Baš kao što je nepobitna ideja Mihaila Bulgakova, ovekovečena u njegovom kapitalnom delu Majstor i Margarita, da rukopisi ne gore i da se ideje uvek u ovom ili onom obliku vraćaju u život, tako je i slavni pevač Šaban Bajramović svojim životom i stvaralačkim opusom dokazao da pesma ne umire. Prošle nedelje navršilo se osam godina od njegovog tihog odlaska, a Bajramovićeve himne životu, kao što su Đelem, đelem, Pira mange korkoro, Geljan dade, Pitao sam malog puža i šest ili sedam stotina drugih, još odjekuju po kafanama, sećanjima i srcima. Odjekuju i sa tonskih zapisa raznih drugih umetnika, kao što su Goran Bregović, Skaj Vikler ili Mostar sevdah reunion, koji i danas izvode pesme nastale u saradnji s ovim legendarnim muzičarom. Iako niko nikada nije uspeo da ga spakuje u neki žanrovski pravac, smatrali su ga sirovim genetskim bluzerom, što je u potpunost oslikavalo njegov život. Na početku karijere kupio je bele cipele, jer to znači da više ne gazi po blatu, a onda je periodično sticao i gubio bogatstva. Jedne nedelje naručivao bi dijamantske zube umesto standardnih, zlatnih, a već sledeće pevao na svadbi upola cene kako bi otplatio kockarski dug. Barbut, popularna robijaška kockarska igra, kao i rakija, bili su njegov lični pakao bez kog, izvesno je, Šabanove pesme uopšte ne bi toliko bolele, a njegov život ne bi bio bluz. Ipak, intimni kvintni krug ovog pevača počeo je u molskim tonovima mnogo pre nego što je dušu počeo da natapa alkoholom, a džepove da suši kockom.
- Detinjstvo slabo pamtim. Bio je rat i teško se živelo. Prvo čega se sećam bilo je oslobođenje. Rusi ulaze u Niš, a mi deca trčimo za njima, gledamo uniforme, kape, oružje... Vikali smo nešto, ali ne znam više šta. Imao sam devet godina tada – ispričao je Šaban u svojoj velikoj ispovesti za magazin Story 2006. godine.
Detinjstvo bez pesme
Šabanov otac Mahmut bio je nosač, kao i čistač cipela i jedva je prehranjivao porodicu sa sedmoro dece. Majka Zuefa, koju su svi zvali Zorka, radila je kad god je mogla u niškoj Fabrici duvana i brinula se o četiri sina i tri ćerke. Ponekad je sa sestrom odlazila da gata u okolnim selima, ali kada je Šabanova tetka zbog toga uhapšena i osuđena na tri godine zatvora, prestala je time da se bavi.
Šaban svoj neverovatni talenat za muziku duguje majčinim genima, odnosno dedi Senču Lolovu, čuvenom gajdašu Radio Sofije. Zorka je deci pričala kako je Senčo zimi bežao iz bugarske prestonice i gazeći po dubokom snegu, uvek u crvenom plaštu da uplaši kurjake, dolazio u Niš da ih obiđe. U kući niko sem Šabana nije pevao.
- Niko nije ni usta otvarao. Pa ko bi pevao u toj bedi? Tek kad je Tito došao na vlast, počeli smo da živimo bolje – prisećao se Šaban u intervjuu za naš časopis.
Njegova starija braća, koja su rat provela u nemačkom zarobljeništvu, u logorima u Hanoveru i Esenu, vratila su se posle oslobođenja u Niš i počela da rade, a i sestre su dobile posao u Fabrici duvana. I pored toga, hleba u kući Bajramovića nikada nije bilo dosta.
Kad bi se povela priča o školi, Šaban tog perioda nikako nije mogao precizno da se seti.
- Ne mogu baš da se pohvalim svojim školovanjem. Kasno sam krenuo u osnovnu, sa punih devet godina, završio sam četiri razreda i onda morao to da batalim. Otac nije uspevao da nas sve izdržava i bio sam prinuđen da se dovijam na razne načine: nosio sam ugalj, vukao drva i tako sve do vojske.
Surova presuda
Odlazak u JNA, u kojoj se tada služilo tri godine, za mnoge siromašne mladiće bio je kratkotrajan izlaz iz bede. Šabanove muke, međutim, tek su tada počele. Za momka uzavrele krvi, četrdeset dana do zakletve bilo je previše. Pobegao je...
