Pablo Ruiz Pikaso, poznat kao Pablo Pikaso, rođen je 25. oktobra 1881. godine i bio je španski slikar, skulptor, grafičar, keramičar i scenograf koji je veći deo svog života proveo u Francuskoj. Slavni umetnik rođen je u španskom gradiću Malaga kao najstarije od troje dece. Njegov dolazak na svet bio je veoma traumatičan jer je babica koja je porađala njegovu majku pomislila da je mrtav i ostavila ga je na stolu, a Pablo ne bi ni preživeo da ga nije spasao ujak Salvador, po profesiji lekar.
- Doktori su u to vreme pušili cigare, a ni moj ujak nije bio izuzetak. Kada me je video kako ležim, otpuhnuo mi je dim u lice i odmah sam došao k sebi - rekao je jednom prilikom Pikaso koji kao da se rodio sa talentom za slikarstvo. Prva reč koji je izgovorio bila je piz, što je na španskom skraćenica za olovku, a sa slikarstvom ga je upoznao njegov otac, umetnik i likovni učitelj Hose Ruiz Blasko. Obučavao ga je od njegove sedme godine, a sa devet godina naslikao je svoje prvo delo Le Picador, na kome je muškarac koji jaše konja tokom borbe bikova. Ponekada je otac tražio od malog Pikasa da završava njegova dela jer je još tada bio izuzetno talentovan.
- Nikada nisam crtao kao dete. Već sa 12 godina crtao sam kao Rafael - rekao je.
Kada je Pikaso napunio 13 godina otac je pokušao da mu zabrani slikanje jer je shvatio da su dela njegovog sina znatno bolja od njegovih, ali nije uspeo u tom naumu. Otac, majka, Pablo i njegove dve sestre Koncepcion i Lola 1891. preselili su se u La Korunju, mesto na obali Atlantskog okeana. Njegov otac dobio je novi posao na tamošnjem fakultetu. Pikaso je takođe pohađao očeve časove dekorativnog crtanja, ali je upisao i časove crtanja portreta, kao i slikanje krajolika. Kao četrnaestogodišnjak tehnikom ulja na platnu izrađivao je portrete porodičnih prijatelja. Njegovi radovi izazivali su divljenje onih koji su imali priliku da ih vide, a već tada isticali su kako njegova slika Girl with Bare Feet nimalo ne nalikuje radu deteta. Bez sumnje, Pikaso je bio brilijantan. Bio je umetnički zreliji od kolega u razredu pet šest godina starijih od njega. Ali, Pikaso nije mogao da podnese disciplinu i zbog toga je bio često kažnjavan.
- Zatvarali su me u malu sobu sa belim zidovima i klupom. Bilo je sjajno, mogao sam na miru da slikam po zidovima - rekao je jednom prilikom.
Četiri godine kasnije njegov otac ponovo je odlučio da promeni posao. Prihvatio je mesto na La Lomnji, umetničkoj školi u Barseloni. To se za stvaralaštvo malenog Pikasa pokazalo kao veoma važno jer je Barselona veliki grad, a tamošnja umetnička zajednica držala je korak sa dešavanjima u Parizu. Pablo je i ovog puta sledio oca, pa je tako u La Lonji upisao tečaj klasične umetnosti. Njegovi predavači su ga već tada smatrali pravim umetničkim čudom. Imao je i studio koji je delio sa prijateljem Maneuleom Palaresom i u potpunosti se posvetio slikarstvu. U jesen 1897. počeo je da studira u Madridu na akademiji Reak de San Fernando, ali je tu školu brzo počeo smatrati dosadnom pa je sve češće bežao sa predavanja. Umesto na časove, odlazio bi u slavni madridski muzej Museo del Prado gde se divio delima baroknih španskih slikara kao što su Velaskez i El Greko. No, daleko od toga da je živeo lagodnim životom. Kada je otac saznao za njegove izostanke sa predavanja, prestao je da mu šalje džeparac tako da Pikaso nije imao novca. Žarko je želeo da ode iz Madrida pa je odlučio da prati svog prijatelja Palaresa na putu za njegovo rodno selo Horta de Ebro gde je ostao narednih osam meseci.
