Temperamentna i fatalna diva bivše Jugoslavije, jedinstvena Olivera Katarina, iza sebe ima zadivljujuću životnu priču na kojoj mogu da joj pozavide i mnoge svetski poznati dame. Često osporavana i zabranjivana, poznata umetnica vraćala se pred publiku nalik feniksu. Nakon velikog solističkog koncerta u Sava centru zakazanog za 7. novembar ove godine, ona planira da okonča svoju muzičku karijeru i posveti se pisanju nove knjige. Olivera je rođena 5. marta 1940. godine u porodici Petrović, u Beogradu.
Odigrala je preko trideset uloga na filmu i sarađivala sa najpoznatijim filmskim rediteljima poput Šamonija, Brekstona, Miće Popovića, Saše Petrovića, Matsona... Jedna od njenih najznačajnijih uloga s početka karijere bila je ona u ostvarenju Saše Petrovića Skupljači perja iz 1967. godine. Film je dobio Oskara, a njoj su se otvorila vrata naše i svetske kinematografije. Posle decenija medijske i profesionalne izolacije, vratila se na veliko platno ulogom u filmu Čarlston za Ognjenku Uroša Stojanovića. Nakon burnih godina, privatnih uspona i padova, Olivera se danas s istim osmehom na licu i setom seća svog bezbrižnog odrastanja u Beogradu.
- Ne mogu da zaboravim kako smo se kao deca igrali na ruševinama mosta kralja Aleksandra, odnosno današnjeg Brankovog mosta. Bilo je mnogo zaostalih bombi po tadašnjem Beogradu, od kojih su mnogi moji drugari ostajali bez šaka, pa sam u tom smislu imala opasno detinjstvo. Bile su to godine velikog siromaštva, ali ljudska toplina i drugarstvo nisu nedostajali. Progovorila sam i propevala u isto vreme, soba mi se uvek orila od pesme. Kada sam slušala numeru Belle amie, oduševljavao me je prelepi glas pevača, skakala sam od sreće i zajedno s njim pevala: Nisi lep, al` si drag mome srcu, otmen, blag, belle amie – priseća se Olivera svog odrastanja i ne krije da je od najranijeg detinjstva pokazivala svoju ljubav prema umetnosti i javnim nastupima.
- Scena me je oduvek privlačila, pa sam u osnovnoj školi počela da igram balet. Tata je bio užasnut jer je to tada bila sramna profesija. Jednom sam dobila ulogu Pahuljice u predstavi Pepeljuga. Silno sam patila što nisam igrala Pepeljugu, znala sam ceo tekst i nijednu probu nisam propustila. Devojčica koja je trebalo da glumi Pepeljugu nije se pojavila na premijeri, pa su mi dali njenu ulogu i tako sam postala glumica - priča Olivera koja je po završetku osnovne škole upisala Drugu žensku gimnaziju, danas Petu beogradsku, a tu se prvi put i zaljubila. Njena prva ljubav bio je poznati vaterpolista Milan Muškatirović Gale, s kojim je provela nekoliko godina.
- Otac mi je bio preterano strog i morala sam da dolazim kući čim padne mrak jer sam u suprotnom bila strogo kažnjavana i to tako što sam čučala u ćošku dok ga ne zamolim za oproštaj. Pošto sam u mladosti bila nepokorna i tvrdoglava, stalno sam s ocem dolazila u konflikt. Galeta, čuvenog vaterpolo golmana Milana Muškatirovića, upoznala sam sa četrnaest godina na igranci. To je bila ljubav na prvi pogled. Svakog dana čekao me je ispred škole i pratio do kuće, gde smo se teška srca razdvajali. Za našu ljubav znala je čitava škola, a kasnije i ceo Beograd. Kada je otac čuo za to, dobro se raspitao o mladiću s kojim se zabavljam i ućutao. Iako mu se Gale dopao, pa mi više nije zabranjivao da izlazim, nikada ga nisam dovela kući – priseća se umetnica svoje prve ljubavi, a po očevoj želji, Olivera se posle gimnazije upisala na Pravni fakultet u Beogradu, ali u tome se nije pronašla.