- Bio sam mlad i trčao sam za ženom. Hteo sam samo da je vidim i da se vratim. Uhvatili su me i oterali na sud. Nisam imao advokata, odakle to sirotinji. Po službenoj dužnosti odredili su mi nekog kapetana za branioca, a on ni reč nije rekao u moju korist. Tužilac me je napao, rekao je da sam nemoralan, da takvi ljudi ne treba da žive, da sam izdao zemlju... Puklo mi je nešto u glavi, skočio sam i povikao: Nemoj da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite, koliko ja mogu da odležim!
To izletanje koštalo ga je mnogo. Kazna od tri godine za dezertiranje produžena je za još dve i Šaban se obreo na Golom otoku.
O tim danima i mukama kroz koje je prošao, često je i mnogo govorio. Pričao je da je osetio veliki strah kad je video da se brod približava Golom otoku i Svetom Grguru, mestima gde su bile kaznionice. Prošao je i poznati špalir ili toplog zeca, surovo trčanje između dve kolone starih zatvorenika koji batinaju nove kolege. Doživeo je psovke, uvrede, kamenovanje… da bi na kraju, kako je sam pričao, na Golom otoku završio i diplomirao školu života.
- Napravio sam grešku koju sam platio više nego što je trebalo ali, s druge strane, možda je Bog tako odredio. Na Golom otoku naučio sam da sviram i stvaram muziku, tamo sam propevao.
Sa robije vratio se bez dvoumljenja čime će se u životu baviti. Spoznao je svoj talenat i potpuno se posvetio muzici, kojoj je ostao odan čitavih pet decenija. Počeo je da peva i svira tamburicu u kafanama, svakodnevno učeći na desetine pesama.
- U to vreme pevao sam i zabavne, makedonske, slovenačke pesme, sve sam ih imao na repertoaru, jer u kafani nisi imao šta da radiš ako ne znaš sve. Oformio sam porodicu i morao sam da mislim na njih.
Note stvarnosti
Šaban se oženio Milicom Simić, četrnaestogodišnjom Romkinjom iz Kragujevca, koju je upoznao na jednom ciganskom balu. Čim ju je ugledao, znao da je to ona prava i na prečac je, kao i mnogo puta u životu, doneo odluku – pobegao je s njom u Beograd.
Milica je ostala uz njega sve do kraja života i rodila mu četiri ćerke, Dusju, Katarinu, Žaklinu i Maju. U vreme kada su se zavoleli, nastale su neke od najlepših Šabanovih ljubavnih pesmama, kao što je Hanuma. Priče o njegovom čudesnom glasu i pesmama koje gađaju pravo u srce, širile su se munjevitom brzinom. Ko ga je jednom čuo, dolazio je ponovo. Jedan od njegovih redovnih kafanskih slušalaca odveo ga je u Diskos iz Aleksandrovca, gde je snimio tri pesme.
- To je bio pravi ciganski sevdah, pesme o našem svakodnevnom životu. Majko, ja dolazim i dovodim ti muziku, jer sam se oženio... i u tom stilu. Ploča je odmah ušla među naše Romiće, prodao sam više od sto hiljada primeraka.
Ubrzo zatim Rade Jašarević i Vlastimir Carevac pozvali su ga da peva na Radio Beogradu.
- Na prvi sastanak s njima zakasnio sam pola sata. Nisam poznavao Beograd i jedva sam pronašao zgradu Radija. Čekali su me samo pet minuta. Kada sam konačno stigao, Rade mi kaže: Sine, izgubio si posao. Ja mu odgovorim: Pa, ćale, ovo mi je tek treći put da dolazim u Beograd, mogao sam da se izgubim načisto, da ne dođem uopšte – sećao se Šaban.
Šansu mu je ipak dao Svetomir Šešić Šele, suprug Usnije Redžepove, koji je tada vodio slušanu emisiju Autobus u pola dva. On je mladom i očigledno talentovanom pevaču rekao da spremi desetak pesama i obećao mu snimanje sa vrhunskim orkestrom, u kome su bili Carevac, Branimir Đokić i mnogi drugi cenjeni muzičari. Šaban je sa Golog otoka doneo pregršt pesama, a inspiraciju za nove nalazio je svuda oko sebe.
