Mahom siromašni svet levičarske provinijencije već danima tuguje zbog odlaska sa životne scene Uga Čaveza, njihovog zaštitnika, anđela čuvara i istinske medijske zvezde. Skoro bezgranično poverenje naroda, osim politikom socijalne pravde, zadobio je i izjavama poput one da je loše biti bogat jer je to nehumano. Predsednik koji je izvršio polarizaciju Zapadnog sveta za koji se verovalo da je nepobediv, izgubio je najvažniju bitku u svojoj pedeset i osmoj godini, onu za sopstveni život. Svet je prvi put upoznao Uga Čaveza februara 1992. godine kada je predvodio vojni puč kako bi preuzeo vlast u Venecueli od predsednika Karlosa Andresa Pereza. Prevrat pod kodnim imenom Operacija Zamora nije uspeo, Čavez je uhapšen i zatvoren, ali ga je posle samo dve godine oslobodio novi predsednik Rafael Kaldera. Međutim, osim novog predsednika, u Venecueli je sve bilo staro: neverovatan spoljni dug, velika nezaposlenost i više od 80 odsto stanovništva koje je živelo u siromaštvu. Razočarani u vlast i umorni od političke moći u rukama više klase, milioni siromašnih dali su podršku Čavezu, koji zbog svoje vojničke prošlosti dobija nadimak El Komandante. Ugo Čavez je, po mišljenju mnogih, jedinstven, jednostavan čovek koji je lako komunicirao sa masama, a umesto kravate uvek je birao crvenu padobransku beretku naglašavajući i na taj način da potiče iz naroda. Postoje mnoge glasine i polemike oko njegovog vođenja Venecuele i privatnog života. Često je nazivan Kazanovom, ali za razliku od drugih poznatih zavodnika poput Sarkozija i Berluskonija, Čavez nikada nije pravio cirkus od svog privatnog života. Mada, u jednom su slični: poput njih i predsednik Venecuele imao je tužno iskustvo zbog dva razvoda.
Ugo Rafael Čavez Frijas rođen je 28. jula 1954. godine u selu Sabaneta, država Barinas, u siromašnoj porodici učitelja Uga de los Rejes Čaveza i Elene Frijas de Čavez kao drugo od sedmoro dece. Od siromaštva u kojem je odrastao, mladi Ugo otrgnuo se igrajući bejzbol, omiljeni venecuelanski sport. Iako nije imao baš mnogo izbora u odabiru svog životnog poziva, sport mu je doneo stipendiju za studiranje na vojnoj akademiji. Uprkos tome što je majka želela da postane sveštenik, prevagnula je njegova želja za vojnim pozivom. Na vojnu akademiju upisao se 1971. godine i završio je četiri godine kasnije, posle čega je dobio raspored u jedinici koja se borila protiv levo orijentisanih pobunjenika. Kao mlad oficir specijalnih snaga pokazao je interesovanje za knjige ideologa socijalizma i komunizma, Marksa, Lenjina i Mao Cedunga, što je u godinama koje dolaze, uz divljenje venecuelanskim revolucionarima Ezekijelu Zamori i Simonu Bolivaru, kao i Če Gevari, imalo presudan značaj za formiranje njegovih političkih ubeđenja. Relativno brzo je napredovao u vojnoj hijerarhiji, a početkom osamdesetih počeo je i da predaje na vojnoj akademiji gde je svojom neposrednošću veoma lako uspevao da regrutuje studente za svoje političke ideje. Budući da je kao deo niže srednje klase bio svestan socijalne nepravde, a kao pripadnik elitnih padobranskih snaga kojima je komandovao i lično se uverio u stepen korupcije koji je nagrizao sve u Venecueli pa i armiju, potpukovnik Čavez sa grupom istomišljenika isplanirao je vojni puč. Iako je najveći deo njemu lojalnih jedinica ostvario ciljeve zauzimanja važnih institucija, plan je propao, a El Komandante je zajedno sa ostalim pučistima utamničen.
- Ja sam uveren u to da put do novog, boljeg i mogućeg sveta nije kapitalizam, već socijalizam - govorio je. Dve godine kasnije, posle oslobađanja iz zatvora, Čavez dotadašnju vojnu karijeru menja za političku. Sa nekoliko manjih stranaka osnovao je političku partiju Pokret za petu Republiku, a šest godina kasnije, na predsedničkim izborima održanim 1998, dobio je ogromnu podršku većinom siromašnih građana i postao predsednik Venecuele.
U noći izborne pobede, El Komandante se obratio desetinama hiljada građana na ulicama.