- Protiv svoje volje upisala sam se na Pravni fakultet. Nikada sebe nisam mogla da zamislim kao sudiju ili advokata, pa sam posle dva meseca studiranja pobegla u Pariz. Otac mesecima nije bio kod kuće jer je plovio Dunavom, a majka je, posle dugih razgovora, stala uz mene, spakovala mi pun kofer hrane i u rukavicu mi ćušnula nešto novca da mi se nađe. Mislila sam da ću brzo naučiti jezik i upoznati grad u koji su se zaljubljivali svi umetnici, ali pomalo sam se razočarala. Lutala sam po hladnom Parizu, od adrese do adrese, a onda me je drugarica preporučila svojoj gazdarici, udovici sa dva sina, koja je živela blizu Trijumfalne kapije.
U Parizu sam radila od šest ujutru do dva po podne i posle godinu dana takvog života vratila sam se u Beograd. Dok sam živela u Parizu, bila sam jako upadljiva zbog svoje lepote i držanja, što je bilo veoma opasno. Ljudi su stalno nasrtali na mene, ali nikada nisam imala većih neprijatnosti. Tada mi se ozbiljno udvarao jedan riđ i vrlo zgodan monarh, čije ime ne mogu da obelodanim jer je i danas kralj jedne države. Ipak, nije uspeo da me osvoji jer sam bila zaljubljena u Milana - Galeta Muškatirovića, svoju tadašnju prvu veliku ljubav, čuvenog vaterpolo golmana koji je u to vreme bio na odsluženju vojnog roka u Zagrebu – priseća se pevačica koja je po povratku upisala Pozorišnu akademiju, razišla se sa Galetom i upoznala poznatog kritičara Vuka Vuča.
- Stavila sam tačku na vezu sa Galetom jer sam imala osećaj da me on sputava. Nije mogao da podnese to što sam nakon napuštanja Pravnog fakulteta upisala glumu. Bio je mnogo ljubomoran i nije mogao da podnese ljubavne scene koje su neke uloge podrazumevale, zbog čega se i završila naša dvogodišnja ljubav. Pronašla sam ga na fakultetu i zapretila mu da ću se za dva meseca udati za bilo koga, samo da prekratim muke, ali nije mi palo na pamet da tako mogu i sebe da kaznim. Primljena sam na Akademiju, u klasu profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić, Brankom Zorić... Godine 1962. desilo se čudo, dobila sam stalni angažman u Narodnom pozorištu, iako sam bila tek na drugoj godini fakulteta. Igrala sam naslovnu ulogu u Koštani. Još u toku proba bila sam nezadovoljna jer stvari nisu išle onako kako sam očekivala, a ta predstava trebalo je da bude moja velika šansa. Posle premijere osvanuo je tekst mladog kritičara Vuka Vuča, koji je za mene napisao da sam milolika priučena balerina. Ta rečenica zujala mi je u ušima i zaklela sam se da ću ga ošamariti kada ga budem videla. Posle nekoliko dana srela sam ga u Klubu književnika, skočila kao oparena, prišla mu i opalila mu žestok šamar.
Nastalo je opšte ludilo, pljuštale su šaljive dosetke, atmosfera je postajala sve zagrejanija i u jednom trenutku on me iznenada upitao: Da li biste postali moja žena? Ostala sam bez reči, a svi glumci već su nazdravljali budućim mladencima. Ipak, bila sam zadovoljna jer sam čoveka koji mi se podsmevao naterala da me poštuje. Tada sam imala dvadeset godina i nisam baš znala šta radim. Kada je svanulo, nas dvoje smo se, obučeni u crno kao da smo krenuli na sahranu, našli pred matičarem. Stidljivo sam promrmljala: Da, a Vuk mi je tada prvi put prišao i poljubio me. Otišli smo u njegovu prelepu kuću na Senjaku i on je s vrata rekao dadilji da je doveo svoju ženu, Oliveru Vučo. Zamolio ju je da nam skuva kafu, a onda telefonirao Dagmar Stojanović kako bi joj saopštio da se oženio. Nisam znala da je s njom u vezi četiri godine i to me je osvestilo, pa sam zaplakala i promrmljala kroz suze da ga ne poznajem i ne volim. Poželela sam da što pre pobegnem, ali u tom trenutku zazvonio je telefon. Bio je to moj otac koji je s druge strane žice urlao i pretio da će me se odreći jer sam izazvala tragediju.
