Nostalgična slika Vojvodine koja zvoni od topota vranih konja i cike dece umazane dudinkama, živi već skoro pola veka u pesmama Zvonka Bogdana, koji s ljubavlju i požrtvovanoću čuva sećanje na neka davna, mirna vremena, kada su ljudi imali mnogo više vremena jedni za druge. Salaši na kojima je rastao igrajući se sa životinjama, melodična ikavica kojom su govorili njegovi najbliži i zvuk treperavih žica tamburice uz koje se zamomčio, zauvek su obeležili njegov život i umnogome odredili njegov put. Izabravši još na početku karijere da bude romantični glasnik davnih dana, čuvar bunjevačkog folklora i jedinstvene panonske sete, Zvonko Bogdan opredelio se da sopstvenu budućnost gradi vozeći puna kola prošlosti. I očigledno nije pogrešio - jedanaest LP ploča, mnoštvo kompilacijskih izdanja i CD-ova, kao i brojna publika različitih generacija, najbolje svedoče o tome.
- Inspiracija su mi vremena koja se više neće ponoviti i trudim se da u svim stihovima koje napišem postoji bar jedan detalj folklora koji odumire. Zahvaljujući Somboru u kom sam rođen i mojoj familiji, imao sam prilike da uhvatim poslednji trzaj jednog života koji je danas gotov imaginaran. Bilo je to vreme kad su se konji potkivali i uprezali da bi se zemlja obrađivala, kad na ulicama nije bilo automobila, svi su imali posla i nikad nije bilo dovoljno radne snage… Tad nije bilo kompjutera, a ljudima je bilo važno da se sretnu, popričaju i provesele. Nije se žurilo kući, svi su imali vremena da na miru pojedu, popiju, pevaju uz tamburice i zorom se rastaju. Danas toga više nema, sve se radi uz pomoć mašina, ljudi su na berzama rada, a svi žure da negde stignu. Ovo će biti teško opevati bez previše sete, kaže Zvonko Bogdan ističući da, iako je zaljubljen u jedno
vreme koje se nece vratiti, ne žali za prošlošcu.
- Ne mogu i ne smem puno da žalim za prošlim danima. Opterećen sam tim vremenom, ali živim danas, a za one koji nisu imali priliku da osete kako se nekad živelo, kroz stihove i muziku pokušavam da dočaram tu epohu i tako sacuvam i svoju maternju ikavicu, koje se ljudi sve više stide i izbacuju je iz govora.
Panonski bard, kog je publika bila u prilici da vidi na tradicionalnom jesenjem koncertu 23. novembra u Sava centru, ipak održava korak sa savremenim životom i tehnologijama, ponajviše zbog svojih unuka.
U skoro četiri decenije dugom braku sa suprugom Mirjanom (57), Zvonko je dobio cerku Evelin (36) i
sina Sigmunda (38), a potom i troje unučadi – Ninu (11) i Aleksandra (8) koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama, i Sofi ju (4) kojoj je dom u Brazilu.
- Koristim savremenu tehnologiju, moram, šta cu, ali ne želim da se mnogo bavim kompjuterom i nemam profil na Facebooku – šeretski kaže sedamdesetogodišnji umetnik.
- Moja deca žive daleko, pa komuniciramo preko Skypea, ali se time bavi moja supruga. Ona otkuca sve šta treba, a ja samo dođem, pa malo popričam
s njima. Volim da ih vidim, a ta tehnologija nas je približila. Nekad je i telefon bio mislena imenica za mnoge, da se cuješ s nekim godišnje dva puta, a sad sa svojima možeš da se vidiš i tri puta na dan – priznaje Zvonko Bogdan koga priča o unucima uvek razneži.
- Moja najstarija unuka verovatno je genetski poprimila sve ono što ja volim. To je niko nije učio, jednostavno je takva: voli muziku i životinje i bez toga ne može. Unuk voli da se druži sa mnom i otvoreno kaže: Dida, volim da idem s tobom zato što tebe svi poznaju, a najmlađa unucica mi je polu Brazilka, pa se nadam da ce nešto i od mame naslediti – s ponosom svoje unuke opisuje slavni deda.
Vera Nikolić
