Holivudski glumac Lazar Rajić, poznatiji kao Lazar Rokvud, koji je pre 45 godina iz rodnog Sombora otišao u Kanadu, vratio se u domovinu. On je snimio prvi film na maternjem jeziku „Povratak“, koji će večeras biti premijerno prikazan u Sava centru.
Rokvud ekskluzivno za Kurir otkriva šta je obećao Mandi poslednji put kada ga je video, koja glumica je za njega srpska Meril Strip i s kakvim osećajem staje pred srpsku publiku.
- Ne zaboravljam odakle sam došao, zato mi je posebno drago što sam napokon dobio priliku da glumim na svom jeziku.
Kako je uopšte došlo do saradnje s rediteljem Predragom Jakšićem?
- Film je nastao na veoma zanimljiv način. Prvo je nastala knjiga „Od salaša do Holivuda“, zatim me je producent Miša Jakšić povezao sa njegovim bratom Predragom. Peđa mi je poslao jednu svoj scenario koji mi se nije dopao.
Zašto?
- Bilo je mnogo psovki. Nisam mogao to da radim. Mislim, psujem ja, ali prosto, na srpskom ne mogu. Poslao mi je potom i drugu, ali je bila puna horora. I to sam odbio. I onda me je pitao šta bih ja voleo. Zamislite, pitao me je šta ja želim, neobično i nesvakidašnje u filmografiji. Rekao sam mu da sam iz Vojvodine i da bih voleo da se toga setim. Razumete me? Prašina, vetar, guske, svinje, salaš, ali da bude drama. Tako da smo se od tada stalno čuli telefonom, možda će vas iznenaditi, ali ja nemam kompjuter, ne volim, volim da čujem glas.
Imate li tremu pred premijeru?
- Tresem se od treme. Pre neki dan smo bili u kafani, pevao nam je Ivica Dačić. Svi su se lepo proveli. Ja sam bio nervozan. Uhvatila me je trema kako će publika primiti film.
U filmu ste imali prilike da igrate i sa Borom Čorbom i Mandom, kome je ovo, nažalost, bio poslednji film. Kakav su vam utisak ostavili?
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
- Bora Čorba mi je postao novi idol. Obožavam ga! Ima taj stil, dugu kosu, on je hipi iz mog vremena. A za Mandu... Oh bože, koliko mi je žao. Proveli smo zajedno jedan ceo dan, a kao da ga znam ceo život. Tad mi je i pomogao u jednoj sceni. Bio je to dijalog između nas dvojice i Mandi se učinilo da je suviše kratak, te me je posavetovao da ga proširim. I ja sam ga poslušao i svi su se oduševili. On je mene oduševio.
Kako je izgledalo vaše druženje?
- Pušili smo i pili kafu i rakiju zajedno. Pričali smo i predložio sam mu da farbam pozorište „Boško Buha“. Kažem ja njemu da ću doći u Beograd. Nije mi verovao. Nažalost, nisam imao prilike da dođem jer sam ostao u Somboru da pomognem klincima iz benda Džem displej da snime pesmu „Waiting for the rain“. Hteo sam da pomognem Mandi jer se on, jadan, sam toliko trudio da sredi to pozorište. Nisam uspeo. Mnogo mi je žao.
Šta kažu vaši prijatelji za Srbiju?
- Džon Sevidž, Majkl Pere i Nik Mankuso nisu mogli da veruju kakvi su ovde ljudi. Kako je sve funkcionisalo profesionalno, ali s ljubavlju. U Holivudu nema ljubavi, sve je samo posao. To je jedna mašina. Sevidž ne može da poveruje kako su ga ovde primili. U Holivudu s njim producenti neće da razgovaraju ni minut. On se krsti gleda u mene i pita me: „Je l‘ ovo tvajlajt zona.“ (smeh). „Kad dođeš kući, niko te ne šiša“, kažem ja njemu. Meni je fascinantno kako mi tretiramo svakoga. Svuda gde odemo, niko nas ne prekida, tamo bi nam zapečatili usta.
