Zdravko Čolić, jedna od najvećih muzičkih zvezda ovih prostora, krajem 2013. godine objavio je novi, četrnaesti po redu studijski album. Nakon četiri godine pauze, novi album je oduševio njegovu brojmu publiku, stečenu tokom četiri decenije duge karijere. Od dvanaest novih pesama nekoliko su već postale hitovi, a popularni Čola ističe da se album Vatra i barut od prethodnih razlikuje po muzičkoj raznovrsti u kojoj svako može pronaći pesmu koja odgovara baš njegovom temperamentu. Iako je već na samom početku karijere stekao status legende, koja je već četrdeset godina pod budnim okom javnosti, Zdravko ne krije da je vaspitanje koje je poneo iz roditeljske kuće učinilo da i pored tako velike popularnosti ostane običan čovek. U prvom radijskom intervjuu po izlasku albuma Vatra i barut, Zdravko Čolić za Naxi otkriva kako publika doživljava njegove nove pesme, koliko vremena treba da prođe do sledećeg velikog koncerta, kao i kakvu bi knjigu jednog dana voleo da pokloni publici.
Novi album nosi zanimljiv naziv Vatra i barut. Za koje pesme sa novog albuma ste sigurni da će kod publike izazvati onaj efekat koji donosi spoj vatre i baruta - eksploziju?
- Kada pravite muziku nikada ne možete sa sigurnošću da procenite koje pesme će publika voleti. Retko je da sam imao albume kao što je ovaj, koji donosi toliko različitih kompozicija i gde je svako pronašao neku pesmu za sebe. Ne mogu da se setim da je tako bilo tako čak i u osamdesetima. Evo, nedavno nam se javila i jedna doktorka iz Niša koja sluša pesmu Samo pričaj, drugima se pak dopada pesma Slavljenička, dok ja recimo volim Esmu i Sarajevo. Pesma Vatra i barut je takođe veoma zanimljiva. Posebnu notu dala joj je saradnja sa Vlatkom Stefanovskim, koji je svojom gitarom pesmi dao lični pečat. Vlatko svira i u baladi Zar se nismo shvatili i donosi nam latino ritam, koji mene podseća na Santanu. Dakle, radi se o ozbiljnoj mešavini dobre muzike. Hteli smo čak i da pesma Šok, šok, koja se veoma razlikuje od svega što sam radio, bude najavna pesma. Album Vatra i barut je raznovrstan i po tome što su na njemu radila dva aranžera, a miks je urađen u Londonu, čime je nastavljena saradnja sa ljudima iz Engleske.
Koliko je vremena potrebno da pesme dopru do publike i kada možemo očekivati vaš koncert u Beogradu?
- Kad hoće da promovišu pesme ljudi ne moraju da čekaju, već mogu da prave koncerte odmah po izlasku albuma. Meni je žao da radim tako nešto jer mi je bitno da sačekam barem pet, šest meseci da pesme sazru, pa da zatim mogu da ih izvodim na koncertu. Atmosfera na koncertu mnogo je lepša kada pevam pesme koje ljudi znaju, nego da ih tada prvi put čuju. Ja definitivno nisam pobornik promotivnih koncerata vezanih za album. Prava mera da pesme zažive je šest meseci i makar četiri spota. Dakle, moj sledeći koncert u Beogradu može se očekivati već na jesen.
Šta je uzrokovalo to da ste i pored toga što ste veoma rano stekli status legende po ponašanju ostali običan čovek?
- Nema pravila, svako živi svoj život onako kako misli da bi trebalo. Ono što poneseš iz kuće, kao i društvo u kome si odrastao prate te celog života. Poštovanje starijih i patrijahalnost su osnove mog vaspitanja. Pošto je moj otac bio policajac naučen sam i da se vlast uvek mora poštovati. Sastavni deo mene je i pristojnost negovana tokom odrastanja. Bitno je da uvek slediš svoje biće. U životu su najvažnije jednostavnost i skromnost, a bahatost i gordost su dve stvari koje treba eliminisati. Istina je da suštinski čovek ne može tako lako da opiše sebe. Jedna takva analiza bila bi moguća tek kada bi napisao knjigu, ali ovako je teško dati neki sud o sebi.
Da li biste ipak jednog dana napisali autobiografiju?
- Da sam vodio dnevnik možda bih i pristupio pisanju autobiografije, ali pošto nisam, ne znam koliko bi mi vremena bilo potrebno da se setim svega (smeh). Naravno, setio bih se dosta toga, ali zastupam teoriju da bi mi bilo jako teško da javno iznosim ono što je moje biće i suština. Ipak, svakako bih voleo da jednog dana napravim neku vrstu muzičke biografiju. To bi bila knjiga sa lepim ilustracijama, u kojima bi bili opisana druženja i život koje prate moju profesionalnu stranu - koncerti, nastupi i susreti sa publikom.
Kakav bi morao da bude glavni glumac ukoliko bi neko jednog dana odlučio da napravi film o vašem životu?
- Važno je da taj glumac bude dobar i talentovan, jer dobar glumac može sve. On može da uđe u bilo koju ulogu u domenu kojim se bavi. Ne bih o imenima da se neko slučajno ne naljuti (smeh), ali svakako da kod nas ima veliki broj talentovanih glumaca.
Čini se da je nemoguće naljutiti se na vas, jer svi vas vole...
- Ne verujem baš u to. Ima raznih ljudi i različitih mišljenja.
Na razne načine obožavatelji su pokušavali da stignu do vas i da dobiju autogram. Koje situacije te vrste su vam ostale u sećanju?
- Pojedini susreti su bili veoma euforični. Na primer, neko te dotakne i padne u nesvest. Jednom smo Davorin Popović i ja bili u Prištini, kada je devojčica prišla da me poljubi, a posle je Davorin svima pričao da je ona nakon poljupca pala u nesvest. Kada je davanje autograma u pitanju ja sam uvek bio odgovorna osoba koja vodi računa o svojoj publici. Nekada su uzimali autograme, a danas svi žele da se slikaju. Tehnologija je napredovala i donekle nam olakšala stvari. Svakako je lakše slikati se, nego pisati autograme.
