Sa Darom sam se zbližila radeći predstavu Egzibicionista 2003. godine. Kako smo jedine žene u ekipi, deleći garderobu načinjale smo razne teme. Uz sve to, njen mladalački duh, to što je veoma otvorena i nema distancu kao starija glumica, doprinelo je tome da nađemo zajednički jezik. Kako je vreme odmicalo, sve smo se intenzivnije družile i posećivale jedna drugu, odlazila sam kod nje na more i postale smo prave prijateljice. Jednostavno, pronašle smo se
Mama me je često vodila u pozorište Boško Buha da gledam dečje predstave, a tamo je Dara počinjala svoju karijeru. Često mi i danas ispriča kako bi se tada svi ti mladi glumci zagledali u moju majku koja je već bila zvezda. Nije mogla ni da pomisli kako će joj ta mala devojčica postati bliska prijateljica
Isidora i ja već dve, tri godine pokušavamo da nađemo neki tekst od kojeg bismo stvorile svoju predstavu koju bismo same producirale, skupile neku kintu, našle reditelja.. I nije nam išlo lako, sve dok pred skoro samo odustajanje, sticajem okolnosti, nismo naletele na tekst Ručni rad Žana Kloda Danoa
Uvek svoju ćerku Jovanu, pa i prijateljice koje su same, savetujem da je brak bitan. Kad kažem brak, mislim na zajednički život. Prirodno je da se dvoje vole i žive zajedno. Mogu da razumem one koji žele drugačije, da ih shvatim racionalno, ali ne i emotivno. Ja ne bih tako mogla. Opet, da biste sreli srodnu dušu, sreća jeste presudna, ali kad se to desi, ljudi često umeju da pokvare svoj odnos jer ga ne neguju. A ništa nije večno i ne podrazumeva se, ni prijateljsvo, mi odnos majke i deteta, brata i sestre... Kad dvoje već imaju sreću da se sretnu, nađu i prepoznaju, onda treba da budu totalni idioti pa da to i pokvare. Život nosi niz iskušenja, ali zaista verujem u to da zajedno mogu sve ako se vole. Opet, dosta je pisano o nekom strašnom antagonitzmu između muškarca i žene, ali ja sam ipak sklona da to vidim drugačije, i tvrdim kako ne bi trebalo otvarati front među polovima
Toliko je mnogo razvedenih ili onih koji čuvaju svoje emocije. Ali, udvoje je lepše. Naravno, ništa ne treba raditi na silu, a mladi treba da se vode srcem. Lepo je kad nauče da sve dele s nekim. Moj sin Nikola ima 14 godina, pohađa osmi razred osnovne škole i već ima svoj stav. Uči me šta i kako treba da radim u životu. Ali, korisne su te pubertetske godine jer sam od njega saznala o sebi neke istine
Živela sam i sama, ali i u paru. Uvek je privilegija deliti s nekim dane, i lepo i ružno, sreću i probleme, lepše je kad imaš nekoga da te zagrli i podrži nego kada sam sve proživljavaš. Podržavam zajednički život i borbu za njim, ali i želju da se od njega ne odustaje
diriguje
Žena je ta kojoj uvek treba podrška i zagrljaj. Ako već moramo da radimo kao muškarci, a zadržale smo sve poslove kod kuće, ne bi bilo loše da budemo isto plaćene jer u svetu važi pravilo da je za isti rad jači pol pet puta plaćeniji. Zato je za početak te promene važno da muškarac bude džentlmen
Žene su u istoriji bile obespravljene i svi znamo kako su se borile za svoja prva, a o nasilju da ne govorim jer je nedopustivo da ga žena trpi. Ipak, pored svega toga agresivno zastupanje ženskih prava ne znači da će to ženu osloboditi od problema. Ta bitka mora da se obavi u svakoj od nas pojedinačno. Reč je o intimnom procesu, jer žena slobodu mora da razume i osvoji, da se u njoj samoj desi proces osvešćenja. Ja sam imala sreću da sam rasla zaštićena, i da tuđe probleme nisam primetila sve do pred kraj osnovne škole i gimnazije gde sam učila o ženskim pravima. Zato valjda nisam ni imala problema u tim odnosima. Oni su jednostavni i laki za pametne muškace i pametne žene
Nas tri ne moramo ni da se dogovaramo, čim ih pogledam znam šta misle. Sa Darom se čujem svakodnevno telefonom, baš kao i sa Isidorom. Obe o meni znaju sve, možda i više o mojim doživljajima nego što sam ih i sama popamtila
Svaka ima neke svoje probleme, pa kad se okupimo da radimo, prvo završimo sa tim ličnim stvarima. Uz njih dve na sceni sam zaštićena, kao da sam sa svojima. Glumci su inače u teškoj poziciji jer retko kad biraju već su birani, a ako to čovek ne zna da hendluje, ume da bude veoma frustirauće. Često pomislim kako nas ustvari drugi ljudi spajaju i razdvajaju. Naš posao je igra koja se čini mi se večno trajati, pa ćemo samim tim i mi večno biti bliske. Naročito se to vidi kada otputujemo negde zarazila
Volim da putujem, a ovaj posao mi je to omogućio. I pritatno bih češće negde išla ali nemam vremena zbog pozorišta. Zato leto željno čekamo. Ali pored slodobe, često su nam i finansije problem jer nažalost mi ne živimo onako kako neko misli da je to slučaj s glumcima. Ali dobro, pozorište nam sve što nam fali vrati, putujemo sa predstavama i to ne može niko da nam uzme
Kao i sećanje na neke velike festivale gde smo sretali kolege iz celog sveta. Lepo je kad se osetite voljenim i podržavanim i van svoje zemlje. Pamntim Visbaden i čestitke koje smo tamo dobijali za predstavu, kao i daleki Meksiko gde smo punili po dve sale zaredom, a verujem da su u publici sedeli ljudi koji i ne znaju gde je Srbija. Ovu predstavu želim da igramo do kraja života jer za tekst nije bitno jesmo li bake ili devojke. Ona će nam omogućiti da se češće viđamo i putujemo. Dara i Branka me u šali nazivaju direktorkom i producentom jer sam se kao najmlađa oko nekih tehničkih stvari možda malo više zalagala, ali ja volim da kažem da smo ovde i ovoga puta jednake u svemu
