Između velikog pravoslavog praznika Uskrsa i planiranja prvomajskog uranka, folk pevačica Seka Aleksić organizovala je proslavu svog 33. rođendana. Iako je prvobitno planirala da sa svojim suprugom Veljkom Piljkićem (00) otputuje u Jerusalim i tamo po davnašnjoj želji uživa u prazničnom danu, u tome su je sputale profesionalne obaveze. Seka je zato u svom domu priredila slavlje za desetak najmilijih, a glavna tema razgovora bilo je iznenađenje koje joj je veče uoči rođendana priredio njen muž. Ispred njihovog doma pevačicin suprug parkirao je automobil koji je krasila crvena mašna, a birao ga je prema njenim afinitetima. Dva dana nakon partija, Seku su simbolične životne godine navele na sentimentalno razmišljanje o svemu što je prošlo, ali i o lepotama koje priželjkuje u budućnosti.
Story: Može li da se kaže kako je ovo vaše vreme praznika?
- I osećam se tako. Samo dva dana posle mog, rođendan je i mog rođenog brata Nedžada, a onda i mojim drugaricama. Još početkom aprila obuzela me je euforija oko kupovine poklona kojima se i sama radujem. I ovoga puta uoči rođendana svi su me pitali šta da mi kupe jer imam sve, a ja sam rekla kako mi nedostaje samo kasica prasica.
Story: Znači li to da ste počeli da štedite?
- Nisam osoba koja ume da štedi, ali ni neko ko rasipa i ne pita koliko šta košta. Ipak, dok je čovek mlad, mora nešto i da sačuva da bi kasnije uživao. U šezdesetoj sigurno neću pevati kao danas, ali želim lagodan život poput ovog koji sada vodim. S druge strane, stekla sam naviku da novac koji dobijem za rođendan, dam Veljku na čuvanje, a kad poželim da kupim novu tašnu, ja pokucam na njegov novčanik. Tako sam naučila i moju bratanicu Helenu da štedi, što ja radim u njeno ime. Posle putovanja ostavljam sitninu u evrima sa strane, pa kada nam ona dva puta godišnje dođe iz Sarajeva u posetu, dobije dobru sumu.
Story: Ko je to osetio, ume da kaže kako je biti tetka nešto najlepše na svetu?
- Samo mi koje to jesmo, poznajemo najbolje taj osećaj. Pored ćerke Helene iz prvog braka, koja ima 12 godina, moj brat ima i troipogodišnjeg sina Lava koji mi je sad za Uskrs poklonio šarena jaja, saksiju sa cvećem i magnet na kojem piše Za najbolju tetku na svetu.
Zna da njegova tetka voli takvo cveće jer je ono u buketu skuplje i traje svega nekoliko dana.
Story: Znači, gajite cveće?
- Kod mene ono lepo uspeva, čak me mama i spremačica često mole da im dam pelcere. Neke žene kažu kako cveću treba da se peva i priča. Ja to ne radim, zalijem ga kad se setim, poklanjam ga i sadim po dvorištu, a do sada mi nijedan cvet nije uvenuo.
Story: Koje sorte preporučujete za ovo proleće?
- Sve cveće je lepo, ljiljan mi je omiljen, ali ruže su najbolje za dvorište koje se od njih šareni. Imam ih u svim bojama, a dobila sam i divlje ruže iz Holandije.
Story: Ipak, od supruga ste za rođendan dobili najoriginalniji poklon?
- Poželela sam da promenim svoj automobil jer je moj srebrni mercedes star osam i po godina. Rekla sam Veljku da je sledeći opet mercedes ali SLK AMG jer volim dvosede. To je moj auto iz snova. Ranije, dok sam ga imala, volela sam da raspustim svoju dugu kosu koja je tokom vožnje lepršala na vetru jer sam spuštala krov na autu. Volim da su mi šezdesete makar na taj način bliske... Veljko sve to zna i odlučio je da me iznenadi baš za ovaj rođendan, a iznenađenje je pred naš dom stiglo veče uoči slavlja.
Story: Da li vam Veljko ispunjava sve želje?
- On me shvata u svakom smislu te reči. Najviše mi znači to što ume da me obraduje poklonima. Recimo, ima dana kada preteram sa kupovimom tašni i cipela, što mi on otvoreno kaže. Isto tako, ponekad i smatram da on preteruje sa kupovinom farmerki jer ni sam ne zna koliko pari ima. Onda ja njega opominjem. I poslušamo jedno drugo. Veoma je važno da kraj sebe imate nekoga ko će vam ukazati na vaše slabosti ako ih sami ne vidite. Takođe, u poslednjih pet godina od kada sam sa Veljkom, u medijima ne može da se pročita nijedna moja ishitrena izjava. Činjenica je da sam i sama zrelija, ali i on me smiruje.
