Iako nam je tek iz drugog puta pošlo za rukom da pronađemo ušuškani dom golmana VK Crvena zvezda Denisa Šefika (36) u Beogradu, na kapiji nas je srdačno dočekala njegova supruga Jelena (33) zajedno sa psima Hasom i Labijem koji su veselo trčkarali oko naših nogu. Oni su kao članovi porodice, slažu se svi ukućani dok nas vode do divno uređenog dvorišta u kome supružnici provode najviše vremena sa sinom Davidom (10) i ćerkom Ninom (8). Iako se njihov svet nekada vrteo oko vaterpola i uspešnog tate, sada je sva pažnja usmerena na talentovanog sina koji trenira fudbal u FK Partizan sa generacijom koja je 2003. godište.
- Nisam ni primetio da je talentovan za to jer se bavim drugim sportom, ali tako su mi rekli kada je imao samo četiri godine. Čim je počeo da trenira u klubu Soccer, a potom i u Budvi, hteo je da brani. Mislio sam da je to zbog mene, ali kada sam ga pitao zašto hoće da bude baš na golu rekao mi je jasno: Trener menja igrače, a golmana nikada! Nisam priželjkivao da se oproba u vaterpolu, već sam ga pustio da sam bira šta hoće jer je i mene moj pokojni otac vodio na pregršt sportova. Voleo sam da igram fudbal, ali zbog konstitucije nisam bio za taj sport, a pošto sam odmalena obožavao bazen, bilo je prirodno da odaberem vaterpolo. Najbitnije je da se David bavi sportom i da energiju gubi na zdrave stvari, a ne na ulici. Ako profesionalno bude igrao fudbal sigurno će morati da se odrekne nekih stvari, ali s druge strane, sport pruža ogromnu lepotu i zadovoljstvo, pogotovo ako si pobednik - započinje priču proslavljeni golman, a njegova supruga se nadovezuje:
- David od malih nogu govori samo o fudbalu i prati sve utakmice i igrače, a italijanski golman Đanluiđi Bufon mu je toliko bitan, da je na njegovoj listi onih koje voli prvo on, pa tek onda mi. (Smeh) Njega ne interesuje da daje golove ili da navijaju za njega, već želi samo da bude najbolji na golu zbog čega trenira svakog dana. Denis ga podržava svim srcem jer smo nas dvoje inače veliki ljubitelji fudbala. Jedino smo podeljeni što se tiče navijanja, tata i sin navijaju za Real Madrid, a Nina i ja za Barselonu, tako da je kod nas u kući uvek živo kad je utakmica u toku - priznaje Jelena i navodi da li joj je kao ženi i majci teško da uvek bude na raspolaganju svojim momcima.
- Idem sa papirom u ruci da ne zaboravim ko ide na koji trening, gde treba da ih vozim i šta sve moram da završim, ali to je za nas normalan život! Deca su sada velika i znaju svaku tatinu utakmicu, ali fudbal je u odnosu na vaterpolo preuzeo primat u našoj kući jer nam je sin na prvom mestu. Žestoko navijam za obojicu, ali za Davida ipak malo više. On je najbolji đak i pravi klikeraš, tako da nas devojčice iz škole non-stop zovu. (Smeh) Učimo ga da je školovanje veoma važno jer znamo da će mu fudbal uskoro oduzimati previše vremena. Tata ga ponekad savetuje kako je nešto trebalo da odigra, iako on ne trpi nikakve kritike, a ja sam kao prava mama tu da smirim situaciju. Nemam tremu pred Davidova takmičenja, ali Denisu nije bilo dobro kada je gledao njegova poslednja dva turnira jer mu je skočio pritisak - priča gospođa Šefik dok njen suprug potvrdno klima glavom.
- Tokom karijere imao sam tremu možda jednom, dva puta, ali Davidove utakmice mnogo teže preživljavam nego svoje. I svaka njegova pobeda mi je važnija - zadovoljno ističe trofejni golman koji ne haje za to što mu sin igra u Partizanu, a on u Zvezdi.
- Mi smo Partizanovci, samo jedan od nas sada igra za Zvezdu. Jedino supruga navija za crveno-bele i pokušava to da prenese i na ćerku, ali ona se ne da. (Smeh) Nina ide na gimnastiku i glumu, pa ćemo tek videti šta joj više odgovara. Moj jedini motiv što sam još u bazenu jeste to što želim da me deca gledaju kao uspešnog čoveka. Naravno da razmišljam o povlačenju i vreme je za to, iako neki kažu da mogu još da igram. Videćemo šta me čeka u novoj sezoni sa Zvezdom. Voleo bih da ostanem u sportu iako mislim da ne bih mogao da budem trener - smatra Šefik, a njegova supruga otkriva koji će trenutak u karijeri njihovog naslednika zauvek pamtiti.
- David je u Partizanu godinu dana, a za to vreme odigrao je sedam turnira, od kojih je na dva međunarodna bio izabran za najboljeg golmana. Kada je osvojio prvi pehar, bila je to jedina utakmica koju smo Denis i ja propustili jer smo bili na svadbi, ali smo bili beskrajno srećni. Još čuvam poruku kada su mi javili da je osvojio taj trofej - završava ponosna mama.
Piše: Jelena Kulović