- Vi ste budući vlasnici Venecuele. Odlazeći, rekao je okupljenim novinarima: - Ljudi su glasali za duboke reforme i oni će ih dobiti. I dobili su ih, ali po cenu stvaranja ogromnih političkih razlika u Venecueli. Paralelno sa preuzimanjem svih poluga vlasti, Čavez je počeo i ispunjavanje svojih populističkih predizbornih obećanja zahvaljujući kojima je od siromašnih građana Venecuele i dobio glasove potrebne za pobedu na izborima. Godinu dana kasnije, u decembru 1999, gotovo 75 odsto građana izjasnilo se za ustavne promene kojima se uvodi jednodomna narodna skupština umesto kongresa, predsednički mandat povećava na šest godina, a uticaj političkih stranaka, osim njegove koja je na vlasti, svodi na minimum. Započeo je borbu protiv korupcije u administraciji, sudovima, kompanijama i krenuo u reforme zdravstva i školstva obezbeđujući tako i najsiromašnijima pravo na besplatno lečenje i školovanje. Sledeći na redu bili su bogati zemljoposednici. U to vreme, skoro 70 odsto zemljišta u Venecueli bilo je u vlasništvu manje od 3 odsto stanovništva, a samo 4 odsto bilo je obrađivano. Čavez je novim zakonom neiskorišćenu zemlju dao siromašnim farmerima i poljoprivrednicima. Ovom politikom El Komandante je dobio nove hiljade sledbenika, ali i stvorio armiju neprijatelja, među kojima su pre svega bili srednja i viša klasa, sindikati, kao i skoro svi privatni mediji u zemlji. On ide korak dalje i raspisuje nove predsedničke izbore na kojima u julu 2001. godine opet ubedljivo pobeđuje, ali i stiče sve više neprijatelja među kojima najopasniji postaje tadašnji predsednik SAD Džordž Buš.
- Američki predsednik je pokušao da me ubije - rekao je El Komandante o Bušu kojeg se nije libio da nazove i najpogrdnijim imenima. Početkom aprila, nezadovoljstvo Čavezovih protivnika prerasta u masovne demonstracije koje eskaliraju vojnim udarom izvršenim 12. aprila 2002. godine, nakon čega opozicija preuzima vlast. Ipak, zahvaljujući novim protestima, ovog puta stotina hiljada njegovih pristalica, ali i podršci najvećeg dela vojske, Čavez se samo dva dana kasnije vratio na predsednički položaj. Odnosi sa SAD sve više se komplikuju, a jedan od razloga za to bilo je i veliko prijateljstvo Čaveza i Fidela Kastra, kao i pomoć koju je pružao ostalim zemljama u regionu. Uprkos svemu, napori opozicije da ga smene sa vlasti završavali su se neslavno, prvo referendumom o opozivu iz 2004, a onda i novim predsedničkim izborima u decembru 2006. na kojima je ubedljivo pobedio. Sa manjim ili većim oscilacijama, Čavez je neprikosnoveni vladar Venecuele, ali i predvodnik cele grupe zemalja Latinske Amerike koje se okreću antiglobalizmu. Za glavne političke i ekonomske partnere izabrao je Rusiju i Kinu proklamujući ideje socijalizma 21. veka, što je Amerikancima dodatno ulivalo nervozu. Ni Čavez ne ostaje dužan, u govoru u Ujedinjenim nacijama 2006. za bivšeg američkog predsednika Džordža Buša slikovito je rekao.
- Juče je đavo bio ovde. Baš ovde. I danas se još oseća smrad sumpora. Iako je slično govorio i o britanskom premijeru Toniju Bleru, gradonačelnik Londona Ken Livingston za njega je rekao da je najbolja vest iz Latinske Amerike za mnogo godina.