Story: Zašto ste rođendan želeli da proslavite samo u krugu najmilijih?
- Želela sam da ga provedem u Jerusalimu, ali zbog poslovnih obaveza koje me čekaju odmah posle rođendana, putovanje smo odložili za septembar. Uživala sam sa svojim dragim ljudima i bilo mi je prelepo.
Story: Da li inače volite da dočekujete goste i spremate hranu za njih?
- Da budem iskrena, ja uvek spremam. Postoje ljudi koji mi pomažu, na primer, dekorater Zvezdan nam sredi sto kao što je to bio slučaj za Uskrs. Ali, kada je reč o hrani, ukoliko imamo mnogo gostiju kao za godišnjicu braka ili Veljkov rođendan, pa smo napolju pored bazena, angažujem pomoć. Ovoga puta sve osim torte koju je pravio moj prijatelj, kuvar Dalibor, spremala sam sama.
Story: A kako ste proslavili Uskrs?
- Uz supruga, brata, oca, majku i venčanog kuma. Bilo nam je divno jer je vreme provedeno uz porodicu neprocenjivo.
Story: Kako izgleda susret vaših roditelja koji su se razveli pre 27 godina?
- Nema razloga da posle toliko godina moji roditelji nisu u dobrom odnosu. Kada su se razveli, imala sam šest godina, ali danas najnormalnije komuniciraju, viđaju se na rođendanima i slavama, lepo se ispričaju i zbog toga sam srećna. Tata inače živi u Loznici, a mama mi je bliže, u Staroj Pazovi.
Story: Možete li sa ove distance da kažete kako ipak nije lako biti dete razvedenih roditelja?
- Ćerka mog brata iz prvog braka živi sa majkom u Sarajevu, ali oni svi sjajno funkcionišu što je veoma bitno. Mi smo tada živeli u Zvorniku, a već posle godinu, dve počeo je rat. Tata je otišao u Austriju, a brat i ja sa mamom u Banju Koviljaču, a potom u selo Lipovicu pokraj Šapca gde sam završila osnovnu školu. Nije bilo lako, posebno pred kraj školovanja. Ne sećam se detalja. Živeli smo veoma skromno, ali pamtim da sam imala jednaku ljubav od oba roditelja. Sada sam zahvalna Bogu jer da sam tada imala sve, ko zna u kakvu bih ličnost stasala. Zato danas znam da poštujem neke stvari, a na prvom mestu ljude.
Story: I da praštate?
- Živi smo ljudi i treba jedni drugima da opraštamo. Stalno ponavljam svojim prijateljicama da smo veliki onoliko koliko praštamo. Čvrsto verujem u to da svako dobije platu kakvu je zaslužio. Kada mi je moj duhovni otac jednom rekao kako moram da se molim i za one koji su me povredili, nisam mogla da poverujem kako je to moguće. Posle preobražaja koji sam osetila, dešava se da mi ljudi koji me dugo nisu videli kažu kako sam drugačija i kako posedujem neku drugu energiju. Mene odlazak na liturgiju smiruje jednako kao i čitanje duhovne literature. Poštujem druge vere, ali svoju smatram najboljom. To je velika sila i jaka stvar, zahvalna sam Bogu što me je uputio na pravi put.
Story: Kažu da u životu svako od nas dobije onoliko tereta koliko može da ponese. Smatrate li sebe jakom jer vam je put do sreće i blagostanja bio trnovit?
- Tako je. Svako nosi svoj krst, a ja sam svog svesna. Sve što mi se desi u životu, od Boga je, a čovek nikada ne zna zašto je baš to dobro.
Story: Ispostavilo se kako je vaša želja da sa 14 godina počnete da pevate i privređujete za porodicu bila ispravna?
- Od devojčurka prerasla sam u ozbiljnu devojku preko noći. Preskočila sam tinejdžerstvo i već tada našla bend s kojim sam radila. Ponosno sam izdržavala svoju porodicu, kupovala sam belu tehniku pre nego sebi patike. Skoro me je neko pitao sećam li se tog perioda, a ja sam odgovorila da ga se setim svakog dana čim ustanem. Otvoreno pričam o tome i ne stidim se. Iako u detinjstvu nisam imala ništa, sada sam ponosna što sa svoje 33 godine mogu sebi sve da ispunim. Nekada sam za Uskrs farbala samo nekoliko jaja u lukovini, a danas mogu da izmišljam sve što poželim. Ipak, trudim se da ne preterujem.
