PREŽIVELA JE TRAUMU OD KOJE SE NIKAD NIJE OPORAVILA: Voditeljku "Praktične žene" svi znamo kao vedru i nasmejanu, a malo ko zna da se iza njenog osmeha krije BOLNA ŽIVOTNA PRIČA

Iza prepoznatljivog osmeha poznate voditeljke krije se bolna životna priča i trauma od koje nikada nije uspela da se oporavi

Lepa voditeljka emisije "Praktična žena" Nataša Pavlović danas je u srećnom braku i uživa u porodičnom životu sa svojim suprugom Predragom Pavlovićem i sinovima Olegom i Janom.

 

Ipak, malo je poznato da je u tinejdžerskom dobu preživela veliku promenu, koju je teško prihvatila.

 

Naime, voditeljka je 1991. godine, kada je imala samo 16 godina došla iz Zagreba u Beograd. Kako kaže, taj period smatra najtraumatičnijim u svom životu, ali ga, nažalost, i dalje pamti.

 

- Pamtim, nažalost, ali po lošem. To mi je bio najtraumatičniji period u životu. Bila sam srednjoškolka koja je morala da ode iz svog grada. Došli smo kao izbeglice, bez ičega, i mislila sam da ćemo se vratiti u svoj rodni grad, među svoje prijatelje... a odjednom smo bili odsečeni od sveta i postalo mi je jasno da nema povratka. To mi je najbolnija tačka i trauma od koje sam se dugo oporavljala i od koje se ni danas nisam oporavila - rekla je Nataša jednom prilikom u ispovesti za Kurir, a onda se osvrnula na svoje detinjstvo:

 

- Imala sam najlepše detinjstvo na svetu, baš kao i sva deca u to vreme. Nismo imali ni više ni manje od drugih, ali smo bili srećni. Odrasla sam u porodici punoj ljubavi, sa roditeljima, bratom i bakama, divnim drugaricama... Išla sam na glumu u Zagrebačko kazalište mladih i nadala se da ću se jednog dana zaposliti u Hrvatskom narodnom kazalištu. Stalno smo išli na more, u to vreme smo gradili kuću na Pagu. Jedna baka je bila u Slavoniji, druga u Lici, pa smo išli čas kod jedne, čas kod druge. Uvek sam govorila da nikad u životu ne bih otišla iz svog Zagreba, ali eto, desilo se sve što se desilo i sve to je bilo pretraumatično za mene.

 

Nastavak na sledećoj strani...

Nakon što se doselila u Beograd upisala je Petu gimnaziju u kojoj su, kako navodi, izbeglice divno dočekali i prihvatili.

 

- Došla sam ovde u drugoj godini srednje škole i upisali su me u Petu gimnaziju, jer je u nju išao brat od ujaka. Ta gimnazija je izašla u susret svim izbeglicama, samo nas je u mom razredu bilo, mislim, desetak. Divno su nas dočekali i prihvatili, ne samo profesori već i deca koja u to vreme nisu ni mogla da znaju šta se dešava i šta znači rat. Kada smo se našli na 20 godina mature, prvo što sam uradila bilo je da im zahvalim što su se tada tako zrelo ponašali, jer u to vreme toga nisam ni bila svesna. Tek sam godinama kasnije shvatila koliko su bili divni - priseća se Nataša, otkrivajući kako se osećala u tim trenucima.

 

- Nisam bila dobro, zatvorila sam se u sebe. Veoma mi je nedostajalo sve moje pređašnje. Odjedanput sam od najboljeg učenika postala najlošiji, nisam mogla ni da učim, ni da komuniciram. To je trajalo oko godinu dana, a onda me je mama odvela u Zagreb, jer je shvatila da joj dete propada. Htela je da vidim situaciju i osetim na svojoj koži sve ono od čega su želeli da me zaštite. Onda sam, nažalost, to i osetila, pa sam nakon povratka u Beograd počela da se oporavljam i prihvatam sredinu, ljude i novu sebe - ispričala je voditeljka prošle godine za Kurir i dodala da je nakon teških godina konačno srećna i ispunjena, te da uživa u porodičnom životu.

 

- Uvek kada sam se pitala zašto je dobro to što se desilo, pomislim da bez toga verovatno ne bih imala ni svog predivnog muža, ni našu voljenu decu. Odavno sam prihvatila Srbiju kao svoju zemlju i Beograd kao svoj grad. Najlepše mi je bilo kad sam se letos vraćala sa mora, a mom sinu Olegu su od radosti krenule suze kad smo ulazili u Beograd. Jer kada sam ja bila dete, najlepši trenutak mi je bio kad bismo se vraćali u Zagreb i pevali zajedno pesme o njemu. A sada moje dete voli ovaj grad kao što sam ja nekad volela Zagreb. I Beograd je još više postao moj grad, jer su mi deca tu rođena. Sada tražim i puštam im pesme o Beogradu.