- Kada nastupam sa Dugmetom, svaki put se obradujem pošto tada vidim naše ljude koji ne dolaze na koncerte Orkestra za svadbe i sahrane. Rad sa Bijelim dugmetom predstavlja mi zadovoljstvo, jer sam se toga poželeo
Goran Bregović: Moje ćerke ne znaju ništa u Bijelom dugmetu!
Taj klub u Parizu koji je bio meta napada, udaljen je 200 metara od moje kuće, a pre nekoliko dana evakuisali su metro, u kojem je bila jedna od mojih ćerki, pošto se njime vraćala iz škole. Ali, verovatno ćemo se naviknuti i na to. Kod nas bi rekli: Medved je u šumi, eto medveda na vrata. Ovo će verovatno biti poruka bogatom svetu da ubuduće malo pazi šta radi kad baca bombe.
- Nema mnogo ljudi koji potiču iz male kulture, a uspeju u svetu i zato su takvi ekscesi svima interesantni. Iako smo mi deo Evrope, manje se za nas zna nego za neke udaljene civilizacije. I onda pričamo o kulturi... S druge strane, ni mi, recimo, ne znamo ništa o Albaniji. Kad je Solun bio kulturna prestonica Evrope, imao sam porudžbinu da pišem muziku za otvaranje i onda sam pozvao razne balkanske izvođače, između ostalog i pevača iz Albanije. Njegova umetnost je velika i lepa, a mi ništa ne znamo o tome –
Goran Bregović: Umalo da poginem jer nisam ušao u crkvu
- Verovatno neću reći ništa novo. S godinama, sve ti je manje stvari važno. Kad se setim šta mi je sve bilo bitno dok sam bio mlad, sad mi to uopšte ne pada na pamet. Gledao sam neki dan intervju sa Tomom Džonsom kada ga novinar pita: Vi i žene? On je sa svojom suprugom otprilike kao i ja, od njene srednje škole. Samo je kratko odgovorio: Mi uveče tako sedimo i gledamo televiziju. To mi je bilo tako slatko, šta sad ima da se pravi da je mlad. Uradio je po neku plastičnu operaciju, da ne izgleda baš kao deda, a i šteta bi bilo s tolikom energijom da ostavlja utisak starca. To mi je delovalo tako simpatično, nije se ponašao poput zvezde, već kao sav normalan svet –
Goran Bregović otvoreno o porocima: Sa drogom sam raskrstio!
- Znaš šta, ja sam odmah bio star. Od onog trenutka kad su u Bijelom dugmetu počeli da me zovu šefe, znao sam da sam mator, tako da mi to nije ništa novo. Od dvadeset pete godine imam taj nadimak
( Piše: Ksenija Konić )
