Ona je već dve decenija jedna od najcenjenijih holivudskih glumica, ali onog trenutka kada je pronašla svoju najveću ljubav, supruga Keitha, sve ostalo palo je u drugi plan. Čak je i jednog Oskara žrtvovala zbog svojih osnovnih prioriteta: porodice i nije se pokajala.
Bila sam vrlo uspešna glumica. Onda sam rodila, preselila se u Nešvil, počela da odbijam ponude za snimanja za koje je bilo potrebno da odem na drugu lokaciju i ostavim decu. Izgradila sam predivnu porodicu punu ljubavi. I onda sam odlučila da se vratim na posao. Ali niko mi nije nudio nikakve poštene, duboke uloge", to je bio trenutak kada je odlučila da ništa ne prepušta slučaju i uzme stvari u svoje ruke.
O godinama i prolaznosti života
Zaista pazim na vreme, zapravo ne želim da ga traćim. Imam dve male ćerke koje me konstantno trebaju. Zato se trudim da što više vremena provodim sa njima. Na sreću, uz sebe imam i divnog partnera, koji je i divan otac mojim devojčicama. Što sam starija, to više shvatam koliko je vreme dragoceno, s obzirom da ga uporno nemam dovoljno i da ima još mnoga toga što želim da ostvarim.
O najboljem vremenu za novi početak
Moja sestra je diplomirala pravo sa 48 godina. Rodila je i odgajila šestoro dece i onda je rekla kako želi da uradi nešto za sebe. Pohađala je online nastavu i sada se bavi socijalnim pravima. Ona je moja inspiracija. Danas, kada uđeš u četrdesete ili pedesete, život ne prestaje - uvek postoji mogućnost da promeniš sve iz temelja i izrasteš u drugačiju osobu. Izmisliš novog sebe. U životu nemaš samo jednu šansu, zapravo ih je baš mnogo! I nikada nije prekasno da promeniš smer u kome ideš ako osećaš da to trebaš uraditi.
O karijeri
Bila sam vrlo uspešna glumica. Onda sam rodila, preselila se u Nešvil, počela da odbijam ponude za snimanja za koje je bilo potrebno da odem na drugu lokaciju i ostavim decu. Izgradila sam predivnu porodicu punu ljubavi. I onda sam odlučila da se vratim na posao. Ali niko mi nije nudio nikakve poštene, duboke uloge. Zato sam odlučila da otvorim svoju produkcijsku kuću i sama sebi stvorim prilike. Počeli smo sa malim projektima koji su postepeno vodili ka većima. I onda smo se Reese Witherspoon i ja udružile pa su nastale "Male laži" - serijal o ženama, koje su napravile žene prema knjizi autorke. Kada smo prvi put prezentovale naš projekat on nije bio ni blizu onoga što su bile serije koje su tada bile u centru pažnje. Poput "Pravih detetktiva" i sličnih - izgrađene su oko muškaraca, a žene su igrale samo sporedne uloge. Ali za nas je sve dobro prošlo. Serijal je bio veliki uspeh, i to u trenutku kad su svi mislili da mi je karijera u drugom planu.
O omiljenoj ulozi
Postaviti to pitanje glumcu je kao da pitate majku koje joj dete najdraže. Ne smete to da radite! Ali, da upitate moje ćerke, one bi kao iz topa ispalile da im je najdraži moj projekt "Aquaman". Čak su i dečaci iz njihovih razreda zaintrigirani činjenicom da snimam taj film, pa je mojim devojčicama onda to postalo jako važno. Kažem im: "Pa, nadam se da moji delovi neće biti isečeni.", a one mi na to odgovaraju: "Šta to pričaš? Mi smo već svima rekle da glumiš u tom filmu!". Ali inače, uopše ne odobravaju moje uloge, jedna od njih, na primer, ne želi da gleda "Male laži".
