Glumica Katarina Kaja Žutić pre nekoliko dana zablistala je u epizodi konobarice u filmu „Jesen samuraja“, a trenutno snima novu seriju sa Zdravkom Šotrom i priprema premijeru u matičnom Ateljeu 212. Čuvena buntovnica govori o tome kako joj je bilo da se izbori s tim što je ćerka Svetlane Bojković i šta joj je donela Sterijina nagrada.
Iznenađena sam kako izgleda „Jesen samuraja“ i fascinirana time kako su urađene scene tuče. Navijam za ovaj film i ne mogu da budem objektivna. Smejala sam se toliko da sam mislila da će mi se šminka razmazati.", rekla je Katarina.
Dugo vas nismo gledali na filmu, više u pozorištu. Šta novo možemo da očekujemo od vas u Ateljeu 212?
- Pre nekoliko dana počele su mi probe za novi komad „Deca radosti“, koji je napisala Milena Marković. Tema predstave je bend Ekatarina velika. Nema glavnih uloga. Igram majku jednog ratnika, a komad je priča o vremenu koje nas je dovelo do ovog gde smo danas.
Katarina Žutić: Inspirišu me muške uloge
Kako pamtite osamdesete i devedesete godine?
- Za mene su to bile bezbrižne godine. Bila sam klinka. Delovalo mi je da mogu sve i da stvari prolaze mimo mene. Bile su srećne godine. Osnovna i srednja škola i period koji me, kada ga se setim, razneži.
Trenutno za RTS snimate seriju „Santa Maria dela Salute“...
- Igram istorijski ličnost, glumicu Vesnu Milojević. Imam sreće da u seriji govorim stihove. Prija mi rad sa Zdravkom Šotrom.
Katarina Žutić: Razvod nije prijatna stvar
Šta očekujete nakon filma „Jesen samuraja“? Hoće li vam doneti novu ulogu?
- Nagrada mi je to što i dalje trajem na filmu. Opet sam se potpisala da sam prisutna. Ne mogu više da igram devojke kao Melani Grifit. Besmisleno je da ganjam više tu mladost. Nadam se da ću odsad igrati ženu.
Katarina Žutić i Saša Lazarević: Strast nije opstala
Šta ste sebi zamerili kad ste pogledali film?
- Zameram sebi što sam ostarila. Ipak, to je glupo zamerati. Uspela sam da dočaram jednu ženu iz malograđanskog sveta. Imala sam veliku tremu kad je trebalo da snimam škakljive ljubavne scene. Nikad to nisam radila s toliko mlađim kolegom, a Petra do tada nisam poznavala. Zahvaljujući reditelju Danilu Bećkoviću i Strugaru, nekako sam uspela da napipam tu estetiku. Kada sam pročitala scenario, nije mi bilo jasno da su to baš osamdesete godine u kojima se odvija radnja.