Naime, Miloš Žutić, inače godinama zaljubljen u mene, pokušao je da se otruje kada je čuo da sam se udala, a otac je tvrdio da će me ubiti ako mu se nešto desi. Osetila sam se krivom, zgrabila kaput i pobegla, ali takav osećaj slobode više nikada nisam doživela. Otišla sam kući, a otac mi je, čim me je ugledao, lupio šamar rekavši da sam obrukala kuću Petrovića i kako mi tu više nije mesto. Našla sam se na ulici i krenula ka Narodnom pozorištu, gde me je našao Vuk, očajan i osramoćen što mu je mlada pobegla. Nisam imala kud, pa sam mu se postiđena vratila. Naš brak nije funkcionisao, svađe su bile normalna stvar i on je sve više pio, a ja bivala sve očajnija. Nakon dve godine zajedničkog života, dok je Vuk bio u vojsci, odlučila sam da ga napustim. Kada sam mu to saopštila, skuvao je litar kafe i pustio gramofon. Satima smo sedeli uz Antonijev Adađo, plakali i opraštali se – otkriva nekada uspešna glumica. Posle razvoda, Olivera nije mogla da se vrati kod roditelja, pa je od honorara koji je dobila za film Dobra kob iznajmila garsonjeru. Iako je u to vreme već bila poznata glumica, odjednom više nije bila po volji pozorišnim moćnicima.
- Mira Trailović je često bila ozbiljna prepreka mojoj pozorišnoj karijeri. Nudila mi je komade na čitanje i obećavala uloge, ali kasnije ih je dodeljivala drugim glumcima. Štampa je stala na moju stranu, ali i neke kolege koje su smatrale da sam nepravedno oštećena. Dok je ležala u bolnici, Mira me je pozvala i zamolila da joj oprostim. Međutim, tu nije bio kraj mojim nevoljama. Posle mog dolaska sa Kanskog festivala, odstranili su me iz Narodnog pozorišta i presudili mi otkazom bez ikakvog obrazloženja. Ceo Radnički savet pobunio se zbog toga, ali ja sam ipak napustila pozorište - seća se Olivera.
Ona je posle toga uporno pokušavala da u Avala filmu dođe do neke uloge. Trinaest puta bila je pozivana na probna snimanja i odbijana. Sa dvadeset i dve godine fatalno se zaljubila u Ratka Draževića, direktora Avala filma.
- I Ratka sam prvi prut srela u Klubu književnika. Sedela sam sa Mirom Trailović i ona mi je objasnila o kome je reč. Savetovala mi je da mu priđem i otvoreno ga pitam zašto me ne angažuju, pa sam energično ustala i prišla njegovom stolu. Pružajući mu ruku, drsko sam rekla: A vi ste taj čuveni švaler zbog kojeg me odbijaju u Avala filmu? Ponudio mi je da s njim popijem kafu i ja sam pristala. Oči su mu bile krupne i crne, a iz njih je sijala beskrajna nežnost. Rodila se velika ljubav. On je bio Titov obaveštajac, tajanstvena i vrlo intrigantna ličnost. Tih dana trebalo je da se venča sa Terezom Kulundžić, bivšom ženom Žarka Broza koja je živela u Londonu. Javio joj je da sve proda u Londonu i dođe u Beograd da bi se konačno uzeli. Nisam znala ništa o tome, sve dok Ratko nije pokušao da me sakrije, a u pratnji čuvara krijumčario me je kao najveće blago. Kada se ta situacija rešila, divno smo se slagali. S njim sam provela sedam godina i živela na visokoj nozi u Parizu, Milanu, Rimu... On je stvarao moju karijeru.