- Sve što znam naučio sam u Palaresovom selu - često je govorio kasnije.
Tokom boravka u tom malom mestu među brdima ponašao je nove motive za slikanje. I kasnije će često bežati tamo jer je mogao na miru da se odmara i razmišlja. Kada se 1899. godine vratio u Barselonu, počeo je da posećuje Els Quatre Gats, tavernu uređenu kao poznati pariski kabare Le Chat Noir. To je bilo omiljeno mesto okupljanja katalonskih modernista koji su odvažnog i harizmatičnog Pikasa, koji je bio u tinejdžerskim godinama, primili u svoj krug. Postao je veoma blizak sa slikarskom Karlom Kasagemasom i pesnikom Džajmeom Sabertsom. Upravo tada sebe je počeo da naziva imenom koje će ga kasnije proslaviti - Pikaso.
- Njegovi katalonski prijatelji stvorili su tu naviku da ga zovu majčinim prezimenom - objasnio je jedan od njegovih prijatelja.
Pikaso se oduvek dobro slagao sa majkom Marijom jer je profesionalno takmičenje između njega i oca često uticalo na njihov privatni odnos, pogotovo što je sin veoma rano postao bolji od oca. On je već u februaru 1900. u spomenutoj taverni imao izložbu na kojoj je izložio čak 150 radova, uglavnom portreta. Čak su i neki stariji slikari počeli da ga doživljavaju kao konkurenciju i niko nije mogao osporiti njegov talenat. Iste godine Pikaso i Kasagemas odlučili su da zajedno odu u Pariz. Barselona je bila dobar grad, ali Pikaso je želeo da ostvari uspeh i zbog toga je otišao u Pariz - grad za talentovane slikare, ali i velike ljubavnike. Žene su zaista uticale na Pikasovo stvaralaštvo. Čak i u osmoj deceniji života bio je izrazito seksualno aktivan, mada mu je tehnika zavođenja bila veoma čudna. Ako bi mu je mlada, zgodna devojka zapala za oko, darovao bi joj zlatnu figuricu malenog muškarca sa zlatnim penisom.
To je bio znak da želi da spava s njom. A te darove delio je pred nosem svoje druge supruge Žaklin. Ona bi tim ženama odmah zabranila da dolaze u njihov dom, ali njena ljubomora nije sprečavala Pabla da radi ono što je naumio. Vernost jednostavno nije bila u njegovoj prirodi. Neverovatna energija koju je posvećivao svojim delima, a stvorio ih je oko 25.000, više nego ijedan drugi umetnik u istoriji, mogla je da se meri sa energijom koju je ulagao u zavođenje žena. Prema njima je katkad imao šizofreničan odnos. Kako je zabeležio jedan od njegovih biografa, Patrik o Brajan, Pikasova osećaja prema ženama oscilirala su od ekstremne nežnosti do snažne mržnje. A ipak, bio je opsednut njima i nije podnosio da ne budu prisutne u njegovom životu, čak i više njih odjednom. Jedini zahtev koji je njegova ljubavnica morala da ispuni bio je da bude poslušna i niža od njega - što je bilo bizarno s obzirom na to da je bio visok tek 163 centimetra. Takav odnos prema ženama verovatno je formirao pod uticajem svoga oca koji je svake nedelje posle crkvene mise odlazio u lokalni bordel.
- Odrastao je u Španiji gde je bilo normalno ići u bordel. U Malagi, gradu u kome je proveo detinjstvo, njegov otac bio je poznat po tome što je obilazio bordele. Muškarci bi nedeljom išli na misu, a nakon toga u bordel. Zatim bi otišli u kafić gde bi raspravljali o politici, sportu, seksu i o tome je li nova brineta u bordelu bolja od one stare
- ispričao je kasnije njegov prijatelj.
