteta. To mi se kasnije obilo o glavu, jer je za mene do osmog razreda sve bilo podređeno igri - kaže Đorđe. Inače, ovaj pravi virtuoz s perom u ruci, najupečatljivije slike svog odrastanja preneo je na papir u svojoj novoj knjizi Kalendar mog detinjstva.
- Činjenica da sam bio mirno dete i odličan đak mi se na neki način osvetila u gimnaziji. Ustaljeni tempo radnih navika i učenje pretvorili su se u katastrofu. Otac je, kao predstavnik bivše jugoslovenske organizacije, dobio posao u inostranstvu, čime je nada mnom nestala jedna vrsta kontrole. Ćale nije dolazio na roditeljske sastanke, a s mamom sam se mnogo bolje razumeo, a i uvek su govorili da sam genetski povukao na njenu rodbinu. Balaševići su bili dobri podanici, rano su ustajali, rano legali, ako dobiju poziv na sud obavezno su odlazili, išli su među prvima na glasanje, dok su mamini bili nekako više sanjalački orijentisani. U gimnaziji sam imao čudan odnos ocena, od odličnog uspeha iz srpskog i društvenih predmeta, do oročenih kečeva iz fizike, hemije i matematike koje nikada nisam uspeo da popravim - priseća se Balašević koji je kao redovan đak uspeo da stigne do trećeg razreda gimnazije, ali dalje nije mogao već je vanredno završio ostatak srednjoškolskog obrazovanja i potom upisao fakultet. Geografija se pokazala kao idealan izbor u prilog čemu govori i činjenica da je imao pun indeks desetki. Međutim, i fakultet je napustio kada je otkrio novu ljubav - muziku. Nakon što je objavio prvi album, više nije mogao nazad na studije.
- Nikada nisam išao u muzičku školu, bio sam jednostavno muzikalan i stalno sam nešto pevušio u sebi. Nisam razumeo zašto je mojim vršnjacima čudno što umem da napišem tekst. Meni se podrazumevalo da to svako zna, a tek sam kasnije shvatio da imam poseban talenat. Bilo mi je osamnaest godina kada sam uzeo gitaru u ruke, i mada sam slušao brojne komentare da to ne radim jer je za sviranje kasno, počeo sam da pravim pesme za koje sam znao da nikada neću moći nikome da ih objasnim. Sebe nisam smatrao muzičarem, već sam, kada god bih popunjavao neki formular u mesto za zanimanje upisivao - tekstopisac - ističe multitalentovani umetnik kojem je skromnost jedna od glavnih karakteristika. Na bezbroj koncerata koje je održao, mnogi danas srećni parovi su se zavoleli, a bilo je i onih koji su uz njegove stihove lečili ljubavne rane. Muzičar zaslužan za sve to kao svoj početak navodi rad u grupi Žetva.
- Smislio sam naziv naše grupe koju su činili još nekih likovi iz gimnazije. Dobili smo termin na radiju da snimimo jedinu pesmu, a reč je o numeri U razdeljak te ljubim. Bio je to jedan tango koji meni nikada nije bio drag, ali mi je definitivno otvorio sva vrata kroz koja sam kasnije prolazio. Ubrzo sam istupio iz tog benda, a potom sam iz nekog štosa i inata oformio grupu Rani mraz, jer rani mraz uvek naškodi žetvi. I nju su činili drugari iz gimnazije. Kako niko od nas nije umeo pošteno da svira, mislili smo da će to biti sezonska zabava, ali je sledeća moja pesma Prva ljubav postala veliki jugoslovenski hit i više nismo mogli nazad. Međutim, Rani mraz je bio formalni sastav i kada bih hteo da nabrojim sve članove koji su kroz tu grupu prošli, ne bih uspeo. Usledio je i pokušaj da se spojimo sa grupom Suncokret pa su jedno vreme u grupi bili Bora Čorba i Bilja Krstić. Bora je ubrzo otišao jer se autorski nikako nismo uklapali. Bilja i ja smo neko vreme duetski nastupali, a onda smo shvatili da je bolje da nastavimo samostalno - priča Đorđe koji je nastupao u grupama stideći se da se pod svojim imenom pojavi na festivalima rame uz rame sa pevačima, kako sebe nikako nije doživljavao. Nakon dva albuma objavljena pod imenom svog poslednjeg benda, upustio se u solo karijeru 1982. godine. Uspeh koji mu je donelo dvanaest novih albuma bivao je sve veći. Ipak, kako sam kaže, njegov život nije imao formu dok u njega nije kročila njegova supruga Olivera. Trenutak kad su se upoznali mnogima bi mogao da deluje nestvarno.