Story: Kako je vaša mama reagovala na odluku da se tako mladi latite mikrofona?
- U početku to nije odobravala, a onda je shvatila da je ta ljubav prema muzici jača od mene. Imala sam i veliku podršku od očuha. On je sa mnom učio istoriju, rešavao mi zadatke, ali i govorio mami da me ne sputava jer, ako je moja želja tako velika, moram sigurno da uspem. Mama i brat kasnije su putovali sa mnom na nastupe, a imala sam sreću da me bend prihvati kao člana porodice.
Story: Da li je u vašoj karijeri sve bilo onako kako ste planirali?
- Jeste. Od prvog albuma upoznala sam prave ljude: Dragana Brajovića Braju, Marinu Tucaković, Dejana Abadića... Kasnije se ispostavilo da je to ekipa koja pobeđuje. Perfekcionista sam i kod mene sve mora da bude tačno, na vreme i kako sam zamislila.
Story: Držite li sve pod kontrolom u svakoj situaciji?
- Uvek, pa čak i kada je reč o stajlnigu pred nastup. Za svaki slučaj najčešće uz sebe imam rezervnu varijantu, ako mi se ona prirpemljena ne dopadne u poslednjem trenutku.
Story: Jeste li ikada sumnjali u sebe i svoju istrajnost?
- Nisam. Odmalena sam verovala da ću biti druga Vesna Zmijanac koja mi je tada bila idol. Moj tata ju je voleo i ta ljubav je s njega prešla na mene. Verovala sam da ću možda biti i veća zvezda od nje. Kada sam mnogo godina kasnije u Grandu objavila prvi album i doživela da je upoznam, mislila sam da ću se onesvestiti od sreće. Prepričala sam joj i anegdotu kako mi nije dala autogram kada me je jednom tata kao malu odveo na njen koncert. U žurbi je rekla da ne može i ušla u auto. To je bilo moje veliko razočaranje. Sada sam shvatila da je ovaj posao veoma težak, morate uvek da budete nasmejani.
Story: Družite li se danas sa Vesnom?
- Češće se sretnemo na aerodromima između putovanja i uvek se lepo ispričamo. Obožavam je kao i Lepu Brenu, njih dve obeležile su moje detinjstvo.
Story: Nakon što ste na početku karijere proveli dve godine u Švajcarskoj, jeste li ikada poželeli život u inostranstvu?
- Tada mi je bilo lepo. Trudila sam se da što više radim i sakupim novac za album, a pomagala sam i svojim roditeljima. Kasnije nisam želela da se vratim jer je moja karijera vezana za Beograd. Živim u Staroj Pazovi budući da su mi tu brat i majka, blizu sam glavnog grada, tiho nam je i mirno. Kada zasnujemo porodicu, Veljko i ja odlučili smo da se preselimo u Beč.
Story: Možeze li da kažete da se materinstvo ne planira?
- Kad god sam bilo šta rekla na tu temu, pokajala sam se jer bi se ljudi nadovezivali na svaku moju rečenicu. Dosta njih znalo je to da zloupotrebi pa smo odlučili da o tome više ne pričamo, šta god da se desi.
Story: U kojim sve trenucima volite da se oslonite na supruga?
- Onda kada se dvoumim i ne znam kako da odreagujem. Nedavno sam rekla kako mi vantelesna oplodnja nije uspela, ali da idemo dalje, a onda je štampi osvanulo kako Seka ide na novu vantelesnu oplodnju. To me veoma nervira jer se pitam koga uopšte zanima moja trudnoća i takvi napisi me potresu. Želela sam da reagujem, ali nisam znala kako. U takvim situacijama volim da pitam Veljka za savet jer njemu najviše verujem.
Story: Ali, možda baš vaša priča o vantelesnoj oplodnji nekome da podstrek da se i sam upusti u to?
- Svesna sam toga i zato sam se upustila u pisanje blogova koji izlaze svake srede u podne. Tu pišem o majci, ocu, siromaštvu, sadašnjem životu... Jednom sam slikala cipele i tašnu i okačila fotografiju kada je neko prokomentarisao kako te pare treba da dam siromasima. Ta ista osoba zasigurno ne zna da imam fond koji se bavi humanitarnim radom, ali nije važno. Pišem takođe i o aktuelnim temama, politici, estradi... Pokušavam da edukujem neke ljude, pisala sam o Uskrsu, postu, praštanju. Mnogi ne bi mogli ni da pomisle šta sve od mene mogu da nauče, a ja se samo trudim da nekog ne uvredim.
Story: Sumnjate li u suprugovu vernost i dajete li mu povoda da sumnja u vas?