Mladi Pablo krenuo je očevima stopama pa je tako nevinost izgubio sa 13 godina i to baš u bordelu. Ideja kako žene postoje uglavnom da bi mu ugodile i pružile užitak nije prožimala samo njegov privatni život nego i posao. Les Demoiselles d’Avignon slavna slika na kojoj je pet golih prostitutki često se navodi kao dokaz njegovog prezira prema suprotnom polu. Ali, sa druge strane, obožavao je svoju majku.
Njegov bizaran odnos prema ženama razvio se odmah pošto je stigao u Pariz. Jedan od njegovih prijatelja zaljubio se u devojku Germin, ali kako je bio impotentan, nije mogao da konzumira ljubav sa njom. Pikasove ubrzo uključio u tu priču i počeo da spava sa Germin, što je povredilo njegovog prijatelja do te mere da se ubio. Ta tragedija obeležila je Pikasovu plavu fazu pa je svu tugu zbog smrti prijatelja pretočio u niz melanholičnih slika. U to vreme živeo je na relaciji Pariz - Madrid - Barselona gde je postao opsednut jednom striptizetom. Nacrtao je nekoliko njenih nežnih eksplicitnih aktova koji nikada nisu izloženi u javnosti. Već 1904. trajno se nastanio u Parizu, a stan u ruševnoj zgradi pored Sene pretvorio je u svoj studio. Tamo je upoznao tada osamnaestogodišnju Fernande Olivije, ženu koja je pozirala slikarima. Imala je vatrenocrvenu kosu, bademaste oči i izvajane obline. Ta prelepa, liberalna i promiskuitetna žena odmah ga je očarala. Pre nje, poznavao je tek pobožne Španjolke i prostitutke. Fernande je privukao svojim tamnim očima i vidljivom vitalnošću, što je nadomešćivalo njegov nizak rast i ne tako lepe crte lica. Iako nije bio fizički atraktivan, posedovao je harizmu. A iznad svega, imao je neodoljiv pogled kojim je mogao da zavede ovu devojku. Brzo se uselila u njegov studio i tima je završena njegova plava faza i počela ružičasta, prepoznatljiva po tome što se na svakoj slici ističe njeno ružičasto telo. Kako je Fernande bila lenja, Pikaso je obavljao sve kućne poslove. I to je činio samo tada, s obzirom na to da su u kasnijim vezama njegove ljubavnice bile zadužene za kućne poslove. Ipak, bio je zadovoljan.
- To je jedino mesto na kome sam bio srećan - godinama kasnije emotivno je opisao svoj studio.
Već je 1909. dobio je priliku da se useli u nešto bolji studio. Sada je imao pokrovitelje - bogate američke ljubitelje umetnina Gertrude i Lea Steina - koji su plaćali njegove radove. Ali Fernande je sve više izluđivala njegova posesivnost. Često bi ga ostavljala zbog drugih muškaraca, a kada je 1912. otišla sa jednim italijanskim slikarem, Pikaso je pokušao da se osveti tako što je počeo aferu sa njenom prijateljicom, dvadesetsedmogodišnjom Marsel Humber, nežnom i vitkom ženom koju je zvao Eva Gouel. Njihova veza bila je intenzivna, ali to nije isključivalo zabavu sa drugim ženama. Kada je Eva 1915. obolela od tuberkuloze, bdio je uz njen krevet, ali je ipak našao vremena da se viđa sa mladom Gabi Depardje koju je ovekovečio serijom intimnih slika i skica. Kada je Eva godinu dana kasnije preminula, Pikaso je pokušao da bude sa drugim ženama, ali zbog prevelike tuge nije mogao ni sa jednom da se skrasi. Odlučio je da otputuje u Rim gde je upoznao rusku balerinu Olgu Koklovu.