- Olja je došla u Novi Sad s malom stipendijom grada Zrenjanina u kojem je bila istaknuti sportista, olimpijski kandidat i reprezentativka u gimnastici. To u onoj velikoj Jugoslaviji nije bilo lako. S druge strane, ja sam bio razmaženi dečko koji je vozio kola, poticao iz dobrostojeće građanske porodice, imao roditelje koji su otišli da rade u inostranstvo, a njega sa osamnaest godina i polupopularnog ostavili samog kod kuće. Na putu da postanem pokvaren dečko, sreo sam nju, i sve je preraslo u priču o Bitangi i princezi, ali u malo izmenjenim ulogama. Daleko od toga da je ona bila bitanga, ali bila je mala skitnica po studentskim sobama i domovima, sa ogromnom ambicijom. Pre Olje imao sam neke tragične, formalne veze, ali kada sam nju prvi put video, pomislio sam da želim da se oženim i imam svoju porodicu. Sećam se da sam igrao fudbal na Štrandu s likovima iz studenjaka kada je naišla. Ranije smo se upoznali preko nekog zajedničkog prijatelja i odmah smo se podžapali oko velikih životnih principa kakve već mogu da imaju dvoje ljudi koji zajedno nemaju pedeset godina. Imala je perfidan plan da me zamoli da idem s njom u vodu, a ako odbijem da mi uvali da joj čuvam šnale. Pošto nisam pošao, dala mi je da joj čuvam sitnice zbog čega sam morao da sedim u pesku i čekam da ona ispliva, a samim tim da odgledam i celu njenu predstavu: ulazak u vodu i druge poglede koji su je pratili. Inače, u studenjaku su je zvali stjuardesa jer je izgledala kao da je izašla iz reklame za nekog avio-prevoznika. Skočila je u vodu i napravila salto nakon kojeg nijedan normalan hetero muškarac ne bi ostao indiferentan, pa ni ja, koji nisam bio normalan, ali jesam hetero. Bio je to trenutak u kojem sam već prelomio i sve shvatio - govori panonski mornar koji je 2001. objavio album Dnevnik starog momka posvećen svojoj najvećoj ljubavi i podršci. Svaka od dvanaest pesama nosi naziv nekog ženskog imena, a kombinacijom početnih slova tih imena, dobija se pravo značenje albuma: Olja je najbolja.
- Njenim ulaskom u moj život periodni sistem elemenata postao je potpun. Čini mi se da je to mesto oduvek bilo rezervisano samo za nju i da ju je oduvek čekalo da se pojavi. Taj trenutak bio je za mene veoma važan jer bi, da nije bilo tako, moja karijera i život otišli u drugom pravcu. Uz nju sam dobio motiv i svoju muzu, mada to nije dovoljna reč za Olju jer je ona oduvek bila više od toga. Bila je moja moralna vertikala, neko naspram koga sam određivao svoje kriterijume prema svemu, prema muzici, ratu, estradi... Čim sam je video, prvi i poslednji put pomislio sam na brak. Bili smo baš zaljubljeni i nije nam bilo bitno gde i kako živimo, već samo to da smo zajedno. Sve drugo bile su sekundarne stvari. Tek uz nju došao sam do svog pravog izraza i mislim da se to pokazalo na proči Pub, tačnije, kada sam došao iz vojske i kada su se Jovana i Jelena već rodile. Taj album nam je pomogao da kupimo nameštaj i da se skućimo jer je u vreme kada smo se venčali moja majka umrla zbog čega smo rešili da ne pravimo veliku svadbu, a samim tim dobili smo i malo poklona. Svaku zajedničku stvar koju imamo stekli smo sami, što tim predmetima daje neprocenjivu vrednost i u njih je utkano mnogo ljubavi. Kada bih ponovo imao šansu da krenem ispočetka, nisam siguran da bih se odlučio za neki drugi put. I kad god bi se povela priča o drugim ženama, onima koji bi je inicirali govorio sam da mi nađu neku bolju ribu od moje Olje, pa ću onda juriti za njom. Nas dvoje smo više od trideset godina zajedno, a oni koji su proveli toliko vremena znaju da to nije uvek sjajno. Dešava se da se nekada probudimo i čim se pogledamo znamo da smo taj dan posvađani i bez ijedne izrečene reči. Mi smo gotovo svaki sekund vremena proveli jedno pored drugog. I to što lepo pričam o njoj, nije ni deo onoga što ona zaslužuje - iskren je najpoznatiji Novosađanin koji zbog vojnih obaveza nije video svoje prvo dete dok Jovana nije napunila mesec dana.
