Ako biste do pre nekoliko meseci pitali ljude na ulici ko je njihov omiljeni domaći glumac, među prvi pet zasigurno bi se našlo ime Nikole Đurička (37). A onda se u roku od nekoliko meseci sve promenilo. Bar tako izgleda. Od početne euforije i ponosa koji je vladao u našoj zemlji zbog toga što je sa još nekoliko domaćih kolega dobio ulogu u filmu holivudske zvezde, Anđeline Džoli U zemlji krvi i meda, pa do gotovo najomraženije ličnosti u zemlji zbog iste role nakon što je film prikazan i kod nas, prošlo je svega nekoliko meseci. Čovek koji je samo izabrao da radi svoj posao, a to je gluma, osetio je na svojoj koži šta znači naći se na žestokom udaru domaće javnosti. Iako ne želi otvoreno da govori kroz šta je sve prošao ne želeći da , kako je rekao, nastavlja agoniju, u intervjuu za Story je sa prepoznatljivim osmehom i sa puno radosti govorio o ulozi u novom filmu Poslednji i prvi koji snima sa mnogo zadovoljstva. Đuričko nam je otkrio i kako zajedno sa suprugom i producentkinjom Ljiljanom (33) sa kojm je već deceniju u braku uživa u odrastanju ćerke Nađe (7) i sina Đorđa (2,5), zbog čega voli da filozofira u kafani u kasne sate i dali je bilo situacija kada se pitao šta mu uopšte treba da bude glumac.
Story: Na konferenciji za novinare povodom prve klape snimanja debitantskog filma Predraga Stojića Poslednji i prvi, osećao se neverovatan entuzijazam svih članova ekipe. Da li je uvek tako?
- Jeste, jer zaista treba mnogo energije da se snimi jedan film. Ono kroz šta je prošao reditelj Predrag Stojić predstavlja pravi horor zato što je užasno teško naći sredstva za snimanje filma, a i kada ih nađeš, ona su uglavnom skromna. Taj posao zahteva mnogo volje i entuzijazma, a Peđina želja bila je jaka i onda se ona indukuje na nas ostale pa to postaje mala masa koja ima gravitaciono dejstvo na druge. Čak i za projekte koji imaju mnogo veće budžete, potrebno je mnogo energije.
Story: Vi ste odavno afirmisan glumac, a neke vaše kolege u tim godinama pažljivo biraju projekte i na osnovu finansija. Čini se da vama honorar ovaj put nije bio presudan?
- Konačno da i ja budem afirmisan glumac, a još malo pa ću imati četrdeset godina! (Smeh) Svaki čovek ima slobodno pravo da odluči šta će i kako da radi, a meni je bitno da mi se scenario ili uloga dopadnu, da osetim kako je nešto zanimljivo. Nekada radiš i za manje novca, drugi put i bez para, a dešava se i da učestvuješ u projektu zato što ga rade tvoji prijatelji. Nekoliko elemenata određuje da li ćeš raditi neki posao, a u ovom slučaju dopala mi se uloga jer mislim da je nekako van mog registra. Činilo mi se da mogu da je odigram, a reditelj Peđa bio je vrlo zainteresovan da to i uradim, tako da sam intimno nekako pronašao ambiciju da se upustim u ovaj posao.
Story: Igrate anesteziologa, bivšeg reli vozača koji pokušava da izvuče mlađeg brata iz problema. Jeste li vi nekada imali slične situacije?
- Jesam, moj stariji brat Đorđe stvarno me je nekoliko puta čupao iz loših situacija u životu, ali izvlačio sam bogami i ja njega. Jedino što niko od nas nije anesteziolog. (Smeh)
Story: U filmu ćete imati veoma zahtevne scene vožnje automobila. Koliko vam je to bilo zanimljivo?
- Nisu one toliko zahtevne, već pre svega veoma uzbudljive i za mene je to deo radosti snimanja filma. Potrebna je i koncentracija da voziš ta kola najbrže što ona mogu da idu, ali opet u okolnostima koje su manje-više proverene.
Story: Zašto svi muškarci posebno vole brzu vožnju?
- Ne znam, stvarno. To će pre majstori za genetiku umeti da objasne jer postoji neka razlika između muškog i ženskog mozga. (Smeh) Ja volim brzo da vozim automobil kada je ulica zatvorena za potrebe snimanja, a ne kada sam sa decom u saobraćaju.
Story: Postoji li neka navika iz vašeg momačkog života koje se niste odrekli i danas kada ste već odrastao čovek?
