Kada su na severu Kosova nedavno izbili nemiri, glumac Milan Vasić (32) nalazio se u Kosovskoj Mitrovici sa svojim brojnim kolegama radeći na novoj predstavi Žica u režiji Milene Marković, koja je uprkos nepredvidivom stanju na ovoj teritoriji izvedena 1. avgusta. Nije se plašio kritičnih okolnosti u kojima se našao, ali je zbog svega bio vidno potresen jer je svoje detinjstvo proveo u mestu Veliko Roptovo nadomak Kosovske Kamenice gde mu i danas žive majka Olivera (56) i otac Ljubomir (66).
- Tri sata pred premijeru nismo znali da li će je biti i ako je bude da li će nam iko doći jer je ceo grad na barikadama. Kad smo videli da je došlo oko tri stotine ljudi usred tog haosa, shvatili smo koliko je to što radimo potrebno. I nije se više postavljalo pitanje da li ćemo dobro igrati. Iskreno, nije mi bilo svejedno dok smo spremali predstavu jer se situacija menjala iz sata u sat, ali smo svi bili posvećeni tome i trudili smo se da o nastaloj situaciji ne razmišljamo mnogo. Samo jednom sam se uplašio za svoju bezbednost i to onda kad smo shvatili da je preko pedeset borbenih vozila čekalo naredbu da krene na ljude. Malo je falilo da dođe do potpunog haosa - započinje priču glumac koji se trenutno nalazi na Kosovu jer želi da bude sa svojim sugrađanima.
- Nisam došao na Kosovo zato što su izbili neredi, nego su nas, dok smo imali probe, neredi tu zatekli. A pošto sam ovde rođen, a i moji roditelji tu žive, ponosan sam što mi je sudbina dozvolila da baš sad budem sa ljudima sa ovih prostora. Ne znam ni sam šta trenutno osećam. Imao sam premijeru koja je za glumca najradosniji čin a da nisam bio siguran da li će nam sirene za uzbunu prekinuti koktel. Osećao sam se kao muzičari iz filma Titanik, koji su svirali dok je brod tonuo, ali Mitrovčani su me demantovali jer su sa Titanika ljudi bežali, a oni su ostali - duhovito kaže Vasić koji uprkos teškim trenucima pokušava da zadrži osmeh.
- Stanje u Kosovskoj Mitrovici nekoliko dana bilo je isto: čudno i zastrašujuće. Ne mogu da dođem k sebi kad pomislim da neko danas mora da razmišlja o tome da li će sutra moći da kupi hleb ili će za deset minuta velika vojska da udari na ljude koji sede na asfaltu. A sa druge strane, to je gomila mojih drugara, publika koju znam sa mojih predstava. Nedavno sam na barikadi sreo čoveka koji je sudio na fudbalskim utakmicama na kojima sam kao klinac igrao sa svojim lokalnim klubom. Dakle, to što sam bio srećan kad sam ga video, dovoljno govori o tome koliko volim svoje detinjstvo. Srce mi je puno kad vidim da su u ovom delu Kosova ljudi toliko složni i ne daju da se udari na njih. Ali voleo bih da se sa njima viđam u pozorištu, a ne na magistrali - priznaje Milan koji ne krije da njegovi roditelji mnogo teže podnose celu situaciju.
- Ja sam mlad i mnogo lakše prolazim kroz sve ovo. Moji roditelji, koji su preko pola veka na Kosovu, na svaku lošu vest koja stigne reaguju sa velikom strepnjom. Oni su tri decenije od svoje kuće i dvorišta pravili svoj mali raj, a sada žive u strahu da im to neko ne pretvori u pakao. Ali njihova zabrinutost nestaje kada moje dve sestre Milena i Tamara i ja skoknemo do njih, a svaku priliku koristimo da budemo svi na okupu. Kad se nađemo sa roditeljima, nema te vojske koja tu barikadu može da probije. Inače, u mojoj porodici su mržnja i psovke uvek bili zabranjeni. Poznavao sam mnoge Albance, ali se nisam mnogo družio sa njima. Često smo igrali fudbal, ali ne znam kako su se osećali kad smo dobijali utakmice - priča kroz smeh glumac koji ne planira da napušta Kosovo.
- To su mi savetovali samo kosovski specijalci, ali neću to učiniti, ni ja, ni moji roditelji. Ne mislim da je moguće da nas neko zauvek istera sa ognjišta, ali bih voleo da mi neko kaže kada će se sve ovo završiti. Pa, i Srbi sa Kosova imaju dušu - završava Milan.
Jelena Kulović