Očaran njenim izgledom, rešio je da je osvoji i to mu je pošlo za rukom, a već 1918. godine su se i venčali. Porodično gnezdo svili su u Parizu i uprkos nepomirljivim razlikama - on je bio boem, a ona buržujka koja je želela da se popne na društvenoj lestvici - dobro su se slagali. Rodila mu je sina kome su dali ime Paulo i koga je Pablo obožavao. Nakon sinovljevog rođenja slikao je nežne slike majki koje su dojile svoju decu. Pikaso je tada bio dovoljno bogat da zaposli poslugu, pa Olga nije morala da obavlja kućne poslove, a kako je se odrekla sopstvene karijere, želela je da Pikasu zagorča život. Nije hteo da se razvede, što zbog uvreženog mišljenja da muškarac nikada ne ostavlja ženu, što zbog želje za klasičnim buržoaskim poštovanjem. Ipak 1927. godine upoznao je Mari Terez Valter na ulici u Parizu i nakon samo sedam dana postali su ljubavnici iako je ona tada imala samo 17 godina, a on čak 46. To je bila jedina žena koja ga je istinski činila srećnim, verovatno zato što nije imala ništa protiv da njihova veza ostane tajna. Ipak, kada mu je 1935. godine rodila ćerku Maju, Olga je saznala za njegovu aferu. Uzela je njihovog sina i otišla da živi na jugu Francuske, zatražila je razvod, ali ga nije dobila jer on nije bio spreman da deli svoje finansije. Bio je presrećan sa Mari Terez, ali ga to nije sprečilo da uplovi u romansu i sa Dorom Mar. Jedno vreme uspevao je da drži ljubavnice podalje jednu od druge, ali jednog dana ipak su se srele u studiju.
- Mari Terez okrenula se prema meni i rekla: Odluči. Koja će od nas otići? Ja sam bio zadovoljan situacijom takvom kakva jeste. Rekao sam da će morati da se izbore za mene i počele su da se tuku - ispričao je on, a kasnije to zabeležio i na platnu slikom Birds in Cage, na kojoj se crna golubica (Dora) tuče sa belom (Mari Terez). Pobedu je odnela ona crna.
Uprkos tome što je sa Dorom izgradio skladan odnos, ponovo je pronašao ljubavnicu, tada dvanaestogodišnju studentkinju čije je ime bilo Fransoa. Udvarao joj se mesecima i ona mu je naposletku podarila svoju nevinost. Kasnije mu je rodila dvoje dece, sina Kloda i ćerku Palomu. Pikaso je bio presrećan, ali su Fransoa ubrzo dosadile kućne obaveze i briga o dvoje male dece. Pala je u depresiju i povukla Pikasa za sobom pa je u tom periodu čak razmišljao i o samoubistvu. Spas je ponovo pronašao u novoj ljubavnici, Ženevjev Laport, pesnikinji koju je upoznao još tokom rata u Parizu.
Postala mu je ljubavnica kada je on imao 70, a ona samo 24. Nakon dve godine ona ga je ostavila, a baš u isto vreme i njegova Fransoa je pronašla ljubavnika iz Grčke. Pikasa je to gotovo slomilo pa je spas pronašao u poslu. Tada je upoznao Žaklin Ruž, dvadesetsedmogodišnjakinju koja ga je obožavala i na kraju uspela da ga osvoji. Kako je 1954. godine njegova prva supruga umrla od raka, Pikaso je mogao ponovo da se oženi. Žaklin i on zakleli su se na večnu ljubav 1961. godine i tokom dvadeset godina provedenih sa njom naslikao je više od 400 njenih portreta. Pred kraj života nalikovao je pustinjaku za šta su njegovi prijatelji krivili Žaklin koja je oterala svu njegovu decu i unučad. Preminuo je u aprilu 1973. godine.