- Ne mogu da kažem kako je to neka momačka stvar, ali još volim da odem u kafanu sa prijateljima i čini mi se da je to deo nekog folklora koji sam imao i kada sam bio momak. Iako imam svoju decu, uživam u tim druženjima jer volim da pričam sa ljudima, a najzabavniji mi je taj deo razmene misli i događaja, kao i naša filozofiranja u kasne sate. Čini mi se da je to deo nekog nasleđa kome pripadam, a moguće je i da ono polako izumire. Ipak, ja ga volim.
Story: Sa četiri godine prvi put ste se obreli na filmu i glumom se bavite skoro ceo svoj život. Da li je bilo situacija kada ste rekli ili pomislili: Šta mi je ovo trebalo?
- Desilo mi se to, ali mislim da je normalno da čovek sebe preispita i pomisli kako bi bilo lepo ići redovno na posao, znati da je u petak kraj i da do ponedeljka nema ništa. Onda se setim kako mnogi moji prijatelji imaju te stalne poslove i priželjkuju da rade i do šest ujutro, a onda da ne rade ništa po mesec dana. Čovek uvek malo kuka nad svojim životom, ali ja sam se inficirao nomadskim, čergarskim životom koji glumci u principu vode. Ne mogu da tvrdim za sebe kako radim nešto neviđeno mnogo, ali mi dobro ide. I ne znam da li bih mogao ili umeo da se bavim nečim drugim.
Story: Kako najradije provodite vreme kada ne radite?
- Sa familijom. Idemo da se zezamo, pokušavamo stalno da pravimo neke izlete i da sa decom, koliko god je to moguće, budemo kreativni. Cilj nam je da ih što više vodimo na svež vazduh i izvučemo van grada, da ih umorimo pa da lepo ručaju i spavaju kako bismo žena i ja mogli na miru da pogledamo neki film. (Smeh)
Story: Pored svih obaveza sa decom, uspevate li da pronađete dovoljno vremena za vas dvoje?
- Oni još nisu toliko porasli i zahtevaju našu pažnju, a kako nam drugi roditelji sa starijom decom govore, sa godinama će im trebati još veća pažnja, samo u drugom obliku. Ali, nas dvoje nalazimo neko vreme samo za sebe jer prosto moraš da imaš to vreme. Bojim se samo da mi život ne prođe u čekanju da nešto dođe i u nadi da će biti bolje. Život je ovo što nam sada promiče pred očima dok mi nešto zamišljamo.
Story: Kako se snalazite sa Nađinim školskim obavezama?
- Ona je krenula u prvi razred osnovne škole i još je na tom talasu entuzijazma, tako da se nadam kako neću morati da je ubeđujem da je škola njena, kao i moja, zakonska obaveza. Za sada sve to ide dosta glatko jer nismo pominjali zakon, državu, zatvor i tako dalje... (Smeh)
Story: Idete li na roditeljske sastanke?
- Ne još jer je to dosta elegantno u ovoj fazi. Išli smo samo na neke informativne razgovore koji nisu klasični roditeljski sastanci, što je za mene nekada značilo suočavanje roditelja sa gadnom istinom kada je reč o meni i školi.
Story: Kakav odnos imaju Nađa i Đorđe i da li je ona zaštitnički nastrojena prema mlađem bratu ili se ipak takmiče?
- Ma oni su dobri klinci, nisam primetio neko specijalno takmičenje među njima.
Story: Postoji li mogućnost da vi zajedno sa suprugom Ljiljanom koja je producent stanete iza nekog projekta kao reditelj?
- Možda jednog dana. Film je prosto naš posao i mi često razgovaramo o tome, a ja se nadam da će doći trenutak kada ćemo se i mi kao Predrag Stojić inficirati nekim projektom. Kada završim sa snimanjem filma Poslednji i prvi, priključiću se ponovo ekipi filma Montevideo, Bog te video čiji je drugi deo snimanja u toku. U Sarajevu sam snimao film Aide Begić koji se zove Mamac, a pre oko pet godina radio sam i jedno ostvarenje u Makedoniji. Naš prostor je još jezički vezan, svi se dobro razumemo i to nam olakšava da komuniciramo. Mislim da je dobro da se naše tržište proširi na nivou ideja, ljudi, robe...
Story: Kako ste preživeli sve što vam se dešavalo zbog uloge u filmu Angeline Jolie U zemlji krvi i meda?
- Pa, ako mi verujete, nisam preživeo. Ne mogu ništa više da vam kažem jer sve što budem rekao proizvešće salve komentara raznih ljudi. Vidim da je to neka delikatna stvar oko koje se mešaju čudni signali pa sam rešio da to više ne komentarišem jer ne želim da se nastavlja agonija u tom pravcu.
Story: Spekuliše se da će se Angelina Joile i Brad Pitt venčati do jeseni. Hoćete li ići na njihovu svadbu?
- No comment! (Smeh)
Jelena Kulović