Jedan od najpopularnijih svetskih političara, osim po oštrom jeziku i zapaljivoj retorici, bio je poznat i kao strastveni ljubitelj žena. Ženio se i razvodio dva puta, imao je četvoro dece, a tokom godina kao ljubavnice i pratilje pripisivane su mu mnoge lepe, moćne i uticajne dame. Prvi put se oženio sa Nensi Kolmenares kada su mu bile samo 23 godine. Venčanje je bilo malo, svakako ne ekstravagantno jer u vreme početka njegove vojne karijere nisu imali previše novca. Iz tog braka Čavez ima troje dece, ćerke Rozu Virdžiniju i Mariju Gabrijelu, kao i sina Uga Rafaela. Tokom poslednjih godina braka, Ugo je bio u paralelnoj vezi sa Hermom Marksman, istoričarkom i političkom istomišljenicom koja ga je posećivala i za vreme dvogodišnjeg tamnovanja. Po izlasku iz zatvora, razveo se od zakonite supruge i nastavio romansu sa Hermom koju je, kako upućeni tvrde, najviše voleo. Posle desetogodišnje veze rastao se i sa Marksmanovom i 1994. upoznao svoju drugu zakonitu suprugu, lepu plavokosu radijsku novinarku Marizabel Rodrigez. Bila je to ljubav na prvi pogled koja je tri godine kasnije krunisana brakom. U ovom braku Čavez se zadržao do 2004. godine i u njemu je dobio četvrto dete, ćerku Rozines. Supružnici su imali buran razvod tokom kojega su se sudili oko starateljstva nad detetom. Oni koji su ga poznavali, tvrde da je Ugo Čavez bio pravi Don Žuan, voleo je žene, ali i one su volele njega. Uživajući u tome da je uvek u centru pažnje, neretko je svojim neformalnim ponašanjem prema pripadnicama nežnijeg pola činio da ljudi iz protokola preko noći osede. Priča se da je jednom, mimo svakog protokola, uhvatio kraljicu Elizabetu za ruku i odveo je u šetnju, ali javnost su mnogo više zaintrigirali pokušaji da poljubi špansku kraljicu Sofiju i čileansku predsednicu Mišel Baćelet. Svoju slabost prema lepim ženama Čavez je dokazao i 2007. kada je, po tvrdnjama upućenih, uplovio u vezu sa britanskim supermodelom Naomi Kembel. Bivša manekenka tada je za magazin GQ uradila intervju sa venecuelanskim predsednikom, otkriveno je još nekoliko susreta koje su imali, a svetski mediji nedeljama su se naslađivali pretpostavkama pošto pravih dokaza i nije bilo. Ona je dodatno raspalila maštu odgovarajući na pitanje o tome kakav je Čavez zaista:
- On nije gorila, više je kao bik - rekla je Naomi Kembel.
U to vreme, El Komandante je povezivan i s Alisjom Kastro, ambasadorkom Argentine u Venecueli, a pričalo se da je njihova veza počela još dok je bio u braku sa svojom drugom suprugom Marizabel. Kastro je demantovala glasine o vezi sa predsednikom, a Čavez je izjavio da između njih dvoje postoji i nešto jače od prijateljstva.
Rubi Rozario Rodrigez de Lusija, glumica, voditeljka i bivša mis Venecuele, još je jedna od žena za koje se pričalo da su u vezi sa Čavezom.
- Tačno je da sam se sastajala s njim, ali to je bilo zbog razgovora o jednom projektu. On nije moj tip muškarca - rekla je Rubi.
Ove glasine demantovao je i Čavez tvrdeći da su sve to samo izmišljotine.
Poslednjih godina Čavezovog života i vladavine, ulogu prve dame praktično je preuzela njegova ćerka iz prvog braka, Marija Gabrijela (32), koja se sa ocem pojavljivala na gotovo svim zvaničnim i nezvaničnim ceremonijama i svečanostima. Od kada je Čavez otpočeo borbu za život, pošto mu je sredinom 2011. dijagnostikovan tumor, Marija Gabrijela postala mu je praktično desna ruka. Na poslednjim zabeleženim fotografijama pred smrt, Čavez je uslikan upravo sa ćerkom Marijom Gabrijelom i njenom starijom sestrom Rozom Virdžiniom. Bolest je dodatno zbližila Čaveza sa Fidelom Kastrom i njegovim bratom Raulom, zvaničnim liderom Kube. Najbolji kubanski lekari četiri puta su operisali Čaveza koji je i u tim trenucima umeo da bude duhovit.
- Ovo su teški dani, ali mi smo borci protiv nedaća... Ne mogu nastaviti da budem isti onaj trkački konj, kakav sam bio. Malo ću se odmoriti i opet ću biti dobro - rekao je prošle godine prilikom jednog od povrataka sa Kube.
Iako teško bolestan, on je učestvovao na prošlogodišnjim izborima na kojima je osvojio i treći uzastopni predsednički mandat koji, međutim, do smrti nije zvanično i preuzeo. Ugo Čavez preminuo je 5. marta, a vest o njegovoj smrti pogodila je mnoge.
Iako ju je oštro kritikovao, Čavez je i u Americi imao poštovaoce i prijatelje, ne samo među običnim svetom, već i među slavnim ličnostima.
- Amerika je danas izgubila prijatelja za kojeg nije znala da ga ima. Siromašni širom sveta izgubili su svog vođu, a ja svoga prijatelja - rekao je Šon Pen.
- Oplakujem velikog heroja za većinu naroda Južne Amerike i one koji se širom sveta bore za svoje mesto pod suncem - izjavio je reditelj Oliver Stoun.
Ugo Čavez ostaće upamćen i kao veliki protivnik konzola za video-igre Soni plejstejšn i Nintendo jer, kako je govorio, vode decu kapitalističkim putem u pakao, ali i kao antikapitalista bio je veoma aktivan na društvenim mrežama. Samo na Twiteru u trenutku smrti imao je četiri miliona pratilaca.
Moni Marković