- Uvek sam pevao samo istinu, na primer, o kockanju i razvodima naših Cigana, kako boluju i umiru od raznih boljki, zašto je nekog ostavila žena... Nisam morao ništa da izmišljam, samo sam u pesmu utkao ono što sam svakodnevno viđao. Prođem ulicom, gledam oko sebe i napišem kompoziciju. Sve je bilo tako prosto rečeno i to su svi voleli – objašnjava on tajnu svog uspeha.
Pre nego što bi ih pustio u svet, Šaban je svoje pesme testirao u kući.
- Malo prošetam, a kada dođem kući, uzmem gitaru i pevam ono što sam video. Onda sednem da ručam i ako čujem da dete interpretira pesmu koju sam malopre svirao, znam da imam hit – otkrio je Bajramović svoje metode
Nevolje u rodnom kraju
Njegova publika rasla je iz dana u dan. Snimio je dve ploče u Sloveniji, a legitimitet u urbanoj sredini dao mu je čuveni beogradski novinar Bogdan Tirnanić, koji je napisao da Rom iz Niša peva čistokrvni bluz. Šabanov život promenio se iz korena. Počeo je da zarađuje više nego što je ikada mogao i da sanja. Putovao je po svetu, nastupao pred državnicima, a lepe žene borile su se za njegovu naklonost. Pevao je nekoliko puta i Josipu Brozu Titu, za koga tvrdi da je dobro razumeo romski, pa mu prevodilac nije bio potreban.
Zahvaljujući pevačkoj reputaciji, Šabana su svuda dočekivali s poštovanjem, a on se najviše radovao pozivima da peva na romskim svadbama, naročito na onim u okolini Požarevca, koje traju po tri dana. Često je pevao u Rumuniji i Bugarskoj, gde su ljudi veliki kavaljeri. Izbegavao je jedino svoj rodni kraj, tamo mu nikada nije pošlo za rukom da postane prvi. Čak i danas, kad već osam godina počiva, Bajramović se i dalje bori za poštovanje svojih komšija: prvo se menjala lokacija njegovog spomenika, a potom je izbio čitav skandal kad je jedna ulica trebalo da ponese ime ovog muzičara. Naravno, da je živ, on za to uopšte ne bi mario.
- Naši Romići u Nišu i okolini me ne vole. Drugi Cigani, od Aleksinca pa do Subotice, ljube mi i noge i ruke. Ali, u Prokuplju, Leskovcu, Vranju, svuda na jugu, ne dočekuju me prijateljski. Možda sam ja za to kriv jer nisam želeo da se s njima družim i kod njih da pevam. Malo su dosadni, a nisu ni neki kavaljeri. Velik im je dinar.
Za razliku od većine ljudi koji su se izdigli iz siromaštva, Šaban nikada nije preterano cenio novac. Nemilice ga je trošio na provod, alkohol je postao njegova svakodnevica, a otkrio je i čari kocke. Priča se da je na barbutu izgubio malo bogatstvo, a ni on sam nije siguran o kolikoj se sumi radi. Dva-tri stana mogao je da kupi, procenjivao je on. Sa porodicom je provodio malo vremena, ali njegova supruga ništa mu nije zamerala:
- Žena mi nikada nije prigovarala. Radio sam šta sam hteo, ali zato sam im uvek ostavljao novac. Milica je bila ljubomorna, ali kad dođem i poljubim je, ona sve zaboravi i oprosti mi.
Poslednjih godina Šaban se češće družio sa lekarima nego sa svojom porodicom. Bio je šećeraš i kardiovaskularni bolesnik, kome je srce kucalo uz pomoć pejsmejkera. Jedva je sastavljao kraj s krajem, jer nije imao penziju, a od autorskih prava godišnje je dobijao jedva neku crkavicu.
- Četrdeset godina lansiram našu muziku, ona se pročula po svetu, sad je svuda traže, najbolje se prodaje. Ne znam zašto se plaše da mi daju penziju. Kad je nisam dobio dosad, više mi i ne treba. Ove dve-tri godine koliko mi je ostalo, preživeću i bez nje – pričao je dve godine pred smrt.
Šaban Bajramović do kraja života nije znao ni jednu jedinu notu niti je dolazio na probe kako bi svoje stare pesme uvežbavao u novim varijacijama. Bend uvežba, a Šaban samo dođe i peva. Nije on znao nikakve durove i molove, kao i džez ritmove, samo je umeo da peva. A pesme nikada ne umiru, baš kao što ni rukopisi ne mogu da izgore.