- Ne, među nama nema ljubomore jer verujemo jedno drugom. Dovoljno je da s nama provedete dan ili dva pa da vam to bude jasno. Veoma često smo zajedno, treniramo zajedno... Dešava se i da se razdvojimo na nekoliko dana. Veljko je pet dana boravio na Svetoj gori, a ja sam nedavno išla u Beč na nekoliko sati i veoma mi je nedostajao. Kad se i razdvojimo, osećam kao da mi nedostaje deo sebe.
Story: Verujete li u ljubav za ceo život?
- Verujem od kad sam upoznala Veljka, iskreno se nadam da će naša ljubav biti za ceo život.
Story: Da li vam se i koliko često udvaraju drugi muškarci i kako tada reagujete?
- Nemam udvarače. Možda je tome doprinela slika o nama u medijima jer ne skrivamo koliko se volimo i slažemo.
Story: Nakon tri i po godine braka, šta možete da navedete kao razliku između zabavljanja i bračne zajednice?
- Sve je isto osim što sada imamo datum venčanja kao povod za još jedno slavlje. Naša veza bila je ozbiljna i pre braka. Slažemo se i volimo toliko da u našoj kući vlada neverovatna atmosfera koju oseti svako ko nam dođe u goste. Za vezu i brak veoma su bitni tolerancija i razumevanje. Nekad ja moram da popustim, nekad on. Partneri moraju da se slušaju i mnogo razgovaraju kako bi se razumeli. Nekad volim da ćutim, a Veljko ume da oseti o čemu razmišljam. Ovakav odnos kao naš, poželela bih svakome.
Story: Šta vam još nedostaje?
- Postigla sam sve što može da ispuni mlad čovek od 33 godine. Bogu hvala, najmiliji su nam zdravi, ostalo je još samo da osetimo miris bebe u kući.
Story: Možda će vam baš 33. biti prelomna. Mnogi kažu da su tridesete najlepše za ženu. Kako ih vi doživljavate?
- Godine ne brojim, ali kažu da tridesete najbrže prolaze. Ipak, ako 33. bude najteža, trudiću se da, šta god da mi se desi, budem jaka i ostvarim ono što želim već nekoliko godina. Iako iz detinjstva nosim najteže i najbolnije uspomene, ono mi je bilo lepo, ali nijedan period mi nije bio toliko divan kao poslednjih pet godina.
Story: Kako izgleda jedan vaš dan?
- Veljko i ja ustajemo oko devet nakon čega imamo lagan doručak i pripremamo se za trening. U zavisnosti od toga koji je dan, idem na boks ili u teretanu gde vežbam sa tegovima. Onda sa drugaricom odem na ručak ili se vratim kući. Ako je Veljko gladan, pripremam nešto za jelo, najčešće ribu. Onda nam dođe društvo pa ja pravim palačinke koje sama ne jedem. (Smeh) Nekad gledmo film, igramo Play Station ili Ne ljuti se čoveče. Vikend je rezervisan za posao i tada obično putujem u inostranstvo, a nedeljom raspakujem stvari i pripremam nedeljni ručak ili večeru.
Story: Sve izgleda kao da se ostvario san kada ste kao mali pred ogledalom pevali držeći dezodorans i zamišljajući da je to mirofon...
- Baš tako. Umesto dezodoransa nekada sam koristila i onaj mamin veliki lak za kosu. Zavežem maramu oko struka, zamislim da je mini suknja i pevam. Roditelji su me često fotografisali, ali su te slike izgubljene tokom rata. Znala sam da ću biti pevačica.
Story: Jeste li bar jednom nekoga ošišali s obzirom na to da ste završili kurs za frizera?
- Kad sam shvatila da ne mogu istovremeno da radim i idem u školu, završila sam frizerski kurs, ali nemam nijednog dana radnog iskustva. Kako je mama insistirala da nešto završim, danas nju sređujem, šišam i farbam.
Story: Sa novom frizurom snimili ste i spotove za pesme Mamurna i Brodolom.
- Snimljeni su kao filmska priča pa se radnja iz spota Mamurna nastavlja u spotu Brodolom. U prvom devojka doživljava udes i svi misle da je poginula... Na kraju drugog stoji upozorenje Stop nasilju nad ženama jer sam time htela da dam podršku nežnijem polu.
Story: Koji svoj mamurluk pamtite?
- Nakon venčanja na kojem nisam imala vremena da jedem, a kamoli da pijem, Veljko i ja smo sutradan priredili žurku posle koje se desio mamurluk koji i danas pamtim.
Razgovarala: Jasmina Antonijević