O najtežoj ulozi u karijeri
Radila sam mnogo teških, vrko emocionalno nabijenih filmova - i uvek sam ih takve sama birala. Volim da otkrivim sopstvene granice - mislim da to pomaže u ličnom rastu, ne samo u karijeri glumice, već i privatno. Uloga u filmu "Sati" zauvek me je promenila. Takođe, transformacija u Celeste iz "Malih laži" bila je vrlo zahtevna: nakon završetka snimanje, osećala sam se kao da moramo ponovno da naučim da živim u stvarnom svetu. A nedavno sam završila snimanje filma u kome sam glumila detektivku i alkoholičarku, a povodom toga izgled mi je skroz bio promenjen pa sam izgledala pomalo monstruozno - znam da je čitav internet poludio za fotografijama sa seta. Bila je to vrlo nekarakteristična uloga za mene. I jako teška. Svakako, i "Dogville". Snimali smo u švedskom Trollhattanu i sve je bilo tako mračno čitavo vreme, dnevnog svetla je bilo možda pet sati, ako ne i manje. Ali atmosfera u tom gradiću mi je pomogla da se uživim u ulogu. Zato volim da radim filmove na neočekivanim i dalekim mestima. Kada boraviš na nekom mestu, ono te može u potpunosti obuzeti. Ponekad možete da se osećate kao u limbu, kao da ste oteti iz svog uobičajenog života i stavljeni u ovaj koji je samo polovično stvaran.
O feminizmu
Glavna stvar za koju se sve feministkinje bore je jednakost. Postoje, naravno, fizičke razlike između muškaraca i žena, ali prilike bi trebalo da budu jednake za sve. Ne biste trebalo da budete lišeni poslovnih prilika zato što ste žena. Ne bi trebalo da se smatra glupom, nesposobnom i slabom, samo zato što ste žena. Ne bi trebalo da dobija manju platu jer ste žena. Žene imaju jednaka pravo da dospeju na istu poziciju kao i bilo koji muškarac. Borbu vodimo i za prestanak nasilja nad ženama. I za uvođenje zakona koji će nas zaštiti. Feminizam nije o dominaciji, već o jednakosti i uvažavanju. Ali, ja i dalje ne vidim nekakve značajne promene u odnosu snaga. Čak i u filmskoj industriji: režiserki je, ako pogledate statistiku, manje nego muških kolega, i manje je verojatno da će im se poveriti neki važan projekt. Iskreno verujem da je važno da se žene međusobno podržavaju i da je to pravi početak te da ćemo samo tako uspeti da promenimo svet.
O roditeljstvu
Prilikom vaspitavanja roditelji su me uveravali da je najvrednija stvar koju imam moj mozak, odnosno inteligencija. Verovali su u moć obrazovanja i uvek su bili najponosniji na moje akademske uspehe. U početku uopšte nismo imali novca. Moj otac potekao je iz radničke klase i napustio ju je da bi mogao da se obrazuje, promeni svoj život i isto to omogući svom potomstvu. I moja majka ga je u tome podržavala. Verovatno je mogla izgraditi bolju karijeru no što je, ali je morala da se žrtvuje. Odgajila je dvoje dece. Radila je ne bi li moj otac mogao da studira i dođe do diplome. Mama je sestri i meni pružala mogućnosti koje ona nije imala. I to me svaki put dirne. Zauvek ću biti zahvalna za to što je učinila. Moja majka je bila moj prvi uzor, neverovatno snažna, ali i vrlo emocionalna osoba. Takav je bio i moj otac. U jednom trenutku je promenio svoj život, napustio biohemiju zbog psihologije, počeo da radi sa decom i adolescentima koji potiču iz teških porodica, koji pate od depresije i raznih psihičkih poremećaja. Ako neko nije mogao da priušti boravak u klinici koja se bavi mentalnim zdravljem, moj otac bi im omogućio besplatan boravak. I to je sve bila osnova na kojoj sam kasnije izgradila sebe i svoj život.
O najdražem mestu na svetu
Imamo kuću na Bahamima i to je, za mene, najposebnije mesto. Kuća je mala, sami se brinemo o njoj i održavamo red. Mirno je i spokojno, i odličan je beg od stresa. Čitava porodica boravi tamo i ne radimo baš ništa. Jedemo, spavamo, plivamo... Deca trče uokolo i igraju se. Kad sam bila na pragu 50. godine života, sestra me je pitala kako ću proslaviti taj bitan datum. I ispričala sam joj svoj dan iz snova: ona okupi svoje šestoro dece i muža, ja okupim svoju porodicu i svi zajedno odemo u našu kuću i tamo uživamo, bez ikakvog posebnog plana. To je bilo sve što sam želela i bilo je baš savršeno.
NE PROPUSTITE
