Na mestu gde se spajaju večna briga i nepresušni izvor jedne posebne vrste ljubavi, razvio se i odnos kakav razumeju samo ćerke koje neizmerno vole svoje očeve i očevi koji žive za svoje mezimice. Iako danas obeležava pola veka svoje karijere, naš poznati slikar Branislav - Bane Minić (75) navodi još jedno važno računanje vremena - trenutak kada je, kako kaže, u trideset petoj godini prestao da bude momak jer je dobio svoju prvu i jedinu naslednicu, danas našu priznatu glumicu Isidoru Minić (39). Njihov odnos poprimio je jedan poseban oblik kada su 1981. godine nakon smrti voljene žene i majke, čuvene glumice Nede Spasojević, ostali upućeni jedno na drugo. Tada je Isidorinih osam godina bilo malo da shvati šta ju je snašlo, ali i dovoljno da uz svu pažnju svog oca dobije bezbrižno detinjstvo kao pravu odskočnu dasku za život.
- Isidora nema više nikog osim mene. U mladosti bio sam veliki boem i živeo kao momak sve do trideset pete godine kada mi se rodila ćerka. U međuvremenu, pomrli su nam svi bliski, Neda, njeni i moji roditelji, pa smo ostali samo nas dvoje da se družimo i volimo. Danas mogu da kažem da je ona brižna ćerka, ali to pokazuje na jedan veoma neprijatan način i stalno me zapitkuje: Jesi li jeo, šta si jeo, da li si izmerio pritisak, popio lek... Opet, ako mi se ne javi telefonom, odmah je ja zovem – s osmehom počinje umetnik koji je svoju ćerku odavno izveo na pravi put.
- Ostala je navika da se svako jutro čujemo telefonom. Stalno ista pitanja isti odgovori, ali kad jedno od nas ne pozove, nastaje panika – dodaje Isidora otvarajući put sećanjima na prelomne životne trenutke.
- Kada je Neda umrla, pošto nismo bili venčani, ja sam postao Isidorin staratelj. Bilo je vrlo teško. Neda je preminula u julu i prvih četrdeset dana stalno smo odlazili na groblje, a potom, već u avgustu, poveo sam Isidoru u Dubrovnik želeći da joj, koliko je moguće, olakšam taj gubitak. Babe i dede su nam bile pomoć, ali ja nisam postavljao nikakva posebna pravila u vaspitavanju. Ipak, dok je bila suviše mlada, morao sam da znam gde je i s kim je – priča Branislav koji je, po rečima svoje ćerke, ispunio davno dato obećanje.
- Samo sam se jednog dana iznenadila kada sam ostala do kasno na akademiji, a tata nije postavljao pitanje zbog čega se to desilo. Bio je strog, ali sada shvatam i zašto. Nisam ništa propustila. Sada izlazim, nadoknadila sam odlaske i u kafanu i u diskoteku. Dao mi je obećanu slobodu koju nisam zloupotrebila – ističe Isidora, dok je otac posmatra s onom dozom ponosa koja potvrđuje njegovo zadovoljstvo da je dobro odradio posao u vaspitavanju. Ipak, sve što je u privatnom životu proživeo, danas kaže da nije mnogo uticalo na njegovo stvaralaštvo.
- U nekim trenucima deluje mi da je ovih pedeset godina rada tako brzo prošlo, a kad se setim šta sam sve proživeo, vidim da to nije bilo neispunjeno vreme. Dok si mlad, stalno se smenjuju novi događaji i poznanstva, a kad osetiš da si star, postaješ ograničen kretanjem, društvom... Nekada sam po ceo dan slikao, a danas važi ona stara: Dan je dug, a godina brzo prođe... – priča Branislav koji kao početak svoje karijere navodi prvo izlaganje na Oktobarskom salonu 1963, a već naredne godine postao je član ULUS-a. Budući da mu je pejzaž uvek bio u centru interesovanja, ipak je postojala jedna faza stvaralaštva koju je najintenzivnije obojio njegov privatni život.
- Neda i ja smo bili zajedno osam godina i za to vreme često me je pitala kada ću joj napraviti portret, a ja sam stalno govorio da ima vremena. Onda se ona iznenada razbolela i nakon dve godine preminula. Osećao sam kako imam dug prema njoj i narednog meseca nastala je prva slika, jedina iz te serije koju smo zadržali. Naslikao sam je s leđa kako gleda u neki moj imaginarni pejzaž i odlazi ka njemu. Zato sam seriju tih slika nazvao Odlazak – kaže slikar koji se od svojih četkica gotovo nikada nije odvajao. Do pre nekoliko godina gotovo sav njegov posao dešavao se u ateljeu ušuškanom u jednom voždovačkom potkrovlju.
