Prva uloga ju je odvela na filmski festival u Veneciji.
Ljiljana Blagojević bila je studentkinja treće godine akademije, kada joj je reditelj Emir Kusturica poverio ulogu u kultnom filmu "Sećaš li se Doli Bel", koja ju je dalje povela na festivale.
Smešila joj se svetska karijera, ali Ljiljana je odbila. Bez kajanja, danas evocira uspomene s malom dozom nostalgije i velikim spokojem.
Otkrila je da li ponekad pogleda repirzu ovog ostvarenja.
"Iako ne volim sebe da gledam, prema ranim radovima mog posla imam drugi odnos. Ovaj film, remek delo naše kinematografije, doneo mi je mnogo radosti i otvorio mi put u karijeri kako bi svako mogao samo da poželi. Ta božanstvena poetika i taj divni humor, bude u meni nostalgiju na sve čega više nema. Na veliku zemlju, ozbiljnu kinematografiju, pa i na moju mladost i prve korake na filmu. Vreme je kao sito koje nam pokaže šta jeste umetničko delo, a šta ne. Pokazalo je da je debitanski film Emira Kusturice biser u našoj kinematografiji i čini me ponosnom što sam bila u toj vanserijskoj glumačkoj ekipi. Iako, takođe mlad, reditelj Emir je pokazao raskoš svoga dara, tako da ni najveći kritizeri ne mogu da nađu slabo mesto u filmu."
Film je te 1981. godine ovenčan "Zlatnim lavom" na Venecijanskom filmskom festivalu.
"Pre toga dobio je nagradu u Puli. Sećam se, putovala sam posle festivala Liburnijom, brodom, ka Dubrovniku. Sedela sam na palubi i iza leđa sam čula jednog filmskog kritičara kako analizira film, seče ga u komade. Tek kada je film pozvan u Veneciju i kada je nagrađen desilo se njegovo ponovno rađanje. To smo mi. Kada te napolju priznaju, počinjemo i mi da cenimo."
A taj svečani trenutak u Veneciji bio je nestvaran.
"Doživela sam ovacije. Slobodan Aligrudić, Sidran i ja bili smo smešteni u najboljem hotelu u kome je sniman čuveni film "Smrt u Veneciji". Nažalost, taj dvadesetominutni aplauz zabeležen je samo na jednom kasetofonu. Niko od TV ekipa sa ovih prostora nije bio prisutan. Publika je bila na nogama. Novine pune naslova. Mene su poredili sa velikim glumačkim imenima iz filmova italijanskog neorealizma. Pominjali su film "Gorki pirinač". Bilo je to rađanje velikog imena u svetskoj kinematografiji Emira Kusturice. Tad sam dobila pozive za odlazak u inostranstvo, ali uslovi koji su stajali u ugovorima bili su do te mere surovi da su značili potpisivanje za odustajanje od života, slobode. Dileme nije bilo. Nisam otišla. I nikad se nisam pokajala. Moj jezik je moj zavičaj. Na njemu sanjam i samo na njemu mogu da pravim karijeru koju sam izgradila."
Tada je Ljiljana imala samo 26 godina, a sada je priznala da li je bila svesna svog talenta i lepote.
"Iako sam bila mlada i radoznala, nisam imala potpunu svest o sebi. Danas sam mnogo samouverenija što je i logično jer sam radila na sebi, a i mnoga priznanja, ali isključivo i samo esnafska i nikad politička, pomogla su mi u tome. Tada je bila veća zemlja, veće tržište, veća konkurencija pa samim tim i veće zadovoljstvo kada vas odaberu. Radila sam u Sarajevu, Zagrebu, Sloveniji, Makedoniji... Nekako, najmanje u Srbiji. Sve mi je bilo važno. Od teksta, reditelja, partnera. Sve. Odbijala sam filmove za koje sam mislila da me neće voditi napred. I danas kao i tada mislim da se karijera ne pravi na odigranim već na odbijenim ulogama. Mogla sam da biram i birala sam. Kad pogledam, zadovoljna sam. Danas duvaju neki drugi vetrovi. Manje ima radosti i sve je nekako predvidivo. I šta će se snimati i ko i ko će igrati. Kakvo društvo, takvi i kulturni rezultati. Sada je snimanje biznis, a nekada je to bila umetnost.", rekla je glumica.
NE PROPUSTITE
