Život mi je bio težak još od detinjstva. Do pete godine živela sam s majkom, koja se selila iz mesta u mesto, pa sam prešla kod babe, a onda su brigu o meni preuzeli ujak i njegova žena. I oni su se selili po celoj Nemačkoj, Norveškoj i Španiji...
Jedno vreme bilo mi je baš dobro u Japanu. Ali kada se zaratilo kod nas, počela sam da pucam psihički. Samo sam razmišljala ko je od mojih živ, ko mi nije živ... Japan tada još nije priznao Bosnu i Hercegovinu, a meni je istekao pasoš. Naravno, oni su mi obezbedili dokumenta koja su bila potrebna da bih ostala tamo, ali kući nisam mogla. U Sarajevu sam imala rodbinu i tetku koja je umrla od gladi, ali nisam imala kud
Ostala sam bez svog stana u rodnom Sarajevu, u njega je ušao neki čovek koji ga je posle rata, dok sam još bila u Japanu, preprodao
Publika me pozvala na bis, a kako Japanci vole pompezan izlazak na scenu u potpunom mraku, saplela sam se o kabl, pala i teško se ozledila. Nisam ništa slomila, ali povredila sam koleno, a zbog pada pri naglom trzaju glavom nešto se dogodilo s dovodom krvi u mišiće. Noge su mi postepeno otkazivale dok nisam postala potpuno nepokretna.
Bilo mi je teško dok sam gledala kako mesta u kojima sam nastupala nosi bujica vode. Doselila sam se u Japan 1988, što znači da sam izbegla sve nedaće koje su zadesile ljude na našim prostorima, ali sudbina je odredila da me zadesi katastrofa na drugom kraju sveta. Sve više mi nedostaju ljudi s našeg podneblja, naši vicevi, način života... Bilo gde da se nalazite, možete da napravite ćevape i sve ostale specijalitete, ali nigde ne možete sresti ljude koji imaju istu dušu kao i vi Jadranka i
Jadranka Stojaković
( Piše: Igor Karanov )