- Koliko sam vremena provodila na probama sa mamom u pozorištu, toliko sam često išla i sa tatom u njegov atelje. Dok je on slikao, meni je najčešće bilo dosadno, ali sam čekala. Uvek sam bila okružena slikama, ali hvala bogu, to nije uticalo na mene da se i ja time bavim. Tome je i tata doprineo jer je govorio kako bi trebalo da imam sve jedinice iz likovnog – prepričava tatinu šalu Isidora, dok Branislav ipak ne zaboravlja jedan njen crtež.
- Neke još čuvam, ali onaj najbolji i meni najdraži ipak se izgubio. Kad joj je umrla majka, nacrtala je pticu i neki brod na Savi, ali napisala je i tekst u kojem je navela kako je jedan brod otplovio, ali će ona drugi da čuva... Otkako se rodila, dobio sam obavezu da je čuvam, kuvam joj teleće čorbice, izvodim u šetnju... I prohodala je praveći meni društvo u bifeu kraj beogradskog pristaništa gde sam odlazio u posetu drugarima – navodi Branimir objašnjavajući da je, iako likom ista majka, Isidora nasledila njegov karakter.
- Danas ja svoj temperament stišavam prema njenom. Donekle je i razumem, znam gde sam grešio i hoću da joj olakšam, ali ne vredi. Neda je opet bila suprotna nama, tolerantna i naivna, usredsređena na svoju profesiju... – priča slikar, dok njegova naslednica s osmehom ističe u čemu liči na svog oca.
- Mama je kao i ja bila jedinica, otac joj je bio glumac, majka domaćica, pa su svi u kući bili usredsređeni na njenu profesiju kako bi napredovala. Ja sam odrasla pod drugačijim okolnostima. Tata i ja smo morali da se borimo za život kako smo umeli, ja mala i on sam. Očigledno sam nasledila te njegove osobine da jurim, trčim, sama se snalazim... Nedavno mi je Dara Džokić, kada sam se brinula za tatu i žalila kako me ne sluša, rekla: Samo uzmi njegovu fotografiju i ogledaj se. I zaista je u pravu. Mada, često mi prijatelji kažu da nisu videli glumicu koja je toliko introvertna kao ja, a istina je da se ne upuštam vrlo lako u razgovore. Imam desetak prijatelja koje sam birala, kao i oni mene i to je za ceo život – ističe glumica koju je otac podržao u odabiru profesije.
- Kada mi je saopštila šta želi da bude, odlučio sam da odem na razgovor kod profesora Bajčetića na čijoj je klasi i Neda učila. Prvo me je pitao zašto joj branim da upiše Akademiju jer se tako, navodno, priča po Beogradu. Kada sam objasnio kako ne želim da Isidora ode u glumu samo zato što joj se majka time bavila, obratio mi se rečima: Slušaj, ona je talentovanija od Nede. Prema tome, budi miran. Nisam više imao nedoumica – iskren jedan od osnivača Skadarlije koji je osamnaest godina radio kao spoljnji saradnik na njenom vizuelnom izgledu. Danas se ploča koju je pravio u znak bratimljenja Skadarlije i Monmartra, čuva na ovom umetničkom brdu u Parizu, a naš slikar vlasnik je i značke Vitez Monmartra. Mnogo je toga obojilo njegovu pola veka dugu karijeru čiji jubilej obeležava i izložba u centru prestonice.
- Izlažem u galeriji koja nema električnu energiju jer je dužna Elektrodistribuciji. U toj istoj galeriji prvi sam izlagao posle bombardovanja u septembru 1999. Godine. I tada je bio mrak, ali zato što nije bilo sijalica, pa sam ih kupio. Danas ima sijalica, ali nema struje. Eto koliko smo u centru Beograda nazadovali za četrnaest godina. Sreća naša pa je dug dan... – zaključuje slikar čija ljubav prema profesiji kojom se bavi mnogima može da posluži kao putokaz kako slediti ono u šta je srce pokazalo prstom.
Jasmina Antonijević