Ti si bila oličenje, esencija svega onoga što je voleo u jednoj ženi, rekla mi je Ratkova sestričina, slikarka Biljana Vilimon. Mnogo te voli, lud je za tobom, govorila mi je njegova sestra Stana, ali ipak sam ga napustila. Nije želeo da se ostvarim kao majka, hteo je da se posvetim samo karijeri i postanem najveća svetska zvezda. Govorio je da majčinstvo nije za mene jer svaka žena može da rodi, ali ne može da postane Olivera. Spakovala sam kofere i iz Rima pobegla za Beograd, a on je tada počeo da pije i alkohol meša sa sedativima. Došao je za mnom u Srbiju i otišao u moju vikendicu u Sremčici. Petnaest dana sedeo je tamo, pio i čekao me sa napunjenim pištoljem. Do mene su stigle glasine kako namerava da me ubije. Pronašla sam ga i besno zaurlala na njega: Nisi hteo mog sina i moraš da budeš kažnjen za to! Posle toga pustio me je da odem – iskrena je Olivera koja je svog drugog supruga, potpredsednika Beograda Miladina Šakića, poznavala još od rane mladosti. Njegovi prijatelji jednom su je nazvali, rekli joj da je on na samrti i kako želi da je vidi.
- Da bih se uverila u to, otišla sam do njegovog stana. Dobio je penicilinski šok i ležao nepokretno na krevetu, a kada mu se stanje popravilo, otišla sam kući. Posle toga želeo je da se revanšira i pozvao me je na ručak. Izašla sam s njim iz inata Ratku koji me je smrtno uvredio. Miladin mi se danima udvarao i slao mi pisma u kojima je pisao kako mu je najveća želja da sa mnom ima sina. U to vreme majka mi je umrla i bila sam očajna. Svake noći, tačno u ponoć, posećivala sam njen grob u Dobanovcima. Jednom prilikom, dok sam klečala nad majčinim spomenikom, čula sam njene reči upućene meni: Uzmite se, imaćete sina... – govori umetnica koja je ubrzo uzela majčino ime i udala se za Miladina s kojim je dobila sina Maneta.
- Posle godinu dana braka, ostala sam u drugom stanju. U trideset prvoj godini dobila sam sina i mojoj sreći nije bilo kraja, ali ona nije dugo trajala. Kada je Mane imao samo sedam meseci, njegov otac doživeo je tešku saobraćajnu nesreću, a s njim u kolima bili su Branko Pešić i Simo Zatezalo. Miladin je zadobio dve frakture lobanje, unutrašnje krvarenje... Svakodnevno sam ga obilazila dok je ležao nepokretan u bolnici i nekoliko godina posle nezgode ipak je preminuo - setno priča Olivera.
Ostala je sama sa sinom, a sve što bi počela da radi, na neki volšeban način bilo bi stopirano.
- Držali su me izolovanu i bilo je dana kada sam mislila da neću izdržati. Početkom rata, kada nije bilo šanse da preživim od penzije koja je iznosila jednu marku, otišla sam sa sinom u Ameriku. Živela sam u srpskom centru u Vinzoru, a Mane u Njujorku gde je išao u školu koju je napustio kako bi počeo da radi kao konobar u kafiću. Krvavo sam se borila za svaki dinar i mnogo patila, a najteže mi je bilo to što je Mane morao da ispašta zato što je sin Miladina Šakića i Olivere Katarine. Odlučila sam da prodam stan od sto pedeset kvadrata kako bih mu omogućila bolji život. Po završetku slikarske Akademije, izrazio je želju da ode u Španiju – govori Olivera čiji se sin nakon studija u Madridu vratio u Beograd.
- Nisam posesivna majka i mislim da će moja buduća snajka to uvideti jer ću se skloniti i učiniti sve da oni budu srećni. Bila bih veoma radosna da doživim da postanem baka. I srce i dušu bih mu dala, ne bih bila od onih baka koje ne žele da učestvuju u čuvanju unuka, već bih mu se posvetila u potpunosti – govori glumica koja priznaje da nakon smrti svog supruga nije srela muškarca koji bi zavredeo njenu pažnju.
- Volela sam izuzetne ljude pa mi Bred Pit, kada ga uporedim s njima, izgleda kao devojčica. Oni su bili zgodni, muževni, visoki, pravi divovi, a ja sam se pored njih osećala kao prava devojčica i žena. Imala sam udvarača, ali niko nije zavredeo moju pažnju. Da mi je srce za nekim zadrhtalo, sada ne bih bila sama. Lično sam se odlučila na samoću, nisam želela da s nekim budem polovično u vezi – zaključuje Olivera Katarina, jedna od najfatalnijih Srpkinja prošlog veka.