- Rodila se u Budimpešti jer je kod nas tada vladala epidemija meningitisa. Pošto sam bio u vojsci, nisam mogao da prelazim granicu i sa Oljom sam bio u kontaktu samo telefonom. Prvi put sam video Jovanu kada je imala mesec dana. Beba je bila za mene nešto super, nešto što držim u rukama i mnogo volim. Svi muškarci koji kažu da se odmah navuku na novorođenče lažu, jer im nije jasno šta će od tog malog bića postati. Mnogo veću tremu imao sam kada je trebalo da se rodi Jelena, a kod Alekse je taj osećaj već bio neizdrživ. Njih troje su nešto najlepše što mi se desilo u životu. Zbog njih nikada nisam pevao za Novu godinu, leta sam provodio sa njima, nisam propustio nijedan njihov rođendan - kaže Đorđe kome je najveću radost pričinjavao rad na filmu Kao rani mraz, u čijoj su realizaciji učestvovali svi članovi njegove porodice.
- Svi smo želeli da radimo na nekom filmu koji nije trebalo da ima mnogo veze s nama, već da bude rađen po pesmi o Vasi Ladačkom. Na meni je bilo da napišem muziku i scenario, a Jovana bi dobila neku ulogu. Međutim, nakon što su neki dogovori propali sve je krenulo drugim putem pa smo odlučili da se sami upustimo u taj projekat. Najteže nam je bilo da nagovorimo Olju da se uključi. I ona je kao producent kucajući od vrata do vrata prešla strašan put dok nije dobila ono što je želela. Mene bi prvi neuspeh verovatno pokolebao i naterao da odustanem, ali ne i nju. Jelena je kao student režije i sa završenom komparativnom književnošću bila konsultant na scenariju. Kada sam Aleksi rekao da će igrati u filmu, pitao me je s kim bi trebalo da glumi. Kada je čuo da je reč o Radetu Šerbedžiji, odgovorio je da mu odgovara. Bilo je trenutaka u kojima smo pomišljali da odustanemo, najviše zbog onih koji su nas sabotirali. Ne mislimo da je to neko radio zbog toga što je nama lično želeo da napakosti, već nekim ljudima nije odgovaralo da se otkrije kako se to radi i koliko je novca potrebno za film. Porodično smo se odrekli honorara, ali svi ostali, od onog dečka koji nosi kablove, pa do glavnog glumca - isplaćeni su. Prezadovoljan sam kako publika reaguje na film, a Oljina ideja koju sam prihvatio bila je da napravimo putujući bioskop. Divno je kada se nakon prikazivanja sretnem s ljudima i vidim kako reaguju. Bio sam neprijatno iznenađen s koliko je bojkota film dočekan u medijima, što se ranije dešavalo i s mojim pločama. Zbog toga često kažem da sam ja kao mini suknja - na svakih pet godina vraćam se u modu. Ipak, fenomenalno je kako ljudi sličnog senzibiliteta dolaze da gledaju film, i dok cepam karte na ulazu u bioskop kada me pitaju kakav je film, sad već mogu da kažem jer znam da ih neće razočarati - završava Balašević.
Moni Marković
