Hteo sam svašta da kažem, kažu nemoj šta će narod da kaže. Oni ga znaju kao Mandu a on je Milorad. A onda se setim našeg razgovora davne '85. Ti si bio tužan jer ti je otac bio bolestan, a više vremena si trošio da zaradiš za svoju porodicu.
Naviru sećanja iz vežbaonice sa fakulteta, gde si sa koleginicom Brankicom i pokvario deo scenografije da bi nju poštedeo. Da li da pričam o turneji u Švedskoj? Duda je potrošila sve na soli za kupanje, a ti si čuvao svaki dinar da bi kupio tehničku robu, koju si preprodao da bi tvoja porodica počela da živi.
Da li da se setim skakanja ispred porodilišta? Radovalo se, vikalo... Tu bih možda završio, ali jutros si mi posalo glas. Jedan orao je na moj prozor sleteo i gledao me krupnim očima, oko šest ujutro.
Bokice, opušteno, nije strašno, to je samo smrt. To si mi rekao. To je samo reč. Znam ja, Mando, da je samo reč, ali nešto možda znači. Samo mirno, neka teče... Možda si ti to shvatio u sredu pa si obukao kostim kapetana, krenuo si na put, negde iza duge. Milorade, samo mirno, reka teče... Do sledećeg viđenja", završio je svoj govor Ninković.
